Секкуташ () је село у Мађарској, у крајње јужном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, чонградско−чанадске жупаније у ходмезевашархељском срезу.Основни подаци и поштански број селаСеккуташ са геоподацима].Насељена места у ходмезевашархељском срезу

Географија Село се налази у источном рубу чонградске жупаније, граничи се са истока и југоистока са насељима која припадају жупанији Бекеш. Најближи град је Орошхаза, удаљен око 12 километара затим Ходмезевашархељ, други велики град у региону, налази се на 18 километара. Његови северни суседи су Нађмагоч и Арпадхалом, источни суседи су Орошхаза и Кардошкут, југоисточни сусед је Бекешамшон, окружен је предграђем Ходмезевашархеља на југу и западу, а граничи се са Дерекеђхазом на северозападу.Секкуташ на latlong.info

Историја мини|лево|200п|Чичатерски канал поред насеља Људи су живели у подручју села још у аварском периоду, о чему сведоче гробови откривени током ископавања. Име насеља се први пут помиње у документима већ 1426. године под именом Куташ (KWTAS), које је могуће добило по бунару који се налазио овде. Временом је насеље добило име Переш, Переш, Вереш Куташ (Peres, Pörös, Veres Kutas). Најчешће коришћено име Переш остало је за њим због дугих парница за власништво над подручјем, које су почетком 16. века водили породица Пете, Капталан из Чанада и породица Порколаб. Према локалном предању, могуће је да је добило име Вереш по гостионици која се и данас налази на ивици села, а која је некада била офарбана у црвено. Још једна занимљива чињеница о овој згради је да је то најстарија зграда у селу, стара више од 200 година.Кратка историја Секкуташа

Године 1554, насеље је постало део замка Ђула, опорезовано је од стране Турака и уврштено је у турски порески регистар. Године 1566, након губитка замка у Ђули, Куташ Лугчи Јанош, господар Вашархеља, дошао је у посед села и тако постао део Вашархеља. У селу није било великих властелинских поседа, али је било неких сељачких имања. Његови чланови били су ситни пољопривредници, који су касније постали радници, слуге и надничари.

На иницијативу учитеља пољопривреде Беле Симандија, крајем августа 1935. године организован је састанак писаца у Вашархељу-Куташу и Ходмезевашархељу, на којем је учествовало 26 писаца из целе земље. Ово се може сматрати првим националним покретом народних писаца. Мате Грегуш је поздравио присутне на догађају.

Значајна промена у животу насеља почела је 1950. године, када је Савет за пољопривреду започео оснивање центара пољопривреде и самосталних пољопривредних села. Као резултат тога, донета је резолуција према којој би од многих раштрканих фарми требало формирати самостално пољопривредно село. У јануару 1950. године, према декрету Министарства унутрашњих послова бр. 5203-35-8/1949. I. 8., село се издвојило из јавне управе Ходмезевашархеља под именом Вашархељуташ и постало независно.

Године 1948, комунистичко преузимање власти у Мађарској је углавном завршено совјетском окупацијом. Комунистичка партија, која је држала политичку моћ, почела је да добија и економску моћ. Поред индустријализације, започела је колективизација пољопривреде по совјетском моделу оснивањем задруга. Прописи о задругама, обавезама снабдевања и ликвидацији пољопривредног система издати су један за другим, што је утицало на сељаштво. Разумљиво је да је незадовољство сељаштва расло широм земље, као резултат мера које су их погађале и угрожавале њихову егзистенцију и егзистенцију. Неизвесност егзистенције која је прожимала свакодневни живот оних који су живели у пољопривредном свету између Ходмезевашархеља и Орошхазе, и снажна нада која је постојала, довели су до организовања покрета отпора 1949. године.

Покретачка снага иза организације био је Јанош Блахо, који је био из Горње Мађарске и први је организовао дестилерију Иштвана Ковача у Секкуташу, где је одлазио да прави палинку (ракију). Блаху је „почетни подстицај“ за организовање дао човек који се представио под псеудонимом Фекете, који је вероватно радио за државну одбрану, а чији идентитет није откривен током полицијске истраге. Овим је покрет започео своје деловање у августу 1949. године, и захваљујући активности организатора, број чланова је брзо растао, а неколико стотина људи је ступило у контакт са Белом гардом преко рођака, пријатеља и познаника. Испитујући друштвени састав организације, у њој је учествовао значајан број кулака или оних означених као кулаци, појавио се и добар број средњих сељака и једноставних пољопривредника, а међу организаторима је било чак и достављача, ловочувара, полицајаца, новинара, адвоката и студената медицине. Организација је била најактивнија углавном у свету пољопривреде, али се покрет проширио и на градове и села. Захваљујући информаторима присутним од почетка, ÁVH је успела да створи релативно тачну слику о структури организације, саставу особља и географској локацији.

Увече 16. јула 1950. године, Блаха, који се возио кући из кафане у Нађмагочу на мотоциклу, највероватније га је ударио непознати сапутник, кога је успут покупио. Блаха је следећег јутра пронашао како лежи у јарку млекар, када су код њега током лекарског прегледа пронашли пиштољ. Пристигла полиција је привела Блаха и одвела га у полицијску станицу. Са потребном количином информација, ÁVH је у јесен 1950. године почела са окупљањем учесника покрета. Окупљени људи су прво одведени у Ходмезевашархељ, у подрум куће у улици Ади Ендре, где су ухапшени непрекидно тучени, а затим су пребачени у хотел Тиса у Сегедину (тадашње седиште ÁVH у Сегедину), где су такође држани у подруму, у ћелијама, у нехуманим условима. Прво суђење одржано је у јануару 1951. године, где су први и други оптужени, Јанош Блахо и Иштван Ковач, осуђени на смрт, остали оптужени на тешке казне затвора, од пет година до доживотног затвора, а још двадесет две особе су интерниране.

Током другог петогодишњег плана (1955-1960) изграђени су артешки бунар, патуљасти водовод и водоводна мрежа дужине приближно 6 километара, а изграђен је и Културни центар Јожеф Атила, који је у потпуности задовољио потребе становништва. Становништво су снабдевале 4 продавнице у центру града и 7 продавница у предграђу града. Током четвртог петогодишњег плана (1971-1975) постигнут је значајан напредак у спровођењу основних комуналних услуга и изградњи јавних установа. Локално веће је почело са радом 1. маја 1971. године, са Иштваном Рацом као првим председником. У овом периоду изграђено је 1.150 линеарних метара водоводне мреже, модернизована је јавна расвета, проширена је електроенергетска мрежа, изграђен је тротоар дуг скоро три километра, а завршен је и паркинг поред културног центра. Модернизована је јавна расвета у Лењиновој улици. Изградња продавнице ÁFÉSZ, реновирање и проширење вртића, модернизација кланице и изградња нове поште сматрани су значајним напретком. Складиште сточне хране Производна задруга „Нови живот“ (Új Élet Termelőszövetkezet) такође је побољшало снабдевање становништва. Нова бензинска пумпа изграђена је 1972. године. Електрично осветљење фудбалског терена отворено је у августу 1974. године.

Нова продавница ABC отворена је почетком марта 1975. године. Године 1976. вртић је проширен, чиме су снабдевени сви вртић у селу. Године 1977. отворена је нова школа, чиме је решен проблем зонирања. Сеоска библиотека која ради у Културном центру имала је 11.500 књига крајем 1970-их. Године 1970. имала је 900 читалаца, а 1976. године само 750 регистрованих читалаца. Смањење броја становника села за 3-4% такође је играло улогу у смањењу броја читалаца. Године 1977, у школама у Фекетехалмију и Секехалмију отворене су филијале библиотека са 300 књига. 1. маја 1978. године, отворена је прва јавна статуа у селу, рад Валерије Тот. Током 1979. године, производна задруга је откупила локалну фабрику у Хоџепу. Дана 1. маја 1980. године, отворена је фискултурна сала, а школа је предата на коришћење у децембру.

Године 1985, село је добило још један комунални систем. На седници већа 30. јула 1985. године, објављено је да је почела изградња гасовода, а 11. октобра те године, свечано је упаљен пламен завршеног гасовода. Године 1986, током последњег мандата већа пре промене режима, село је имало 2.781 становника, од којих је 936 људи живело на фармама, 1.133 станова, од којих су 442 била фарме.

Демографија На попису из 2011. године, 80,2% становништва се изјаснило као Мађари, 0,2% као Роми (19,8% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска расподела је била следећа: римокатолици 25,4%, реформисти 18,9%, лутерани 0,8%, неконфесионалне вероисповести 24,6% (30% се није изјаснило).

У 2022. години, 91,5% становништва се изјаснило као Мађари, 0,4% као Роми, 0,1-0,1% као Немци, Срби, Пољаци, Русини, Грци, Украјинци и Јермени, 1,5% као друга, недомаћа националност (8,5% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 15,5% су били римокатолици, 11,1% калвинисти, 0,7% лутерани, 0,4% гркокатолици, 0,1% православци, 0,1% израелти, 0,6% остали хришћани, 0,5% остали католици, 26,3% неконфесионални (44,8% није одговорило)

Референце

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Секкуташ на fallingrain.com Секкуташ на hunmix.hu Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља

Категорија:Насељена места у жупанији Чонград