Џоан Мери Андерсон (; 12. мај 1932, Данидин, Нови Зеланд — 28. август 2015, Канбера, Аустралија), познатија као Јан Андерсон (), била је новозеландско-аустралијска биохемичарка и универзитетска професорка, чији је научни рад имао изузетан значај за разумевање механизма фотосинтезе. Као ванредна професорка на Истраживачкој школи биолошких наука Аустралијског националног универзитета () и водећи научни истраживач у Одељењу за биљну индустрију организације Комонвелта (), дала је кључан допринос експерименталној потврди да се фотосинтетски механизам заснива на два основна фотохемијска система: фотосистем I и фотосистем II.

Живот, образовање и каријера Андерсон је била једино дете Вилијама Артура Андерсонa (; 1888 — 1978) и Мери Ли Андерсон (). Одрастала је у месту Квинстаун, родном граду своје мајке, где је њен отац радио као једини лекар у ширем региону. Основне академске студије органске хемије завршила је на Универзитет у Отагу (), где је 1954. године стекла диплому, а 1956. и магистарску диплому са највишим почастима (). Захваљујући једногодишњој Меморијалној стипендији у част краља Џорџа V () за Нови Зеланд, омогућено јој је усавршавање у Сједињеним Америчким Државама. На препоруку нобеловца Харолда К. Јурија, упућена је код истакнутог биохемичара и каснијег нобеловца Мелвина Калвина на Универзитету Калифорније Беркли, где је између 1957. и 1959. године докторирала органску хемију. Њен рад се надовезивао на истраживања фотосинтетског угљеничног циклуса, познатог као Калвинов циклус, који је у то време представљао централни предмет истраживања у лабораторији Мелвина Калвина.

Након повратка на Нови Зеланд, Андерсон је кратко време радила као наставница природних наука на колеџу Велингтонски колеџ за девојке (). Наставила је са радом у Аустралији, где је од 1961. до 1981. године радила у Одељењу за биљну индустрију организације Комонвелта (CSIRO), у Канбери.

Године 1982. именована је за главног истраживачког научника (), положај који је задржала до пензионисања 1996. године. После пензионисања наставила је да ради као ванредна професорка на Аустралијском националном универзитету до своје смрти. Андерсон је преминула у августу 2015. године у Канбери, у 83. години живота.

Научни рад Јан Андерсон била је једна од водећих светских биохемичарки биљака, чији рад је пресудно допринео разумевању фотосинтезе. Њен рад је основа за савремена истраживања фотобиологије, биотехнологије и генетике биљака, и има кључни значај за разумевање како биљке користе сунчеву енергију, што је од огромног значаја за агрокултуру, обновљиве изворе енергије и синтетичку биологију.

Рана истраживања Током докторских студија Андерсон је у релативно кратком року завршила дисертацију и објавила два научна рада у коауторству са Калвином. У тим радовима описана је светлосно зависна конверзија каротеноидног пигмента виолаксантин, који је касније препознат као важна компонента заштитног механизма фотосинтетских мембрана од оштећења при јаком светлосном зрачењу.

Истраживања фотосинтетичких мембрана Њена истраживања била су усмерена на структуру и функцију хлоропласта, посебно на тилакоидне мембране виших биљака, у којима се одвијају светлосне реакције фотосинтезе. У лабораторији CSIRO-а сарађивала је са аустралијским биохемичарем Кит Бордманом (, познат као Кит, ; 1986 — 1990). Њихов рад се надовезао на хипотезу коју су почетком шездесетих година формулисали британски научници (; 1899 — 1991) и Феј Бендал (), према којој су за фотолизу воде и трансформацију сунчеве енергије у стабилне хемијске облике неопходне две фотохемијске реакције. Према овој хипотези, фотосистем II учествује у процесу цепања воде уз ослобађање кисеоника, док фотосистем I обезбеђује редукциону снагу неопходну за фиксацију угљен-диоксида у процесу фотосинтезе. Експериментална потврда постојања два фотосистема Боардман и Андерсон настојали су да експериментално провере ову хипотезу применом две различите стратегије. Прва стратегија била је биолошка и заснивала се на испитивању да ли листови који су расли у условима мрака, без синтезе хлорофила, постепено успостављају фотосинтетску активност након излагања светлости, при чему би један фотосистем могао постати функционалан пре другог. Међутим, далеко успешнијом показала се друга стратегија, заснована на биохемијској фракционизацији мембрана хлоропласта. Користећи хидропонски узгајан спанаћ, истраживачи су изоловали активне мембране хлоропласта које су затим третиране биохемијским детергентом Дигитионом чиме су раздвојене на субмембранске честице. Ове честице су затим раздвојене методом раздвајање центрифугом по величини и густини, што је омогућило анализу различитих функционалних компоненти фотосинтетског електронског транспортног система. У раду објављеном 1964. године у часопису Природа (), показано је да различите мембранске фракције садрже различите односе пигмената хлорофил a и хлорофил б, што је указивало на постојање функционално различитих фотохемијских комплекса. У касније објављеном раду 1966. године, доказано је да се диференцијалном центрифугацијом може издвојити мања субмембранска фракција доминантно повезана са фотосистем I, као и гушћа фракција повезана са реакцијама цепања воде у фотосистем II. Ово је представљало прву експерименталну потврду да фотосинтетички апарат биљака садржи два физички различита фотосистема. Поред тога, ови резултати довели су до закључка да се фотосистеми вероватно налазе у различитим деловима сложеног мембранског система хлоропласта.

Даља истраживања Андерсон и Боардман су такође идентификовали трећи цитохром б, касније означен као цитохром б559, који је чврсто повезан са фотосистемом II и представља његову интегралну компоненту. Захваљујући овим резултатима, 1966. године Андерсон је постала прва аустралијска научница која је добила истраживачку стипендију Карнеги институт за науку () за рад на Одсеку за биологију биљака на Универзитет Станфорд. Током наредних година радила је у бројним научним центрима у Сједињеним Државама и Европи, проширујући методолошке приступе изолацији и функционалној анализи хлорофилних компоненти фотосинтетског апарата. Од 1973. до 1974. године била је истраживач на Универзитет у Кембриџу. Након пензионисања из CSIRO-а 1996. године придружила се групи за фотобиоенергетику коју је водио Бери Осмонд (; 1939 — ), на Аустралијском националном универзитету, где је као ванредна професорка наставила научна истраживања до своје смрти 2015. године.

Наслеђе У знак признања њеном научном доприносу, Универзитет у Отагу од 2017. године додељује Џоан Мери Андерсон награду за биохемију биљака (), намењену истакнутим истраживањима у области биохемије биљака.

Награде и признања Током своје истраживачке каријере, Јан Андерсон је добила бројна национална и међународна признања, стипендије и почасне титуле, где су најзначајније:

1954 – Висока стипендија Универзитета Нови Зеланд () 1956 – Докторска стипендија Универзитета Нови Зеланд () 1956 – Меморијална стипендија у част краља Џорџа V за Нови Зеланд () 1965 – Стипендија Карнеги институције из Вашингтона, Одсек за биологију биљака, Универзитета Станфорд, Калифорнија () 1966 – Виша стипендија Чарлса Кетеринга, Јелоу Спрингс, Охајо () 1973 – Стипендија Мари Кабот, Универзитет Харвард, Кембриџ, Масачусетс () 1974 – Истраживачка стипендија Ен Хортон, Њунам колеџ, Универзитет Кембриџ (), Велика Британија 1982 – Гостујући професор, Универзитет Калифорнија, Беркли, Молекуларна биологија биљака (), САД 1983 – Носилац Лемберг медаље и предавач, Аустралијско биохемијско друштво (), Аустралија 1984/85 – Председник, Аустралијско друштво за биофизику (), Аустралија 1986 – Истакнути професор, Шведски национални истраживачки савет, Универзитет у Лунду (), Шведска 1987 – Члан, Аустралијска академија наука (), Аустралија 1989 – Стипендија Тихоокеанског региона, Универзитет Калифорнија, Беркли (), САД 1992/93 – Председник, Аустралијско друштво за физиологију биљака (), Аустралија 1996 – Члан Краљевског друштва (, FRS), Велика Британија 1998 – Носилац Робертсон медаље и предавач, Аустралијско друштво физиолога биљака (), Аустралија 1998 – Почасни докторат, Универзитет Умео (), Шведска 2000 – Стогодишња медаља, Савезна влада Аустралије (), Аустралија 2002 – Веома цитирани истраживач у биологији биљака по Институту за научне информације Томсон () 2003 – Почасни члан, Њунам колеџ, Универзитет Кембриџ (), Велика Британија 2004 – Аустралијски лауреат у цитираности у биљним и животињским наукама по Институту за научне информације Томсон () 2007 – Награда за животно дело, Међународно друштво за истраживање фотосинтезе () 2007 – Члан за живот, Аустралијско друштво биолога биљака () 2011 – Сертификат захвалности, Аустралијског друштва за биохемију и молекуларну биологију ()

Види још Хронологија жена у науци

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Resources from the Australian National Library Џоан Мери Андерсон

Категорија:Новозеландски научници Категорија:Жене у науци‎ Категорија:Биохемичари‎ Категорија:Чланови Краљевског друштва Категорија:Новозеланђани Категорија:Рођени 1932. Категорија:Умрли 2015.