алт=Mosaic detail at the Nadir Divan-begi Madrasa in Bukhara, Uzbekistan.|мини|Надир Диван-беги медреса у Бухари, Узбекистан. Архитектура Узбекистана комбинује древне традиционалне стилове и иновативне елементе прилагођене климатским условима. Центри узбекистанске архитектуре су Самарканд, Бухара, Хива, Шахрисаб, Термез и Коканд. Очуван је значајан број древних архитектонских ремек-дела, укључујући палате, маузолеје, џамије и минарете. Разнобојни мозаици, религијски симболи и апстрактни геометријски обрасци такође су карактеристични за архитектуру Узбекистана.

Археолошка истраживања у Централној Азији открила су архитектонске трендове који се могу довести у везу са ашелском епохом. Заправо, остаци споменика из каменог и бронзаног доба пронађени су у регијама Сурхандарја, Ташкент, Самарканд, Фергана и Навој. Током средњег века, узбекистанска архитектура је процветала захваљујући положају на централној рути Пута свиле дугом око 11.000 километара. Тимуридска архитектура из периода од 14. до 16. века, као и архитектура из доба Шејбанида у 16. веку, значајно су допринеле развоју исламске архитектуре. У 21. веку, архитектуру Узбекистана карактерише равнотежа између традиционалног дизајна и савремених иновација.

Архитектура пре исламског периода Најранији трагови људског насељавања на подручју Узбекистана датирају из палеолитске ере. Древна насеља сведоче да се најранији облици архитектуре могу пронаћи у локалитетима Сапалитепа (14–17. век пре нове ере) и Џаркутана (9–14. век пре нове ере). Будистички споменици, међу којима су Фајаз-Тепе и Кара-Тепе, такође су пронађени у регији Сурхандарје (1–3. век нове ере). Сва ова налазишта одражавају различите фазе развоја централноазијске цивилизације. Древни град Харезм основан је 982. године пре инвазије Александра Великог на Централну Азију, пре више од 34 века.

Исламска архитектура Градови Бухара, Самарканд и Хива одиграли су кључну улогу у развоју средњовековне архитектуре на простору Узбекистана. Примери обухватају палате владара, аристократске резиденције, трговачке просторе, медресе и маузолеје, који се сматрају изузетним архитектонским остварењима.

Кирк-Киз Кирк-Киз („Четрдесет девојака”) у Термезу, датирано у 9. и 10. век, представља изванредан пример оригиналног сеоског имања. Саманидски маузолеј у Бухари и данас представља један од најзначајнијих архитектонских споменика раног средњег века.

Регистан мини|249x249п|Регистан у Самарканду, са своје три медресе. У 11. и 12. веку Самарканд постаје један од најважнијих градова у региону. Његов историјски јавни трг, Регистан, британски лорд Керзон назвао је „најплеменитијим јавним тргом на свету”, и он и данас представља централни симбол и срце старог града.

Регистан је окружен са три медресе различитог исламског архитектонског стила:

Медреса Улугбега (1417–1420), Медреса Тилакари (1646–1660), Медреса Шердар (1619–1636).

Медреса Улугбега изграђена је у доба Тимуридског царства Тамерлана. Карактерише је монументални улаз са луковима (пиштак), високи минарети на сваком углу и мозаичке плоче изнад улазног лука украшене геометријским орнаментима. Објекат је обухватао џамију и просторије за предавања намењене студентима, са уметнички обрађеним унутрашњим зидовима. мини|249x249п|Слика лава на Медреси Шердар. Медресе Шердар и Тилакари изграђене су у 17. веку по налогу узбекистанског владара Самарканда Јалангтоша Бахадира. На фасадама се налазе мозаици са приказима животиња, укључујући тигрове. Медреса Шердар садржи и приказе лавова, тигрова, јелена и људских лица, који представљају симболе моћи у складу са тадашњим тумачењима.

Медреса Тилакари („позлаћена”) сматра се највећом и најрепрезентативнијом грађевином на Регистану. Њена фасада је дуга око 120 метара, угаони минарети и богато украшени геометријски мотиви од вишебојних плочица доприносе монументалности архитектуре.

Архитектура периода Тамерлана одражава значај политичке моћи и развоја градова. Утврђења су симболизовала снажну власт и победу исламске цивилизације, док су трговишта и стамбени делови указивали на значај трговине и сложен урбани живот.

Џамија Биби-Ханим мини|249x249п|Џамија Биби-Ханим Један од најзначајнијих споменика узбекистанске архитектуре је џамија Биби-Ханим. Она има портале висине око 115 стопа, минарете висине око 165 стопа, око 400 купола и велико двориште. Грађевина је подигнута од мермера и теракоте, са декоративним мозаицима и плаво-златним фрескама. Њене капије израђене су од више различитих метала.

Период Тимуридске династије (14–16. век) и Шејбанидске ере (16. век) познат је по богатој и шароликој архитектури, укључујући тиркизне куполе, попут оне на маузолеју Гур-е-Амир у Самарканду.

19. век Крајем 19. и почетком 20. века, стамбена архитектура на подручју Узбекистана почела је да се усмерава на обичне становнике. Свакодневне грађевине одражавају историјску позадину, као и локалне и савремене услове региона. На пример, куће у Бухари често имају затворен карактер и изоловане су од уличне буке и прашине. Њихове одвојене просторије граде се у складу са климатским условима, чиме се стварају специфичне микроклиме погодне и за врућину и за хладноћу.

Други пример је Хива, где куће имају високе терасе отворене ка ветру, што доприноси формирању повољних микроклиматских услова. У Ферганској долини, куће често имају клизне зидове и капке, и често су украшене нишама, ганч орнаментима (дрвена архитектура) и другим елементима. Иако су по дизајну једноставне, стамбене грађевине широм земље су функционалне и истовремено одражавају оригиналност узбекистанске културе.

У закључку, посебне карактеристике узбекистанске архитектуре представљају хармоничан спој традиционалног дизајна, оригиналних конструкција и иновативног прилагођавања микроклимама. Градови Ташкент, Самарканд, Бухара и Хива познати су по изузетним архитектонским целинама као што су Хазрат Имам комплекс, Регистан, Лаби-Хауз и Ичан-Кала.

Галерија

Референце

Категорија:Историја архитектуре Категорија:Узбечка култура