мини|Стојан Чомаков Стојан Иванов Чомаков био је бугарски лекар, хирург, јавна личност и политичар. Био је истакнути борац за црквену независност. После ослобођења Бугарске, био је дописни члан Бугарске академије наука (1881) и њен почасни члан (1884); затим, министар народног образовања (1887), посланик народног парламента у V и VI Народној скупштини и у IV Народној скупштини. У његовој кући у Пловдиву данас се налази Градска уметничка галерија Пловдива.

Биографија Стојан Чомаков је рођен 1819. године у Копривштици. Његова мајка (Грудa Тодорова Чалакова) потицала је из утицајне породице Чалакови из Беглика. Његов отац је рано умро, а одгајан је уз помоћ старијег брата Салча Чомакова (око 1800–1863) и стричева Големија Валка (око 1765–1841) и Големија Стојана (1768–1850). Током 1820-их, Чалакови су се преселили у Пловидив, где су играли важну улогу у управљању градом и имали су велики утицај на османску администрацију. Године 1842, Салчо Чомаков се такође настанио у Пловдиву и након смрти Големија Стојана постао је један од тројице наследника Чалакова. Стојан Чомаков је у почетку учио у манастирској школи коју је основао његов ујак у Копривштици. Године 1831. прешао је у грчку основну школу у Пловдиву, а затим у школу Теофила Каириса на острву Андрос, која је постојала од 1836. до 1839. године. У почетку се уписао под именом Јоанис Јоанидис, али је убрзо дошао под благотворан утицај својих бугарских другова из разреда. Тамо су му другови из разреда били Иван Добровски, Стојан (будући Иларион Макариополски), Димитар и Никола Михајловски, Петар и Константин Мишајков. Након затварања школе, наставио је школовање у гимназији у Атини, затим је студирао медицину на Универзитету у Пизи, дипломирао у Фиренци и специјализовао хирургију у Паризу 1848. године. Овде се зближио са пољском политичком емиграцијом, а посебно са њеним вођом Адром Чарторијским. Имао је прилику да се блиско упозна са либералним идејама француског друштва. мини|Кућа др Стојана Чомакова у Пловдиву

Професионална каријера Од 1848. до 1860. године био је први градски лекар у Пловдиву. Постао је познат извођењем неколико операција перфорираног једњака по први пут у Османском царству. Године 1849. отворио је прву бугарску апотеку у граду, а био је и ректор школе и наставник француског језика. Убрзо након повратка, Чомаков је одржао говор током испита у грчкој школи у Пловдиву, у којем се изјаснио против хеленизације и позвао Бугаре да уче на бугарском језику. Сукоби између Бугара и Грка у граду су се појачали након што је новоименовани митрополит Хризант назвао бугарски језик „циганским“, а многи утицајни Бугари, укључујући Салча Чомакова, Најдена Герова, Георгакија Чаликоглуа, позвали су на његову смену. Године 1857, Хризант је смењен судском одлуком, а његово место је заузео Пајсије Пловдивски, хеленизовани Албанац, који је касније подржао напоре за одвајање бугарске цркве. Током наредних неколико година, спорови у граду нису престајали и неколико пута је долазило до насилних сукоба између Бугара и Грка у вези са употребом бугарског језика у богослужењу у појединим црквама.

Црквене борбе мини|Спомен-плоча др Чомакова на фасади његове куће Пораз Русије у Кримском рату ослабио је позицију Цариградске патријаршије, те је она била под притиском османских власти да спроведе унутрашње реформе како би смањила широко распрострањену корупцију. Различите бугарске групе су се изјасниле за одвајање Бугарске цркве, а Драган Цанков је позвао на уједињење са Римокатоличком црквом. Дана 3. априла 1860. године, у Цариграду, епископ Иларион Макариопољски је прогласио независност цркве од Цариградске патријаршије, а подржали су га митрополити Авксентије Велешки и Пајсије Пловдивски. Османска влада је пристала да призна стварање новог бугарског милета тек након што се закључи унија са Римокатоличком црквом. Крајем 1860. године, надбискуп Јосиф Соколски је постављен за поглавара Унијатске цркве, а почетком 1861. године, Иларион, Авксентије и Пајсије су послати у изгнанство на Свету Гору. У насталој ситуацији, Стојан Чомаков је организовао сазивање свебугарског сабора у Цариграду. И сам је постао представник пловдивске и софијске епархије. По доласку у Цариград у пролеће 1861. године и уз подршку руског амбасадора, Чомаков је успео да обезбеди смену Јосифа Соколског, након чега су многи други присталице уније повукли своју подршку за њу.

Дана 9. јуна 1861. године, представници савета су великом везиру Кибрзли-паши представили петицију којом се тражи оснивање бугарске цркве, независне и од Цариградске патријаршије и од Папе. Међу аргументима наведеним у захтеву био је и тај да би одвајање бугарске заједнице ојачало њене везе са сродним турским народом, што би ослабило грчки и руски утицај. Кибрзли-паша је одбио захтев, наводећи жељу Русије да очува Патријаршију и османске обавезе према руској влади. Истовремено, министар спољних послова Али-паша, који је био задужен и за исповести, охрабрио је савет да настави са радом. Чомаков је предложио компромисну опцију, према којој би сва световна овлашћења требало одузети Патријаршији, али савет је није прихватио.

Црквено питање је добило нови развој смрћу султана Абдул Меџида. Њега је наследио Абдул Азиз, који је нешто касније именовао Али-пашу за великог везира, који је више пута изражавао симпатије према бугарским претензијама. Истовремено, Тодор Бурмов, уз подршку руског посланства, предложио је програм познат као „Осам тачака“, који је предвиђао једнак статус Бугара и Грка унутар патријаршије. Међутим, црквено питање није добило много развоја. У јесен 1861. године, већина представника Свебугарског савета се разишла, остављајући малу групу у Цариграду да настави преговоре са владом. У марту 1862. године, Стојан Чомаков се такође вратио у Пловдив, где му је супруга преминула непосредно пре тога. У мају је поново отишао у Цариград, као представник општине Пловдив у Мешовитој комисији основаној за преговоре са Патријаршијом о осам тачака.

Последње године Године 1871. одржан је црквено-народни сабор, на којем је Чомаков учествовао. 1871 - 1876. био је члан Егзархијског савета. У расколу (1872) видео је повољну прилику да се Бугарска отцепи од Патријаршије. Био је међу реткима који су прихватили Мидхат-пашин план да Егзархија стекне берате свуда где има Бугара (план није спроведен због противљења Антима I, који се бојао да ће доћи до раскола у православљу. На основу тога, односи између Светог Човакова и Антима су се погоршали). Током Априлског устанка водио је протурску кампању. (Био је ангажован на прикупљању захвалних писама од Бугара османској влади - чин који га је дискредитовао). Од 1877. био је члан Државног савета у Цариграду. После Руско-турског рата 1877–1878, био је покрајински лекар у Пловдиву и члан Либералне странке у Источној Румелији. Био је члан Регионалне скупштине региона. Од 1881. до 1884. године био је члан Сталног одбора региона. Током Уједињења, изабран је за члана и потпредседника Привремене владе. Од 1881. године био је дописни члан Бугарског књижевног друштва (данас Бугарска академија наука), а од 1884. године почасни члан. Био је члан IV Врховног совјета и V (1887–1890) и VI Врховног совјета (1890–1893) Од 29. јуна до 20. августа 1887. године био је министар просвете у прелазној влади Константина Стоилова.

Референце

Категорија:Рођени 1819. Категорија:Умрли 1893. Категорија:Бугарски политичари