Маројица Кабужић (Дубровник, 5. јануар 1630 – Дубровник, 22. децембар 1692) био је дипломата Дубровачке републике.

Биографија Маројица Кабожић или Кабога био је једна од најмаркантнијих појава старога Дубровника, чија је судбина била толико необична, а живот састављен од дијаметралних скретања, да је већ и за своје савременике био подједнако и стварност и легенда. Те две супротности, приближене и испреплетане, учиниле су да је Кабожић израстао у фигуру која је у њиховим очима имала много већи значај од стварног, а временом прерастао у симбол безрезервног жртвовања за отаџбину. Представа о таквом Маројици Кабожићу, трајала је све до 19. века када је постао јунак драма.Ни драстичан догађај чији је он виновник био – убио је у јарости блиског рођака, старог племића, ражешћен његовим оптужбама на седници већа у кнежевом двору – иако више него необичан, не би га у толикој мери издвојио да се нису сплеле друге околности које су га учиниле изузетним. Срџба је потицала отуда што је, зато што је угостио неколико Турака у свом летњиковцу у Ријеци дубровачкој, као и за грубо понашање у већу, био осуђен на три месеца затвора. После убиства је побегао и нашао заклон код фрањеваца.Тај први трагичан догађај пратио је други, готово једнак по скандалозности. Дубровачка влада је учинила преседан и извукла га из окриља цркве, довела пред суд и осудила на доживотно тамновање. То је покренуло низ неприлика  у које се влада све више уплитала и преко којих је личност Маројице Кабожића постајала све важнија. Најпре је влада дошла у сукоб са дубровачким надбискупом, који је трајао неколико година, потом су узнемирење уносиле вести о плановима за Кабожићево бекство, притисци за ослобађање осуђеника били су све већи. Све је то после пет година Кабожићевог тамновања, у априлу 1667. године, прекинуо земљотрес.Два дана после земљотреса, по личној Кабожићевој изјави, избавио се испод рушевина. Одмах је са преживелом властелом почео да се бори за спас онога што се још спасти могло, да одлучно зауставља Турке у пљачкању и грабеж по рушевинама, отимање из државне благајне и слично. Безрезервно пожртвовање које је тада показао потврђивало се потом још много пута  као најважнија карактеристика преосталог дела његовог живота. У граду се чак, у заслепљености великом несрећом, говорило да је земљотрес био казна Божја за грех  што је Кабожић силом отргнут из окриља цркве.Временом је и реалност и политичку позадину потиснула легенда. На почетку 19. века, на пример, писац историје дубровачке књижевности Франческо Марија Апендини, сматрао је Кабожића једним од четири најзначајнија Дубровчанина.

Самарџић га описује као човека из ког неодољиво и необуздано проговара сирови и самосвесни хајдук дубровачког залеђа. Он је горд и напрасит, брз и непромишљен на делу колико и на језику. Каже да је Кабожић у свом животу покушавао да буде промишљен дипломата млетачко-дубровачког стила, али је радије, лакше и много успешније преговарао с Турцима кад би се понео на њихов начин, иступио отворено грубо или левантински лукаво, кад би проговорио њиховим језиком. Спадао је у највиши круг дубровачког патрицијата, сећао се да треба да се понекад покаже добрим католиком, покушавао, кад је то постало актуелно, да и сам расправља о интересима хришћанства према Турској, посетио је Италију и Француску да не би заостао за својим савременицима који су походили те земље као  изворе културе, али је бивао много више свој кад се проводио с Турцима, кад је банчио, кад се кочоперио дубровачким улицама изазивајући дивљење светине на примитиван начин, увек брз на псовци и спреман да дели шамаре. Кабожић је био права мора и невиђена несрећа за владу у годинама кад је закон био на снази, па су његове особине значиле само опасност за јавни ред. Али у првим данима после земљотреса 1667. године, Кабожић је најбоље осетио светину и суседе дубровачке док су пљачкали разорени град и најумесније знао да их укроти.

Референце

Категорија:Рођени 1630. Категорија:Умрли 1692. Категорија:Дубровчани Категорија:Дубровачка република