Гроф Владимир Николајевич Коковцов (руски: Влади́мир Никола́евич Коко́вцов; 18. април [6. април по старом календару] 1853 — 29. јануар 1943) био је руски политичар који је служио као четврти премијер Русије од 1911. до 1914. године, за време владавине Николе II.

Рани живот Рођен је у Боровичима, Боровички ујезд, у Новгородској губернији 18. априла [6. април по старом календару] 1853. године.

Након завршетка Империјалног Александровског лицеја у децембру 1872. године, Коковцов је на препоруку Александра Градовског, Николаја Таганцева и С. Пахмана, свих истакнутих правних ауторитета тог времена, поднео захтев за пријем на Државни универзитет у Санкт Петербургу да би студирао право. Међутим, његов отац, који је обећао да ће платити његово школовање, изненада је умро, оставивши породицу у тешкој финансијској ситуацији. Као резултат тога, уместо да студира на универзитету, он је ушао у државну службу како би себи и својој породици обезбедио додатни приход.

Државна служба Коковцов је примљен као кандидат за државну службу у Империјалном министарству правде, служећи прво у статистичком, затим у законодавном и на крају у кривичном одељењу. Од 1879. до 1890. године служио је као виши инспектор и помоћник начелника Централне управе затвора. Овај период је познат по затворским реформама које је формулисао државни секретар К.К. Грот, виши члан Империјалног државног савета. Од 1890. до 1896. године служио је у Државном савету као помоћник државног секретара, државни секретар и на крају као помоћник империјалног секретара, где је радио првенствено на питањима која је разматрало Одељење за државну привреду Руског империјалног државног савета.

Од 1896. до 1902. године служио је на једној од три функције помоћника министра финансија под Сергејем Витом.

Након оставке на ту позицију, служио је као империјални секретар све до именовања за министра финансија 1904. године."Kokovsoff Gives Details. Assassin Suddenly Forced His Way in Front of Prince". The New York Times. 27. октобар 1909. Приступљено 20. новембра 2008.

Поднео је оставку следеће године, када је његов бивши претпостављени у Министарству финансија, Вит, преузео место председавајућег Савета министара. Иако није био министар, одиграо је значајну улогу у обезбеђивању зајма који је спречио империјалну владу да мора да девалвира своју валуту и напусти златни стандард, који је тада био основа готово свих финансијски стабилних, сигурних и модерних земаља. Коковцов се вратио на место министра финансија у кабинетима Ивана Горемикина (1906) и Петра Столипина (1906–11). Коковцов је био антисемита који је веровао да проблем са Јеврејима није њихова 'заосталост' већ чињеница да су 'толико паметни'.. .

Коковцов је наследио Столипина на месту председавајућег Савета министара након Столипиновог атентата 1911. године,"M. Kokovsoff Takes Vacancy Made by Stolypin's Assassination". The New York Times. 23. септембар 1911. Приступљено 20. новембра 2008. задржавајући истовремено и функцију министра финансија, и обављао је обе дужности све до свог пензионисања 1914. године. Коковцов се противио именовању Алексеја Хвостова.Fuhrmann, J. T. (2013). Rasputin: The Untold Story. стр. 128. .Thane, Pat (1996). Foundations of the Welfare State (2nd ed.).

Године 1912, Коковцов је затражио од цара да одобри Григорија Распућина да буде прогнан у Тобољск. Никола је одбио: "Познајем Распућина сувише добро да бих веровао свим трачевима о њему."M. Rasputin (1934) My father, стр. 70. Коковцов је понудио Распућину значајну суму новца да оде у Сибир и наредио је новинама да не помињу његово име у вези са царицом. Цар је разрешио Коковцова 29. јануара 1914. због "недостатка контроле над штампом".

мини|Аутохромирани портрет Огиста Леона, 1927 У унутрашњој политици, време Коковцова као премијера обележило је доношење два закона 1912. године који су обезбедили несрећно и болесничко осигурање за око 20% радника.

Пензионисање и каснији живот Након пензионисања, Коковцов је добио титулу и чин грофа. Након Фебруарске револуције, преселио се у Кисловодск. Након Октобарске револуције 1917. године, био је на мети истраге Чеке, али је побегао са породицом у Финску и на крају се настанио у Паризу. Био је водећа личност у руској емигрантској заједници све до своје смрти 29. јануара 1943. године. Године 1933. објавио је своје мемоаре, у којима описује своје детињство и образовање, као и своје ране године у државној служби од 1903. до 1919. године.

Однос са Сергејем Витом Вит у својој аутобиографији наводи да док је Коковцов служио као један од његових помоћника, остављен је сам да ради посао који је тако добро познавао и да је Коковцов био извор неколико малих, али значајних реформи у финансијама Руске Империје.

Много се причало о Коковцовљевим разликама са Витом, које су резултирале тиме да су њих двојица одбили да сарађују након 1905–06. Привидни узрок ових разлика били су сукоби око токова деловања у припремама за мировне преговоре са Јапаном након Руско-јапанског рата; промене структуре власти након широко распрострањених политичких немира; Витово противљење неколико политика Коковцова као министра финансија током Руско-јапанског рата и током важних преговора о зајму 1905–06. Разлике су постале јавне у Државном савету када би један или други коментарисао супротно ставу другог о разним питањима.

Био је одликован Српским краљевским орденом Белог орла, Црногорским орденом књаза Данила I,Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 631. и Великим крстом Шведског краљевског ордена Северне звезде (1897).

Референце

Додатна литература

Харкејв, Сидни. (2004). Армонк, New York: М. Е. Шарп. (тканина) Коковцов, Владимир. (1935). (преводилац, Лаура Матвејев). Станфорд: . Вите, Сергеј. (1921). Мемоари грофа Витеа (преводилац, Абрахам Јармолински). New York: Даблдеј .

Спољни линкови

Vladimir Nikolayevich Kokovtsov at Flickr Newspaper clippings about Vladimir Kokovtsov in the 20th Century Press Archives of the ZBW Категорија:Белогардејци Категорија:Умрли 1943. Категорија:Рођени 1853.