Авион Арадо Ar 81 је немачки једномоторни, двокрилни обрушавајући бомбардер кога је пројектовала и произвела фирма -{Arado Flugzeugwerke GmbH}-. Авион је пројектовао инжењер Валтер Блуме (нем. Walter Blume) 1934. годинеhttps://aviastar.org/air/germany/arado_ar-81.php. Пројектовање и развој мини|десно|300п|Мотор Junkers Jumo 210 авиона Арадо Ar 81 Министарство ваздухопловства Рајха (RLM) је јануара 1935. године послало формални захтев немачким произвођачима авиона за пројектовање авиона сходно Програму за производњу прецизних обрушавајућих бомбардера. Иако су ови захтеви били написани према Јункерс Ju 87, чији је први прототип већ био у изградњи. Ипак, три произвођача су добила уговоре за испоруку три прототипа својих конкурентских пројеката: Хајнкел -{Hе}- 118, и Арадо -{Ar}- 81 и Блом и Вос -{Ha}- 137.

Зашто се једини Арадо од свих конкурената појавио на овом надметању са авионом Ar 81 који је био пројектован као потпуно метални двокрилац, иако је имао развијени алтернативни дизајн моноплана са обрнутим галебовим крилима (слично као и Ju 87 Штука), остало је да се нагађа. У време израде овог пројекта, ваздухопловство је било на великој раскрсници моноплан или биплан, поделе у стручној јавности су биле огромне. Стога не треба искључити могућност утицаја Ернста Удета на ову Арадову одлукуhttps://www.luftfahrtmuseum-hannover.de/images/wehrmann/Arado%20Ar%2081.pdf.

Технички опис Труп: је потпуно металне конструкције монокок, чисте аеродинамичке линије. Напред је мотор лепо упакован у моторну капотажу направљену од лима лаких легура. Иза мотора се налази резервоар са горивом и противпожарни зид а онда две кабине у тандем распореду једна иза друге. Двочлана посада седела је леђа уз леђа у пространом кокпиту са полузатвореним кровом. Пилот је имао лепу прегледност околине авиона а задњи део кокпита је био отворен тако да је стрелац могао слободно да циља својим митраљезом. Попречни пресек трупа је био овалног облика а после кабина се нагло смањивао у репни део.

Погонска група: се састојала од 12-то цилиндрићног "V" редног мотора, течношћу хлађена Junkers Jumo 210 В снаге 471 kW. Прва два прототипа су имали дрвене трокраке елисе фиксног корака док је трећи прототип имао двокраку елису променљивог корака.Тунелски хладњак расхладне течности налази се испод трупа авиона.

Крила су правоугаона са полукружним крајевима. Оба крила су истог размаха и ширине направљена потпуно од метала, две челичне рамењаче и ребра од дуралуминијума а облога од танког глатког дуралуминијумског лима. Крила су благо стреласта са углом стреле од 6о. Оба крила су троделна састављена од централних делова и панела. Централни део горњег крила је јаким челичним профилима везано за труп авиона а за њега су везани панели крила. На горњим панелима крила налазе се крилца (елерони) а на доњим крилима су закрилца који су имали и функцију аеродинамичких кочница при обрушавању авиона. Крилца и закрилца имају металну конструкцију а облогу од импрегнираног платна. Централни део доњег крила је повијен на доле тако да монтирано доње крило има облик обрнутог галебовог крила. Између два крила дистанцу држе два подупирача у облику латиничног слаова "N" а додатно укрућење је изведено дијагоналним челичним жичаним затезачима.

Репне површине: Реп првог прототипа, је имао хоризонтални стабилизатор на чијим су се крајевима налазили вертикални стабилизатори са кормилима правца. Оваква конструкција репа је погодовала задњем срелцу јер му је било побољшано ватрено поље. Међутим, тестови су показали да авион има озбиљне проблеме са стабилношћу. Код другог прототипа подигнут је хоризонтални стабилизатор ојачан подупирачима, али то није решило проблем треперења репа код великих брзина при обрушавању. Коначно проблем је решен код трећег прототипа који је добио уобичајени реп са једним вертрикалним и два хоризонтална стабилизатора конзолно везаних за труп и повећаних површина. Нажалост то је знатно смањило ватрено поље.

Стајни трап: је био фиксан. Састојао се од две независне конзолне ноге у којима су се налазили амортизери и уљни пригушивачи. Точкови су били са нископритисним гумама и хидрауличним кочницама. Испод репа се налазио смоуправљиви точак. Сви точкови су имали аеродинамичке облоге.

Оперативно коришћење Сва три авиона Арадо Ar 81 су од 1937. године служили у Рехлину као тестне платформе. Интересантне су чињенице проистекле након тестирања завршеног трећег прототипа Ar 81V3. Арадо је био супериорнији од прототипова Ju 87 у неколико аспеката, укључујући брзину, маневарске способности, долет, а посебно брзину пењања: достигао је 4.000 м за 11 минута, док је Јункерсовом авиону требало 23 минута. Међутим, Ju 87 је имао модернији дизајн и његове перформансе су се могле побољшати уградњом снажнијих мотора, док је Ar 81 имао мањи развојни потенцијал. Због кашњења у редизајну репа, Ar 81V3 се није појавио до пролећа 1936. године, када је RLM већ одабрао Ju 87https://histaviation.com/ar_81.htmlhttps://www.luftfahrtmuseum-hannover.de/images/wehrmann/Arado%20Ar%2081.pdf. Земље у којима је коришћен овај авион

Референце

Литература

. . Volker Koos: Arado Flugzeugwerke 1925–1945. Heel, Königswinter 2007, , S. 65–67.

Види још Јункерс Ju 87 Петљаков Пе-2 Даглас SBD Компанија Арадо

Спољашње везе https://aviastar.org/air/germany/arado_ar-81.php https://airwar.ru/enc/bww2/ar81.html https://histaviation.com/ar_81.html https://airpages.ru/eng/lw/ar81.shtml https://www.luftarchiv.de/index.htm?/flugzeuge/arado/ar81.htm https://www.luftfahrtmuseum-hannover.de/images/wehrmann/Arado%20Ar%2081.pdf

Категорија:Војни авиони Категорија:Арадо авиони Категорија:Бомбардерски авиони