мини|Аунг Сан Су Ћи, бурманска лидерка за демократију, поздравља присталице из државе Баго, Бурма, 14. августа 2011. Изјавила је да је наклоњена ненасилном грађанском отпору, не из моралних разлога, већ „из практичних политичких разлога”. Фото: Htoo Tay Zar
Грађански отпор је облик политичке акције који се ослања на употребу ненасилног отпора од стране обичних људи у циљу оспоравања одређене моћи, силе, политике или режима.Примери употребе термина „грађански отпор” укључују Erica Chenoweth и Maria J. Stephan, Why Civil Resistance Works: The Strategic Logic of Nonviolent Conflict, Columbia University Press, Њујорк, 2011; Howard Clark, Civil Resistance in Kosovo, Pluto Press, Лондон, 2000; Sharon Erickson Nepstad, Nonviolent Revolution: Civil Resistance in the Late 20th Century , Oxford University Press, Њујорк, 2011; Michael Randle, Civil Resistance , Fontana, Лондон, 1994; Adam Roberts, Civil Resistance in the East European and Soviet Revolutions , Albert Einstein Institution, Масачусетс, 1991. Грађански отпор делује путем апела на противника, притиска и принуде: може укључивати систематске покушаје да се подрију или разоткрију извори моћи противника (или стубови подршке, као што су полиција, војска, свештенство, пословна елита итд.). Облици акције укључују демонстрације, бдења и петиције; штрајкове, успорени рад, бојкоте и емиграционе покрете; и седеће протесте, окупације, конструктивни програм и стварање паралелних институција власти.
Мотивације неких покрета грађанског отпора за избегавање насиља генерално су повезане са контекстом, укључујући вредности друштва и његово искуство рата и насиља, пре него са неким апсолутним етичким принципом. Случајеви грађанског отпора могу се пронаћи кроз историју и у многим модерним борбама, како против тиранских владара, тако и против демократски изабраних влада. Махатма Ганди је предводио прву документовану кампању грађанског отпора (користећи три основне тактике: грађанска непослушност, маршеви и стварање паралелних институција) ради ослобођења Индије од британског империјализма.Ово је апстраховано из дуже дефиниције „грађанског отпора” у Adam Roberts, Introduction, у Adam Roberts и Timothy Garton Ash (ур.), Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present, Oxford University Press, 2009, pp. 2–3. Такође погледајте кратку дефиницију у Gene Sharp, , Oxford University Press, Њујорк, 2011, Феномен грађанског отпора често се повезује са унапређењем људских права и демократије.Погледајте нпр. извештај Peter Ackerman, Adrian Karatnycky и других, How Freedom is Won. From Civil Resistance to Durable Democracy, Freedom House, Њујорк, 2005
Историјски примери Грађански отпор је дуготрајан и широко распрострањен феномен у људској историји. Неколико радова о грађанском отпору усваја историјски приступ анализи теме.Adam Roberts и Timothy Garton Ash (ур.), Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present, Oxford University Press, 2009. Укључује поглавља специјалиста о деветнаест покрета између 1917. и 2007. године. Случајеви грађанског отпора, како успешни, тако и неуспешни, укључују: Улога Махатме Гандија у покрету за независност Индије 1917–1947. Улога Мартина Лутера Кинга Млађег, Џејмса Бевела и других активиста у Покрету за грађанска права 1955–1968. Аспекти покрета за грађанска права у Северној Ирској 1967–1972. Различити упади у америчке регрутне центре у знак протеста против рата у Вијетнаму, 1967–1971. Револуција каранфила у Португалу 1974–75, која је подржала војни пуч од 25. априла 1974. Иранска револуција 1977–1979, пре Хомеинијевог доласка на власт у фебруару 1979. Пољски синдикат Солидарност користио је грађански отпор за протест против владе под контролом Совјета, чак и након забране и бројних репресија. Револуција народне власти на Филипинима 1980-их која је збацила председника Фердинанда Маркоса. Кампање против апартхејда у Јужној Африци, посебно пре 1961. и током периода 1983–1994. Масовна мобилизација против ауторитарне владавине у Чилеу под Пиночеом, 1983–1988. Протести на Тјенанмену 1989. у Кини. Различити покрети који су допринели револуцијама 1989. у централној и источној Европи. Певајућа револуција 1988–1990. која је довела до обнове независности три балтичке земље под совјетском окупацијом. Кампања против српске доминације на Косову, 1990–1998, након које је уследио рат. Револуције у Србији 2000, Грузији 2003. и Украјини 2004, које су све укључивале успешан отпор против актуелне владе која је одбила да призна свој пораз на изборима и покушала да фалсификује изборне резултате. Кедарска револуција у Либану 2005, након атентата на бившег премијера Рафика Харирија 14. фебруара 2005, са захтевом за повлачење сиријске војске из Либана. Демонстрације, углавном предвођене студентима и монасима, у Шафранској револуцији у Бурми 2007. Протести против резултата председничких избора у Ирану 2009. након доказа о изборној манипулацији на изборима у јуну 2009. мини|Египат, 25. јануар 2011: демонстранти у Каиру са знацима 'НАПОЉЕ' на 'Дану гнева' против председника Мубарака. Он је 11. фебруара напустио функцију. Побуне Арапског пролећа на Блиском истоку и у северној Африци, које су почеле у Тунису у децембру 2010. и резултирале, 2011. године, падом владара у Тунису, Египту, Либији и Јемену. У неким земљама покрете је пратио рат (нпр. Грађански рат у Сирији и Рат у Јемену) или повратак на војну власт, као у Египту 2013. након Египатске револуције 2011. Покрет 15-М или Indignados, који је укључивао мирну окупацију тргова широм Шпаније у мају–јуну 2011, и мозаик других облика грађанске непослушности многих група које су створене или ојачане након окупација тргова. Посебно Платформа за људе погођене хипотекама, или PAH. Протести у парку Гези у Турској 2013, против планова урбаног развоја, али и против задирања владе у слободу изражавања и секуларне традиције Турске. Ране фазе протеста Евромајдан у Украјини 2013–14, са захтевом за ближу интеграцију са земљама Европске уније и оставку председника Виктора Јануковича. Различите тактике ненаоружаног грађанског отпора такође су често коришћене у руско-окупираним насељима током руске инвазије Украјине 2022. Протести у Хонгконгу 2014., такође познати као „Окупирај Централ” и „Покрет кишобрана”, који су се противили изборној реформи у Хонгконгу 2014–15. у Специјалној административној регији Хонгконг. Женски маршеви у САД од јануара 2017. па надаље у циљу отпора сексистичким изјавама председника Доналда Трампа. Побуна против изумирања (XR), основана у мају 2018. Међународни ненасилни покрет са три захтева везана за климатске и еколошке ванредне ситуације и 10 принципа и вредности. Протести на граници Газе 2018–2019. близу баријере Израел-Газа, са захтевом да се палестинским избеглицама дозволи повратак на земљу из које су расељени на подручју данашњег Израела.
Бројне друге кампање, како успешне тако и неуспешне, могле би бити укључене у дужу листу. Године 1967. Џин Шарп је направио листу од 84 случаја.Gene Sharp, "The Technique of Non-violent Action", у Adam Roberts (ур.), The Strategy of Civilian Defence: Non-violent Resistance to Aggression, Faber, Лондон, 1967, на pp. Након тога је уследило са даљим истраживањима.Погледајте, на пример, његову дискусију о „Илустрацијама из прошлости” у Gene Sharp, The Politics of Nonviolent Action (погледајте чланак), Porter Sargent, Бостон, 1973, pp. 75–97; и његове кратке приказе бројних случајева у Gene Sharp и други, Waging Nonviolent Struggle: 20th Century Practice and 21st Century Potential, Porter Sargent, Бостон, 2005, Године 2013, Мациеј Бартковски је сачинио дугачку листу случајева у последњих 200 година, поређаних по абецедном реду земаља."Appendix: Conflict Summaries", у Maciej J. Bartkowski (ур.), Recovering Nonviolent History: Civil Resistance in Liberation Struggles, Lynne Rienner, Боулдер, Колорадо, 2013, Веб-сајт Међународног центра за ненасилни конфликт (ICNC) садржи огромну Библиотеку ресурса са десетинама студија случаја и другим ресурсима о кампањама и покретима грађанског отпора, као и о динамици грађанског отпора. Блог ICNC-а, Minds of the Movement, такође служи као опсежан компендијум кампања и покрета грађанског отпора кроз историју и данас. Глобална база података о ненасилним акцијама Свортмор колеџа је додатни кључни ресурс који документује стотине кампања и покрета грађанског отпора.
Ефикасност Није лако осмислити метод за доказивање релативног успеха различитих метода борбе. Често постоје проблеми у идентификовању да ли је одређена кампања била успешна или не. Године 2008, Марија Џ. Стефан и Ерика Ченовет објавиле су запажен чланак о теми „Зашто грађански отпор функционише”, што је најтемељнија и најдетаљнија анализа (до тог датума) стопе успеха кампања грађанског отпора, у поређењу са кампањама насилног отпора. Након разматрања преко 300 случајева обе врсте кампања, од 1900. до 2006. године, закључили су да је „већа вероватноћа да ће методе ненасилног отпора бити успешне од насилних метода у постизању стратешких циљева”. Њихов чланак (касније развијен у књигу) посебно је приметио да „кампање отпора које изазову промену лојалности међу безбедносним снагама и цивилним бирократама вероватније успевају”.Maria J. Stephan и Erica Chenoweth, "Why Civil Resistance Works: The Strategic Logic of Nonviolent Conflict", International Security, vol. 33, no. 1 (лето 2008), p. 42. . (Погледајте и њихову књигу из 2011, Why Civil Resistance Works, наведену доле у библиографији.) Ови налази били су веома утицајни унутар еколошких и друштвених покрета, иако су њихову релевантност за кампање које не укључују промену режима довели у питање истраживачи попут Кајла Р. Метјуза.
С друге стране, чини се да докази из неколико побуна 2011. године на Блиском истоку и у северној Африци пружају супротне путеве којима ова логика може да се не материјализује, при чему су поделе у оружаним снагама допринеле грађанском рату у Либији и Сирији, а промена лојалности оружаних снага у Египту није допринела трајној демократској реформи.T. R. Davies, "The failure of strategic nonviolent action in Bahrain, Egypt, Libya and Syria: 'political ju-jitsu' in reverse", Global Change, Peace and Security, vol. 26, no. 3 (2014), pp. 299–313. . Критике централне тезе књиге Why Civil Resistance Works укључивале су: Доношење судова о томе да ли је кампања успех или неуспех је инхерентно тешко: одговор може зависити од коришћеног временског оквира и од нужно субјективних судова о томе шта представља успех. Неке одлуке аутора по овом питању су дискутабилне. Сличне потешкоће се јављају при одлучивању да ли је кампања насилна или ненасилна, када на терену обе стратегије могу коегзистирати на више начина.Juan Masullo Jimenez, приказ књиге Why Civil Resistance Works на веб-сајту Global Policy, 29. 11. 2013. . Режими који прелазе из аутократије у демократију обично су веома нестабилни, тако да почетни успех покрета може бити праћен генералнијим неуспехом.David Cortright, приказ на веб-сајту E-International Relations, 17. 1. 2013. Можда се, генералније, не узима довољно у обзир могућност да се насиље често дешава у околностима које су већ биле насилне и хаотичне, што смањује шансе за било какав успешан исход насиља. У јулу 2020, ново истраживање Ерике Ченовет објављено је у Journal of Democracy, у којем она открива да стопе успеха грађанског отпора опадају од почетка 2010-их. Неки од идентификованих разлога укључују криву учења ауторитарних режима и претерано ослањање активиста на дигиталне облике организовања, попут кампања на друштвеним мрежама. Штавише, пандемија ковида 19, која је почела 2020. године, довела је до тога да велики број покрета широм света откаже јавне акције и уместо тога преусмери фокус на унутрашње приоритете, попут стратешког планирања.
Разлози за избор употребе грађанског отпора