мини|Александар Хамилтон, један од очева оснивача Сједињених Држава, рад портретисте Џона Трамбула око 1792. године. У делу Федералист бр. 78, објављеном 28. маја 1788. године, Хамилтон је написао: „Потпуна независност судова је посебно суштинска у ограниченом уставу.” мини|Подела власти: законодавна, извршна и судска власт.
Независност правосуђа (или независност судства) јесте концепт према којем би правосуђе требало да буде независно од других грана власти. То значи да судови не би требало да буду подложни неприкладном утицају других грана власти, као ни приватних или партијских интереса. Независност правосуђа је важна компонента поделе власти.
Различите земље приступају идеји независности правосуђа кроз различите начине избора судија. Један од метода који се види као подстицај независности правосуђа јесте додела доживотног или дугог мандата судијама, јер би их то, у идеалном случају, ослободило да доносе одлуке у судским предметима и пресуде у складу са владавином права и судијским дискреционим правом, чак и ако су те одлуке политички непопуларне или им се противе моћни интересни кругови. Овај концепт се може пратити уназад до Енглеске у 18. веку.
Предности
Независност правосуђа служи као заштита права и привилегија од ограничене власти и спречава узурпацију тих права од стране извршне и законодавне власти. Она служи као темељ за владавину права и демократију. Владавина права подразумева да сва овлашћења и моћ морају потицати из врховног извора права. У условима независног правосудног система, судови и њихови службеници ослобођени су неприкладних уплитања у правосудне послове. Са овом независношћу, правосуђе може да заштити права и слободе људи којима се обезбеђује једнака заштита за све.
Ефикасност закона, као и поштовање које људи имају према закону и влади која га доноси, зависи од независности правосуђа у доношењу правичних одлука. Штавише, независност правосуђа је стуб економског раста, пошто мултинационалне компаније и инвеститори имају поверење да инвестирају у економију нације која има јако и стабилно правосуђе изоловано од мешања са стране. Улога правосуђа у одлучивању о пуноважности председничких и парламентарних избора такође захтева независност судова.Устав, чл. 93А, чл. 71–80; чл. 92–101.
Економски аспект Уставна економија проучава питања као што су правилна расподела националног богатства, укључујући државну потрошњу на правосуђе. У транзиционим земљама и земљама у развоју, потрошњу на правосуђе може контролисати извршна власт. Ово нарушава принцип независности правосуђа јер ствара финансијску зависност правосуђа од извршне власти. Важно је разликовати две врсте корупције у правосуђу: државну (кроз планирање буџета и привилегије), која је најопаснија, и приватну. Државна корупција у правосуђу може ометати способност предузећа да на оптималан начин подстичу раст и развој тржишне економије.Peter Barenboim, Defining the rules, The European Lawyer, Issue 90, October 2009
У неким земљама устав такође забрањује законодавној власти да смањује плате активним судијама.
Недолично понашање судија
Недостаци правосуђа које је наизглед превише независно укључују могућу злоупотребу положаја од стране судија. Лични интерес, идеолошка посвећеност, па чак и корупција могу утицати на одлуке судија без икаквих механизама контроле и равнотеже који би спречили ову злоупотребу власти ако је правосуђе потпуно независно. Однос између правосуђа и извршне власти чини сложен низ зависности и међузависности које се међусобно контролишу и морају бити пажљиво уравнотежене. Једна грана може постати превише независна од друге. Надаље, подршка правосуђа извршној власти није тако негативна појава као што се чини, будући да је извршна власт грана власти са највећим легитимитетом у демократији. Роџер К. Ворен пише да ниједна влада не може добро да функционише ако су правосуђе и извршна власт у сталном сукобу.
Судска одговорност Изузетно независном правосуђу би такође могла недостајати судска одговорност, што је дужност носиоца јавне функције који доноси одлуке да објасни и оправда своју одлуку и унесе измене тамо где одлука изазива неправду или проблеме. Од судија се не тражи да у потпуности образлажу своје размишљање иза одлука, а истовремено су заштићени од јавног преиспитивања и заштићени од правних последица. Судски супремацизам би потенцијално могао да подстакне елитистичку аутократију, али се то може уравнотежити кроз демократизацију. Међутим, судска одговорност може појачати независност правосуђа јер би могла да покаже да судије имају исправне разлоге и образложења за доношење одређене одлуке. Ворен сматра да, иако индиректно изабране судије нису директно демократски одговорне народу, кључно је да постигну равнотежу између одговорности и независности како би се осигурало очување правде. Судије се у неким случајевима бирају директан избор|директним изборима, укључујући мексичке судске изборе 2025., боливијске судске изборе 2024. и судске изборе у савезним државама САД. Судски избори могу повећати политичку поларизацију. Утврђено је да избори за реизбор (потврду мандата) судија имају утицај на њихову одговорност.
Унутрашња независност правосуђа Унутрашња независност правосуђа јесте аутономија појединих судија од неприкладног утицаја унутар самог правосуђа — као што је притисак руководства суда или старијих колега у вези са доделом предмета, саставом судског већа, унапређењима, премештајима, дисциплином или неформалним смерницама — тако да се суђење заснива искључиво на закону и чињеницама, а не на хијерархијама унутар исте гране власти.
У Чешкој је, на пример, стручна литература описала како неформалне праксе старијих судија (нпр. при именовањима, састављању већа и додели предмета) могу побољшати стручност и уједначеност, али и замаглити унутрашње контроле, због чега је скован израз „суперсудије”.
Развој
Сматра се да развој независности правосуђа укључује циклус у којем национално право утиче на међународно право, а међународно право накнадно утиче на национално право.S Shetreet, ‘The Normative Cycle of Shaping Judicial Independence in Domestic and International Law: The Mutual Impact of National and International Jurisprudence and Contemporary Practical and Conceptual Challenges’ (2009) 10 Chicago Journal of International Law 275-332 Наводи се да се то одвија у три фазе: прву фазу карактерише унутрашњи развој концепта независности правосуђа, другу ширење ових концепата на међународном нивоу и њихова имплементација у међународно право, а трећу имплементација ових новоформулисаних међународних принципа независности правосуђа у национално право.
Изузетан пример који илуструје овај циклус јесте Уједињено Краљевство. Прва фаза се догодила у Енглеској са првобитним конципирањем независности правосуђа у Закону о нагођењу из 1701. године (Act of Settlement 1701).Види опширније: Shimon Shetreet, Judges on Trial. Друга фаза је била евидентна када су се енглески концепти о независности правосуђа проширили на међународном нивоу и били усвојени у домаћем занодавству других земаља; на пример, Енглеска је послужила као модел за Монтескјеову доктрину о подели власти,Види: Baron de Montesquieu, The Spirit of the Laws (Hafner 1949) (Thomas Nugent, trans). а очеви оснивачи Устава САД користили су Енглеску као свој главни узор приликом креирања члана III Устава, који представља темељ америчке независности правосуђа.Члан III Устава САД прописује да ће „судије, како у врховним тако и у нижим судовима, обављати своју функцију докле год се уредно понашају, а у одређено време ће примати накнаду за своју службу која се неће умањивати током трајања њиховог мандата.” Друге државе са општим правом (common law), укључујући Канаду, Аустралију и Индију, такође су усвојиле британски модел независности правосуђа.Shetreet, Judicial Independence. Види и: Peter H. Russell, The Judiciary in Canada: The Third Branch of Government (McGraw-Hill Ryerson 1987); John Bell, Judicial Cultures and Judicial Independence, 4 Cambridge YB Eur Legal Studies 47 (2001).
Последњих деценија трећа фаза независности правосуђа постала је очигледна у Уједињеном Краљевству,Закон о људским правима Велике Британије - 1998. јер је на њу значајно утицала примена принципа независности правосуђа из међународних уставних докумената о људским правима. Европски суд за људска права (ЕСЉП) извршио је велики утицај на концептуалну анализу независности правосуђа у Енглеској и Шкотској. Овај процес је започео деведесетих година 20. века када је ЕСЉП разматрао предмете из Уједињеног Краљевства и, што је још значајније, применом Европске конвенције о људским правима у британском праву кроз Закон о људским правима из 1998. године (Human Rights Act 1998), који је ступио на снагу у Сједињеном Краљевству 2000. године. (приступљено 27. 3. 2009).
Док је раније британско национално право утицало на међународни развој независности правосуђа, британски Закон о уставној реформи из 2005. године означио је преокрет, у којем је међународно право почело да утиче на британско домаће право.Закон о уставној реформи (2005), пов. 4 (УК). За детаљнију анализу историјата овог закона, види: Lord Windlesham, The Constitutional Reform Act 2005: The Politics of Constitutional Reform, 2006 Pub L 35; Lord Windlesham, The Constitutional Reform Act 2005: Ministers, Judges and Constitutional Change, 2005 Pub L 806. За тумачења главних актера, види: Lord Woolf, The Pursuit of Justice 161–74 (Oxford 2008); Lord Phillips, Constitutional Reform: One Year On, The Judicial Studies Board Annual Lecture (Mar 22, 2007); Lord Woolf, The Rule of Law and a Change in the Constitution, 2004 Camb L J 317; Tom Bingham, The Business of Judging: Selected Essays and Speeches 55–68 (Oxford 2000). Сва три аутора су служила као врховне судије током ових кључних година. Закон о уставној реформи је драматично реформисао државну контролу над спровођењем правде у Енглеској и Велсу; што је најважније, укинуо је положај лорда канцелара, једну од најстаријих уставних функција у земљи, која је обједињавала законодавне, извршне и судске надлежности. Лорд канцелар је служио као председник горњег дома парламента, односно Дома лордова; као члан извршне власти и члан кабинета; и као шеф правосуђа. Историјски гледано, апелациона функција је била повезана са извршном влашћу због врсте случајева који су се обично решавали — опозив (импичмент) и суђења за тешка кривична дела против племства (перова).Robert Stevens, Law and Politics: The House of Lords as a Judicial Body, 1800-1976 (University of North Carolina Press, 1978), Закон о уставној реформи успоставио је нове демаркационе линије између лорда канцелара и правосуђа, преносећи све судске функције на правосуђе и остављајући лорду канцелару само административне и извршне послове. Поред тога, овај закон је заменио лорда канцелара врховним судијом Енглеске и Велса као шефом правосуђа, издвојио је судски Апелациони одбор Дома лордова из законодавног парламента, реформишући га у Врховни суд, и створио независну Комосију за именовање судија. Стварање Врховног суда било је од изузетне важности јер је тиме највиши апелациони суд коначно одвојен од Дома лордова.Anthony Seldon, Ed., Blair's Britain, 1997-2007 (Cambridge University Press: 2007),