мини|300п|Пљачка цркве током Револуције, аутор Свебах-Дефонтен (око 1793) Циљ неколико политика различитих влада Француске током Француске револуције кретао се од државног присвајања великих земљишних поседа и огромних новчаних средстава Католичке цркве до укидања хришћанске верске праксе и саме религије. Постоји значајна научна дебата о томе да ли је покрет био подстакнут народом или малом групом револуционарних радикала. Ове политике, које су окончане Конкордатом из 1801, чиниле су основу каснијих и мање радикалних политика лаицитета.

Француска револуција је првобитно започела нападима на корупцију у Цркви и богатство вишег свештенства, што је био поступак са којим су се могли поистоветити чак и многи хришћани, пошто је Галиканска црква имала доминантну улогу у предреволуционарној Француској. Током једногодишњег периода познатог као Јакобинска диктатура, епизоде антиклерикализма постале су једне од најнасилнијих у модерној европској историји. Револуционарне власти су потиснуле Цркву, укинуле монархију, национализовале црквену имовину, протерале 30.000 свештеника и убиле стотине других. У октобру 1793. хришћански календар замењен је оним који се рачунао од датума Револуције, а заказани су Фестивали Слободе, Разума и Врховног бића. Појавили су се нови облици моралне религије, укључујући деистички Култ Врховног бића и атеистички Култ Разума, при чему је револуционарна влада накратко прописала обавезно поштовање првог у априлу 1794.

Позадина

Пре 1789. У Француској 18. века, огромна већина становништва припадала је Католичкој цркви, јединој религији званично дозвољеној у краљевству од опозива Нантског едикта 1685. године. Мале мањине француских протестаната (углавном хугеноти и немачки лутерани у Алзасу) и Јевреја и даље су живеле у Француској. Версајски едикт, општепознат као Едикт о толеранцији, потписао је Луј XVI 7. новембра 1787. године. Он некатолицима у Француској није дао право да јавно практикују своју веру, већ само права на правни и грађански статус, што је укључивало право на склапање брака без потребе да пређу у католичку веру. Истовремено, либертински мислиоци су популарисали атеизам и антиклерикализам.

Стари поредак је институционализовао ауторитет свештенства у његовом статусу Првог сталежа краљевства. Као највећи земљопоседник у земљи, Католичка црква је контролисала огромну имовину и извлачила огромне приходе од својих закупаца; Црква је такође имала огроман приход од сакупљања обавезног десетка. Пошто је Црква водила матичне књиге рођених, умрлих и венчаних и била једина институција која је пружала болнице и образовање у већем делу земље, утицала је на све грађане.

Између 1789. и 1792. мини|Генерална збирка писама и упутстава у вези са Француском револуцијом (Collection generale des brefs et instructions relatifs a la revolution francoise) папе Пија VI, 1798. Један од кључних догађаја Француске револуције било је укидање привилегија Првог и Другог сталежа у ноћи 4. августа 1789. Тиме је посебно укинут десетак који је прикупљало католичко свештенство.

Декларација о правима човека и грађанина из 1789. прогласила је слободу вероисповести широм Француске овим речима:

Национална уставотворна скупштина је 10. октобра 1789. запленила имовину и земљу Католичке цркве и одлучила да их прода како би финансирала револуционарну валуту асигнат. Скупштина је 12. јула 1790. изгласала Грађански устав свештенства којим је Католичка црква у Француској потчињена француској влади. Папа и друго високо свештенство у Риму то никада нису прихватили.

Политике револуционарних власти Програм дехристијанизације вођен против католицизма, и на крају против свих облика хришћанства, укључивао је:

уништавање статуа, посуђа и друге иконографије из богомоља уништавање крстова, звона и других спољних знакова богослужења увођење револуционарних и грађанских култова доношење закона 21. октобра 1793. којим се сви незаклети свештеници и сви који их буду скривали кажњавају смрћу на лицу места мини|Fête de la Raison („Фестивал Разума”), Нотр Дам, Париз, 10. новембар 1793. Посебно значајан догађај који се одиграо током дехристијанизације Француске био је Фестивал Разума, који је одржан у катедрали Нотр Дам 10. новембра 1793. Кампања дехристијанизације може се посматрати као логичан наставак материјалистичких филозофија неких вођа просветитељства попут Волтера, док је за друге са прозаичнијим побудама пружила прилику да ослободе нетрпељивост према Католичкој цркви (у духу конвенционалног антиклерикализма) и њеном свештенству.

Грађанске религије Француске револуције Грађанске религије Француске револуције биле су серија деистичких и атеистичких система веровања спонзорисаних од стране државе, уведених током Француске револуције са циљем да замене католицизам као нови морални и друштвени оквир Прве француске републике. Проистекле из радикалне политике дехристијанизације, ове религије су настојале да утемеље републиканско грађанство на рационалним, грађанским и патриотским принципима. Најистакнутије међу њима биле су атеистички Култ Разума (Culte de la Raison), који је наследио деистички Култ Врховног бића (Culte de l'Être suprême) који је успоставио Максимилијан Робеспјер. Током Директоријума, уследили су полузванични Декадарски култ (Culte décadaire) и приватна иницијатива теофилантропије (Théophilanthropie). Ови покрети су имали за циљ да усађују грађанску врлину кроз секуларни морал, јавне фестивале и симболичку уметност. Ниједан није успео да потисне успостављену верску праксу, а званичну подршку је укинуо Наполеон Бонапарта у складу са Конкордатом из 1801.

Рационала Првобитна верска политика Француске револуције није била укидање религије, већ потчињавање Галиканске цркве држави кроз мере попут Грађанског устава свештенства из 1790. Након свргавања монархије 1792. године, појавила се радикалнија кампања дехристијанизације, коју су заговарале фракције попут ебертоваца. Ова кампања је укључивала затварање цркава, уништавање верске иконографије и прогон свештеника. Јавни живот је систематски секуларизован увођењем Француског револуционарног календара, који је заменио систем недеља и хришћанских празника грегоријанског календара десетодневном недељом (décade). У том контексту, револуционари су створили грађанске религије осмишљене да обезбеде нови, заједнички морални оквир за Републику.

Грађанске религије Култ Разума

Култ Разума () био је атеистичко и антропоцентрично грађанско веровање које су промовисали радикалне личности попут Жака Ебера, Пјера Гаспара Шомета и Антоана-Франсоа Момороа. Одбацивало је постојање бога, обожавајући уместо тога апстрактни концепт Разума као врхунац људског достигнућа. Цркве су претваране у „Храмове Разума”, а његова најпознатија церемонија била је Фестивал Разума у Нотр-Даму у Паризу у новембру 1793, где је глумица персонификовала Богињу Разума. Култ се супротставио деиста Максимилијан Робеспјер, који је његов атеизам сматрао друштвено деструктивним и „аристократским”. Званично је потиснут након погубљења његових водећих заговорника у марту 1794. и брзо је нестао из јавног живота.

Култ Врховног бића

Као одговор на Култ Разума, Максимилијан Робеспјер је увео деистички Култ Врховног бића (). Формално успостављен од стране Националног конвента у мају 1794, заснивао се на вери у бога творца и бесмртност душе, што је Робеспјер сматрао суштинским за друштвени поредак и републиканску врлину. Једина велика прослава култа био је масовни Фестивал Врховног бића, одржан у Паризу 8. јуна 1794. у организацији уметника Жака-Луја Давида. Догађај, на коме је Робеспјер био истакнут, његови ривали су видели као покушај стварања личне диктатуре и допринео је његовој политичкој изолацији. Покрет је у потпуности зависио од свог оснивача и напуштен је одмах након његовог погубљења у Термидорској реакцији у јулу 1794.

Декадарски култ

Успостављен под Директоријумом, Декадарски култ () био је секуларна грађанска религија осмишљена да структурира републикански живот око десетодневне недеље (décade) Француског револуционарног календара. Грађани су законски били обавезни да поштују десети дан, décadi, присуствовањем грађанским фестивалима који су заменили традиционално хришћанско недељно богослужење. Ови догађаји су имали за циљ да усађују републиканске врлине кроз патриотске церемоније, читања закона и говоре о грађанској дужности. Национално прописан 1798. године, култ је био непопуларан и наишао на широк отпор становништва, које је остало привржено традиционалној седмодневној недељи и католичким обичајима. Ефективно је напуштен након што је Конкордат из 1801. обновио статус католицизма, а сам револуционарни календар је Наполеон укинуо 1805. године.

Теофилантропија

Теофилантропија (, са значењем „Пријатељи Бога и Човека”) била је деистичко веровање које се појавило током Директоријума као приватна иницијатива. Основао ју је Жан-Батист Шемен-Дупонте, а подржавао директор Луј Мари де Ла Ревелијер-Лепо, настојећи да обезбеди рационални морални оквир заснован на вери у Бога, бесмртности душе и грађанским дужностима. Њене једноставне церемоније, које су се састојале од моралних читања и химни, често су се одвијале током званичних прослава décadi. Као добровољно, полуприватно друштво, издвајала се од државних култова. Међутим, на њу су са подозрењем гледали и католици, који су је видели као јеретичку секту, и радикални републиканци, који су је сматрали буржоаском и сентименталном. Покрет је изгубио утицај након Конкордата из 1801. и званично је забрањен 1803. године.

Заоставштина грађанских религија Иако су грађанске религије Француске револуције биле кратког века и нису успеле да потисну католицизам, представљале су кључни експеримент у стварању секуларног грађанског ритуала, симболичке политике и републиканске педагогије. Историчари попут Моне Озуф и Мишела Вовела анализирали су их као део ширег покушаја Револуције да „пренесе сакралност” са традиционалне монархије и цркве на нову републиканску државу.

Револуција и Црква

У августу 1789, држава је укинула пореску моћ Цркве. Питање црквене имовине постало је централно за политику револуционарне владе. Прогласивши да сва црквена имовина у Француској припада нацији, конфискације су наређене, а црквена имовина је продавана на јавним аукцијама. У јулу 1790. Национална уставотворна скупштина објавила је Грађански устав свештенства којим су свештеници лишени својих посебних права – свештенство је требало да постане државни службеници, бирани од стране своје парохије или бискупије, а број бискупија је требало да се смањи – и захтевало је од свих свештеника и бискупа да положе заклетву на верност новом поретку или се суоче са отпуштањем, депортацијом или смрћу. Француски свештеници су морали да добију папско одобрење за потписивање такве заклетве, а папа Пије VI је провео скоро осам месеци разматрајући то питање. Дана 13. априла 1791, Пије је осудио устав, што је резултирало расколом у Француској католичкој цркви. Преко 50% постало је заклети свештеници („поротници”), познати и као „уставно свештенство”, а они који се нису заклели постали су познати као „незаклети свештеници”. мини|Мапа Француске која приказује проценат заклетих свештеника 1791. године. Границе мапе су из 2007. године, јер подаци потичу из архива модерних департмана. У септембру 1792, Законодавна скупштина је легализовала развод брака, супротно католичкој доктрини. Истовремено, држава је од Цркве преузела контролу над матичним књигама рођених, умрлих и венчаних. Све присутнији став да је Црква контрареволуционарна снага погоршао је друштвене и економске невоље, и насиље је избило у градовима широм Француске.