Џон Флечер (John Fletcher децембар 1579 – август 1625) био је енглески драмски писац. Након Вилијама Шекспира, постао је дворски драматург за глумачку дружину „Краљеви људи“ и био је један од најплоднијих и најутицајнијих аутора свога доба; током његовог живота и у време Стјуартовске рестаурације, његова слава је била равна Шекспировој. Флечер је писао у сарадњи са другим ауторима, најчешће са Френсисом Бомонтом или Филипом Масингером, али и са Шекспиром и другима. Иако је његова репутација касније опала, он остаје важна прелазна фигура између популарне Елизабетинске традиције и драме која је била омиљена у време Рестаурације.
Рани живот Џон Флечер је рођен у децембру 1579. године (крштен 20. децембра) у Рају, Сасекс(Rye, East Sussex), а умро је од куге у августу 1625. године (сахрањен 29. августа у цркви Светог Спаситеља у Садварку(Southwark)). Његов отац Ричард Флечер био је амбициозан и успешан свештеник, који је редом био декан Питербороа, епископ Бристола, епископ Вустера и епископ Лондона (недуго пре своје смрти), као и капелан краљице Елизабете. Као декан Питербороа, Ричард Флечер је приликом погубљења Марије Стјуарт, краљице Шкота, у замку Фотерингеи(Fotheringhay Castle) „клекнуо на степенице скела и почео да се моли наглас и дуго, у продуженом и реторичком стилу, као да је решен да се избори за место у историји“. При њеној смрти узвикнуо је: „Тако нека пропадну сви непријатељи краљице!“.
Ричард Флечер је умро недуго пошто је пао у немилост краљице, због брака против којег је она саветовала. Чини се да је делимично био рехабилитован пре своје смрти 1596. године, али је умро у значајним дуговима. Одгој Џона Флечера и његових седморо браће и сестара био је поверен његовом стрицу по оцу, Гајлсу Флечеру, песнику и нижем чиновнику. Везе његовог стрица престале су да буду предност, а можда су чак постале и терет након побуне Роберта Девероа(Robert Devereux), грофа од Есекса, који је био његов покровитељ. Сматра се да је Флечер уписао Колеџ Корпус Кристи у Кембриџу(Corpus Christi College, Cambridge) 1591. године, у једанаестој години живота. Није сигурно да ли је стекао диплому, али постоје докази да се припремао за каријеру у цркви. Мало се зна о његовом времену на колеџу, али је очигледно следио пут који су пре њега прошли „универзитетски духовитици“, од Кембриџа до растућег комерцијалног позоришта у Лондону.
Сарадња са Бомонтом 1606. године почео је да се појављује као драмски писац за Децу краљичиних свечаности(Children of the Queen's Revels), који су тада наступали у позоришту Блекфрајарс (Blackfriars Theatre). Похвалне стихове Ричарда Брома (Richard Brome) у издању „Бомонт и Флечер“ из 1647. године стављају Флечера у друштво Бена Џонсона; један Џонсонов коментар упућен Драмонду потврђује ову тврдњу, мада није познато када је ово пријатељство започело. На почетку своје каријере, његова најважнија веза била је са Френсисом Бомонтом. Њих двојица су писали заједно скоро читаву деценију, најпре за Децу, а потом за Краљеве људе. Према анегдоти коју је пренео или измислио Џон Обри, они су такође живели заједно (на Бенксajду), делећи одећу и имајући „једну девојку у кући за обојицу“. Овај домаћи аранжман, ако је постојао, окончан је Бомонтовим браком 1613. године, а њихово драмско партнерство завршено је након што је Бомонт исте године оболео, највероватније од можданог удара.
Наследник Шекспира У то време, Флечер је ступио у ближу сарадњу са трупом Краљеви људи. Сарађивао је са Шекспиром на драмама „Хенри VIII“, „Два племенита рођака“ и изгубљеној драми „Кардено“, која је, према мишљењу неких савремених научника, вероватно послужила као основа за комад Луиса Теобалда „Двострука лаж“. Драма коју је самостално написао у том периоду, „Женин плен, или укроћени укротитељ“, представља наставак Шекспирове комедије „Укроћена горопад“.
Флечер је умро 1625. године, највероватније од куге. Сматра се да је сахрањен у ономе што је данас катедрала у Саутварку, мада тачна локација није позната. Постоји белешка Астона Кокејна о заједничкој гробници Флечера и Масингера (који је такође сахрањен у Саутварку). Оно што је извесније јесте да два једноставна суседна камена у поду хора катедрале у Саутварку, један са натписом „Едмонд Шекспир 1607“, а други „Џон Флечер 1625“, означавају гробове Шекспировог млађег брата и самог драматурга.
Позоришни комади Пошто је Флечер редовно и широко сарађивао, покушаји да се његов рад издвоји из тог колаборативног ткива наилазили су на тешкоће у приписивању ауторства. Најчешће је сарађивао са Бомонтом и Масинџером, али и са Натаном Филдом, Шекспиром и другима. Неки од његових раних радова са Бомонтом касније је прерадио Масинџер, додајући још један слој сложености у заједничком стваралаштву. Према мишљењу научника као што је Сајрус Хој, Флечер је користио препознатљиве текстуалне и језичке навике, стил и особености у правопису које откривају његово присуство. Према Хојевим подацима, често је користио ye уместо you, понекад и у скоро 50% случајева. Употребљавао је 'em уместо them, као и низ других скраћеница. Додавао је шести наглашени слог у стандардни пентаметарски стих — најчешће sir, али и too, still или next.Разне друге навике и склоности могу открити његову руку. Откривање овог обрасца, „Флечеровог текстуалног профила“, навело је неке истраживаче да верују да су успешно проникли у Флечеров канон — што је заузврат охрабрило употребу сличних техника у проучавању књижевности(стилометрија). Научници попут Џефрија Мастена и Гордона Макмалана указали су на ограничења логике и метода у Хојевим и другим покушајима да се драмски писци разликују на основу стила и језичких преференција.
Овај списак Флечерових драма садржи највероватније датуме настанка, датуме првог објављивања и датуме лиценцирања од стране Мајстора свечаности, где су доступни:
Верни пастир(The Faithful Shepherdess), пасторала, написана 1608–1609; штампана 1609? Валентинијан(Valentinian) трагедија, 1610–1614; 1647 Господин Тома (Monsieur Thomas) комедија, око 1610–1616; 1639 Женин плен, или укроћени укротитељ (The Woman's Prize) комедија, око 1611; 1647 Бондука (Bonduca) трагедија, 1611–1614; 1647 Случајеви (The Chances) комедија, око 1613–1625; 1647 Духовитост без новца Wit Without Money), комедија, око 1614; 1639 Луди љубавник (The Mad Lover), трагикомедија, изведена 5. јануара 1617; 1647 Верни поданик (The Loyal Subject), трагикомедија, лиценцирана 16. новембра 1618; ревидирана 1633?; 1647 Смешни поручник (The Humorous Lieutenant), трагикомедија, око 1619; 1647 Задовољене жене (Women Pleased),трагикомедија, око 1619–1623; 1647 Острвска принцеза (The Island Princess), трагикомедија, око 1620; 1647 Потера за дивљим гускама (The Wild Goose Chase), комедија, око 1621; 1652 Поклоник (The Pilgrim), комедија, око 1621; 1647 Жена за месец дана (A Wife for a Month), трагикомедија, лиценцирана 27. маја 1624; 1647 Владај женом и имај жену (Rule a Wife and Have a Wife), комедија, лиценцирана 19. октобра 1624; 1640
Извори и референце
Категорија:Драматургија Категорија:Драматурзи