270px|мини|десно|„Давид и Јонатан”, једна од илустрација Гистава Дореа за La Grande Bible de Tours Давид и Јонатан су, према књигама Самуиловим из Хебрејске Библије, били херојске фигуре Краљевства Израел, који су склопили савез, положивши међусобну заклетву.
Јонатан је био син Саула, краља Израела, из племена Венијамин, а Давид је био син Јесеја из Витлејема, из племена Јуда, и Јонатанов претпостављени ривал за круну. Давид је постао краљ. Савез који су двојица мушкараца склопила на крају је довео до тога да Давид, након Јонатанове смрти, милостиво посади Јонатановог сина Мемфивостеја за свој краљевски сто уместо да искорени лозу бившег краља Саула.
Библијски текст не описује експлицитно природу односа између Давида и Јонатана. Традиционално и мејнстрим верско тумачење овог односа било је тумачење о платонској љубави и као пример хомосоцијалности. Неки научници и писци — од касног средњег века па надаље — наглашавали су оно што виде као елементе хомоеротизма у причи.
У Библији мини|Давид и Јонатан, дело Рембранта, око 1642.
Однос између Давида и Јонатана углавном је обрађен у Првој књизи Самуиловој у оквиру Хебрејске Библије. Ове епизоде припадају причи о Давидовом успону на власт, што се обично сматра једним од извора Девтерономистичке историје и њених каснијих додатака. . (p. 225).
Давид, најмлађи син Јесеја, убија Голијата у долини Ила где је филистејска војска била у сукобу са војском краља Саула, Јонатановог оца. Давидова победа покреће бекство Филистејаца који су потиснути назад до Гата и врата Екрона. Авенир доводи Давида пред Саула док Давид још увек држи Голијатову одрубљену главу. Јонатан, најстарији Саулов син, такође се борио против Филистејаца. Јонатану се Давид одмах допао, и њих двојица склапају савез:
Када је завршио разговор са Саулом, душа Јонатанова везала се за душу Давидову, и Јонатан га је заволео као самог себе. Саул га је тог дана узео и није му дозволио да се врати у кућу свог оца. Тада је Јонатан склопио савез са Давидом, јер га је волео као самог себе. Јонатан је скинуо огртач који је био на њему и дао га Давиду, заједно са својим оклопом, укључујући мач, лук и појас. Тако је Давид ишао куда год би га Саул послао, и имао је успеха; и Саул га је поставио над ратницима.
Смрт Јонатана Давид се показао као успешан заповедник, и како је његова популарност расла, расла је и Саулова љубомора. У нади да ће Филистејци убити Давида, Саул даје Давиду своју ћерку Михалу за жену, под условом да Давид убије стотину Филистејаца и донесе му њихове препуцијуме; Давид се враћа са двоструко више од траженог. Након венчања, разочарани Саул шаље убице у одаје младенаца, али Давид бежи уз Михалину помоћ. Упркос неколико краткорочних помирења, Давид остаје прогнаник и одметник.
Док Саул наставља да прогони Давида, Давид и Јонатан обнављају свој савез, након чега се више не сусрећу. Јонатан гине на планини Гилбоа заједно са својом браћом Авинадавом и Малхи-Шуом, а Саул врши самоубиство. Давид сазнаје за смрт Саула и Јонатана и пева тужбалицу, која делимично каже:
Саул и Јонатан, вољени и пријатни у свом животу, ни у смрти се нису растали; били су бржи од орлова, јачи од лавова... Како падоше јунаци усред боја! Јонатан је погинуо на твојим висинама. Тужан сам због тебе, брате мој Јонатане; био си ми веома драг. Твоја љубав према мени била је чудеснија од љубави женске. Како падоше јунаци, и пропаде оружје ратно!
Гледишта
Јеврејско тумачење
Мудраци су окарактерисали однос између Јонатана и Давида у следећој Мишни: „Кад год љубав зависи од неког себичног циља, када тај циљ нестане, престаје и љубав; али ако не зависи од себичног циља, никада неће нестати. Која је љубав зависила од себичног циља? То је била љубав Амнона и Тамаре. А која није зависила од себичног циља? То је била љубав Давида и Јонатана. (Авот 5:16)”
Рабин Шимон бен Цемах Дуран (Шпанија, северна Африка, 14–15. век) описао је значај ове мишне: „Свако ко успоставља пријатељство ради приступа моћи, новцу или сексуалним односима; када ти циљеви нису оствариви, пријатељство престаје... љубав која не зависи од себичних циљева јесте истинска љубав према другој особи јер нема намераване користи.” (Маген Авот – скраћен и прилагођен превод)
Традиционално хришћанско тумачење мини|200px|лево|„Саул покушава да убије Давида”, дело Јулијуса Шнора фон Каролсфелда У хришћанској традицији, љубав Давида и Јонатана схвата се као интимно другарство између двојице младих војника без сексуалне умешаности. ; 2Samual 1:17–27 Давидово обиље жена и конкубина се наглашава, заједно са његовом прељубничком афером са Витсавејом.
Као одговор на аргумент да је хомоеротизам био избачен из текста уређивањем, неки традиционалисти који подржавају документарну хипотезу указују на значај одсуства цензуре описа који су у питању, упркос левитским забранама хомоеротског контакта. Гањон наводи: „Спремност приповедача да говори о Давидовом бурном хетеросексуалном животу (упоредите однос са Витсавејом) ставља у оштар контраст његово (њихово) потпуно ћутање о било каквој сексуалној активности између Давида и Јонатана.”
Под претпоставком да би се такво уређивање догодило, Марти Нисинен коментарише: „Њихову међусобну љубав уредници су свакако сматрали верном и страственом, али без неприкладних алузија на забрањене праксе... Емоционална па чак и физичка блискост двојице мушкараца није изгледала као да забрињава уреднике приче, нити је такав однос био забрањен Књигом Левитском.” Хомосоцијалност се не сматра делом сексуалног табуа у библијском свету.
Средњовековне и ренесансне алузије мини|Јонатан грли Давида, из дела Каспара Луикена (1712) Средњовековна књижевност повремено се ослањала на библијски однос између Давида и Јонатана како би истакла снажна лична, интимна пријатељства и хомоеротске односе међу мушкарцима.
Анонимни аутор дела Vita Edwardi Secundi, око 1326. године, написао је: „Заиста се сећам да сам чуо да је један човек тако волео другог. Јонатан је чувао Давида, Ахилеј је волео Патрокла.” И тако је краљ Едвард II плакао за својим мртвим љубавником Пирсом Гавестоном као што је: „... Давид жалио за Јонатаном.”. Слично томе, Роџер од Хаудена, хроничар из дванаестог века, намерно је правио поређења у свом опису: „Краљ Француске (Филип II Август) волео га је (Ричарда Лавље Срце) као сопствену душу.”Roger of Hoveden, The Annals, trans. Henry T. Riley, 2. Vols. London: H.G. Bohn, 1853; repr.
Ренесансни уметници Донатело и Микеланђело обојица су истакли снажне хомоеротске елементе у својим скулптуралним приказима младог Давида, који су били у бронзи и мермеру.
Модерна тумачења
Хомоеротицизам мини|200px|лево|Давид и ЈонатанБиблијски извештај о Давиду и Јонатану неки читају као причу о двојици љубавника., 1290. година; француски илуминирани рукопис (детаљ); Британски музеј
Још 1978. године, разни теолози су тврдили да би савез и дубок однос између Давида и Јонатана могао бити библијска основа за истополне бракове. Ово је први увео Том Хорнер, а затим усвојио Џон Бозвел.
Прича о Давиду и Јонатану представљена је у Првој књизи Самуиловој (18:1), где се каже да се „Јонатан сјединио у духу са Давидом, и волео га је као самог себе”, нешто што модерни научници описују као филију или љубав на први поглед. За Теодора Џенингса, јасно је да је Јонатанова „тренутна” привлачност према Давиду била изазвана његовом лепотом:„Као што смо приметили, Јонатанова привлачност према Давиду почиње готово одмах јер се Саул одушевљава својим новим пратиоцем. Ова привлачност се изражава екстравагантно. На првом месту изгледа као љубав на први поглед. Речено нам је: 'Када је Давид завршио разговор са Саулом, душа Јонатанова везала се за душу Давидову' (1. Сам 18:1). Да ли је то нешто што је Давид рекао? Није вероватно. Јер оно што је Давид рекао Саулу је 'Ја сам син твог слуге Јесеја Витлејемца' (17:58). То није нешто што је Давид рекао. Уместо тога, читаочев поглед је два пута био усмерен на Давидову изванредну лепоту.”
Однос између Давида и Јонатана такође је експлицитније упоређиван са другим хомоеротским односима у блискоисточној књижевности, укључујући од стране Сајруса Х. Гордона, који је приметио да је пример у Књизи Јашара, извод у Другој књизи Самуиловој (1:26), у којем Давид „проглашава да му је Јонатанова љубав била слађа од љубави жене”, сличан и Ахилејевом поређењу Патрокла са девојком и Гилгамешовој љубави према Енкидуу „као према жени”.
Давидова похвала у за Јонатанову љубав (према њему) изнад љубави жена читана је као доказ за истополну привлачност, заједно са Сауловим узвиком свом сину за трпезом: „Знам да си изабрао сина Јесејевог – на своју срамоту и на голотињу своје мајке!” Према неким библијским научницима, „бирање” (bahar) указује на трајан избор и чврст хомоеротски однос, а помињање „голотиње” (erwa) треба да пренесе негативну сексуалну нијансу, што би оставило утисак да је Саул видео нешто непристојно у односу Јонатана и Давида., Minneapolis,
Неки такође истичу да се однос између двојице мушкараца описује истим речима и нагласком као и други љубавни односи у Хебрејском завету, било хетеросексуални или између Бога и људи, попут речи ahava.Hebrew word #160, , , , ,
У односу Давида и Јонатана постоји више од пуке хомосоцијалности, како тврде две студије из 21. века: библијска научница Сузан Акерман,, New York & Chichester, Columbia University Press, и оријенталиста Жан-Фабрис Нардели. (Amsterdam, Hakkert, ), Акерман и Нардели тврде да су приповедачи књига Самуилових шифровали истополне алузије у текстовима где Давид и Јонатан комуницирају како би инсинуирали да су два хероја били љубавници. Акерман ово објашњава као случај лиминалне, односно транзиторне хомосексуалности, коју су редактори применили као текстуално средство за потврђивање Давидових права у односу на Јонатанова: овај други је добровољно отуђио свој принчевски статус клањајући се, сексуално говорећи, овом првом. Нардели се не слаже и тврди да су разни савези у које је Јонатан увукао Давида као супериорнији партнер постепено подигли Давидов статус и могу се посматрати као налик браку.
Сузан Акерман такође тврди да је присутан веома еротизован језик у шест различитих делова у Хебрејској Библији у вези са односом Давида и Јонатана. Шест делова које она помиње су: Први сусрет Давида и Јонатана у 1. Сам. 18:1–4 Опис њихових првих неколико сусрета у 1. Сам. 19:1–7 Инцидент где Саул грди Јонатана због пријатељства са Давидом у 1. Сам. 20:30–34 Давидово бекство са двора краља Саула у 1. Сам. 20:1–42 Опис последњег сусрета Давида и Јонатана у 1. Сам. 23:15–18 Давидова тужбалица за Саулом и Јонатаном у 2. Сам. 1:17–27 Од ових шест примера, Акерман идентификује као најважнији последњи пример због Давидове тврдње да је Јонатанова љубав према Давиду „била чудеснија од љубави женске”.
Иако је Давид био ожењен, он сам прави разлику између свог односа са Јонатаном и веза које дели са женама. Давид је ожењен многим женама, од којих је једна Јонатанова сестра Михала, али Библија не помиње да Давид воли Михалу (иако се наводи да Михала воли Давида).
Марти Нисинен је закључио:Martti Nissinen, Homoeroticism in the Biblical World, Minneapolis, 1998 Можда су ови хомосоцијални односи, засновани на љубави и једнакости, више упоредиви са искуством модерних хомосексуалних особа него они текстови који експлицитно говоре о хомосексуалним чиновима који су агресивни, насилни изрази доминације и потчињавања.
Бројне групе које чине геј римокатолици, покушавајући да помире своју веру са својом сексуалношћу, такође су усвојиле имена: Davide e Gionata (Италија) и David et Jonathan (Француска)., Viking,
Противни аргументи мини|200px|Јонатан поздравља Давида након убиства Голијата, илустрација из 18. века, Готфрид Бернхард Гец