десно|250п|мини|Српска народна пословица Брат је мио, које вјере био: натпис у Вуковом спомен-комплексу у Тршићу
Брат је мио, које вјере био српска је народна пословица, која је забележена у првој половини 19. века. У првом издању збирке народних пословица, изрека и других умотворина из 1836. године, Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је уз основни део ове пословице објавио и наставак који гласи: када братски чини и поступа, што је у другом издању из 1849. године поновљено, али путем стављања у заграде. Иста народна мудрост је претходно у виду стиха објављена у цетињском књижевном календару Грлици за 1835. годину, у склопу епске песме под насловом Иван-бег Црнојевић и његови синови, где је старим правописом објављено: "Брат є міо коє вѣре біо, када брацки чини и поступа".
Као израз братства и верске толеранције, пословица је већ у Вуково време добила посебан значај за промовисање српског народног јединства, без разлике у вери између Срба-православаца, Срба-католика и Срба-муслимана, а такви погледи дошли су до посебног изражаја у Вуковом делу под насловом Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (1849).
Пословица је стекла додатни значај 1886. године, када је као званични слоган усвојена од стране Друштва Светог Саве у Београду, а била је и инспирација тадашњим и каснијим књижевницима, који су је уносили у своја дела, о чему сведочи и песма под насловом "Брат је мио, које вјере био", коју је 1894. године објавио Мило Јововић (1866-1916). На исту пословицу се првобитно позивао и млади учитељ Никола Д. Велимировић (потоњи монах и владика Николај), истичући 1904. године њен значај за неговање српског народног јединства, без разлика у вери.Велимировић, Никола Д. (1904): Успомене из Боке. Херцег-Нови: Секуловић, 1904. (поновљено издање из 1997. године) Пословица је временом постала и гесло за исказивање верске толеранције међу јужнословенским народима, а шире и међу свим људима и народима.
Насупрот начелима верске толеранције, који су у овој пословици исказани на афирмативан начин, временом су се појавили и неки критички погледи, што је дошло до посебног изражаја у ставовима Василија Костића, који је 1937. године управо поводом ове пословице изнео низ оштрих судова о Србима који нису били православци: "Није им стало ни до народне вере светосавске ни до имена српског. За њих нација не игра никакву улогу. Ма у каквој опасности била нација, они не мисле да је бране и неће ни по коју цену да то чине. Ови нису више наша браћа. Зато отпада оно: Брат је мио, које вере био. Они нам нису ни најмање мили", а затим је истим поводом додао: "Ништа није више демантовано, него лозинка Брат је мио, које вере био, а поготову кад су у питању браћа једне крви и језика. Аустрија је знала да је из очајања створена ова лозинка, знала је да је најнемилији брат друге вере, стога је по сваку цену настојала да Србе верски подвоји и још од пре сто година је почела да им шаље секташко семе раздора". Таквим и сличним исказима, који су били у раскораку са основним начелима религијске толеранције, додатно је посведочен значај ове пословице за разоткривање верске нетрпељивости и других негативних друштвених појава.
Види још Верска толеранција Срби католици Срби муслимани
Референце
Литература
Види још Политика (2008): Вулићевић, Марина: Брат је мио које вере био Искра (2019): Брат је мио које вере био: Лозничко Удружења Срба муслиманске вероисповести прославило четврту годишњицу
Категорија:Пословице Категорија:Српска народна књижевност Категорија:Религијска етика