мини|Мапа Германских племена у 1. веку Римски походи у Германији представљали су низ војних операција које је Римско царство водило против германских племена између 12. године п. н. е. и 16. године н. е. Циљ ових похода био је обезбеђивање североисточне границе царства, спречавање упада преко Рајне и ширење римског утицаја на просторе насељене германским племенима. У различитим фазама сукоба римским снагама командовали су Нерон Клаудије Друс, Тиберије, Публије Квинтилије Вар и Германик.

Током првих година ратовања римске војске су постигле значајне успехе. Основана су нова утврђења, изграђени војни путеви и успостављени контакти са појединим германским племенима. Ипак, отпор локалног становништва никада није у потпуности сломљен, а римска власт источно од Рајне остала је нестабилна.

Најпознатији догађај у оквиру ових сукоба била је битка у Теутобуршкој шуми 9. године н. е, када су снаге германског вође Арминија уништиле три римске легије под командом Публија Квинтилија Вара. После тог пораза римска политика у Германији постепено је прешла са освајања на одбрану границе.

Позадина сукоба Након освајања Галије у 1. веку п. н. е. Рим је успоставио контролу над пространом територијом западно од Рајне. Иако је ова област формално била под римском влашћу, погранични простор остао је нестабилан. Германска племена повремено су прелазила Рајну, пљачкала пограничне области и угрожавала безбедност римских савезника.

Цар Август је настојао да осигура трајну безбедност северне границе. Због тога су подигнути војни логори и утврђења дуж Рајне, а повећан је и број легија распоређених у региону. Поред војних мера, Рим је развијао путну мрежу и организацију управе у Галији како би омогућио брже пребацивање трупа и снабдевање војске.

Повод за интензивније римске интервенције постали су сукоби са племенима Сикамбра, Усипета и Тенктера крајем 1. века п. н. е. Њихови напади показали су да се стабилност пограничног подручја не може осигурати само одбраном западне обале Рајне. У римским круговима постепено је преовладало уверење да је неопходно пренети војне операције на територију самих германских племена.

Друсове кампање Команду над римским снагама у Галији добио је Нерон Клаудије Друс, један од најспособнијих војсковођа Августовог доба. Током припрема за походе организовао је изградњу нових база и утврђења дуж Рајне, чиме је створена основа за продор у унутрашњост Германије. мини|Биста Нерона Клаудија Друса у Лувру Први већи поход започео је 12. године п. н. е. Друс је прешао Рајну и напао више германских племена која су живела у доњем току реке. Истовремено је настојао да обезбеди сарадњу са племенима која су била спремна на савез са Римом. Комбинацијом војне силе и дипломатије успео је да учврсти римски положај у пограничним областима.

Наредних година походи су настављени све дубље у германску територију. Римске легије стизале су до река Везера и Лабе, што је представљало један од најудаљенијих продора римске војске у северној Европи. Иако су ови успеси допринели угледу Рима, трајна контрола над освојеним подручјима није успостављена.

Током похода 9. године п. н. е. Друс је задобио тешке повреде након пада са коња. Упркос покушајима да се опорави, убрзо је преминуо. Његова смрт означила је крај прве фазе римских освајања у Германији, али су његови наследници наставили започету политику.

Тиберијеве, Ахенобарбове и Виницијеве кампање После Друсове смрти команду над римским снагама на Рајни преузео је његов брат Тиберије. За разлику од Друса, који је тежио брзим продорима у унутрашњост Германије, Тиберије је већи значај придавао учвршћивању већ постигнутих успеха и обезбеђивању комуникација између римских база.

Током похода 8. и 7. године п. н. е. римске легије су поново продрле дубоко у германску територију. Неколико племена прихватило је римску власт или је склопило споразуме са Римом. Истовремено су поједине групе становништва пресељене ближе Рајни, где су могле бити под већим надзором римских власти.

После Тиберијевог повратка у Рим команду је преузео Луције Домиције Ахенобарб. Он је наставио политику продора према истоку и организовао нове експедиције преко Рајне. У том периоду изграђени су додатни путеви и насипи који су олакшавали кретање војске кроз мочварне пределе северне Германије. Римско присуство постало је видљивије него икада раније, али је отпор германских племена остао снажан.

Почетком 1. века нове ере команду је преузео Марко Виниције. Извори бележе да су се у том периоду појавили нови сукоби са германским племенима, што указује да римска власт није била у потпуности прихваћена. Иако је Виниције успео да одржи положај Рима у региону, стање је и даље захтевало стално војно присуство.

Тиберије је поново послат у Германију 4. године н. е. У наредне две године извео је више успешних похода и проширио римски утицај међу бројним племенима. Посебну пажњу посветио је Херусцима, који су у том периоду сматрани важним римским савезницима. Међу припадницима њихове племенске елите налазио се и Арминије, човек који ће касније постати најопаснији противник Рима у Германији.

До 6. године н. е. изгледало је да је већина германских племена прихватила римску надмоћ. Римске власти су веровале да је освајање Германије готово завршено и да је потребно само довршити интеграцију освојених области у царски систем.

Варова кампања Уверен да је област углавном умирена, Август је управу над Германијом поверио Публију Квинтилију Вару. Вар је имао искуства у цивилној управи и раније је обављао високе дужности у царству. Његов задатак био је да постепено уведе римске законе, порески систем и управну организацију на територији источно од Рајне.

Међутим, римске процене показале су се погрешним. Многа германска племена била су незадовољна растућим римским утицајем, а отпор је постепено окупљан око Арминија, припадника племена Херуска. Иако је имао римско држављанство и служио у римској војсци, Арминије је тајно радио на стварању савеза против Рима. мини|Арминије у бици код Теутобуршке Шуме Током 9. године н. е. Вар је са три легије кренуо кроз Германију како би угушио наводну побуну о којој је био обавештен. Информације које је добио биле су део Арминијевог плана. Уместо да се суочи са мањим немирима, Вар је своју војску увео у област погодну за заседу.

У Теутобуршкој шуми германски ратници напали су римску колону која се кретала кроз тежак терен. Борбе су трајале више дана. Лоше време, густе шуме и немогућност организовања класичног борбеног поретка значајно су отежали деловање легија. Германци су искористили предност терена и постепено уништили римске снаге.

На крају су XVII, XVIII и XIX легија престале да постоје као организоване јединице. Вар је погинуо током борби, а само мањи број војника успео је да се пробије до римских положаја на Рајни. Пораз у Теутобуршкој шуми представљао је један од најтежих војних неуспеха у историји Рима и означио је крај периода у коме се озбиљно разматрало трајно освајање целе Германије.

Тиберијеве кампање након Теутобуршке шуме Вест о уништењу три легије изазвала је снажан одјек у Риму. Цар Август је наредио хитно јачање одбране дуж Рајне, страхујући да би германска племена могла да искористе победу и покрену нападе на галске провинције. Команда над снагама на северној граници поново је поверена Тиберију. мини|226x226п|Цар Тиберије Тиберије је током 10. и 11. године н. е. спровео низ војних операција са циљем стабилизације ситуације. За разлику од ранијих покушаја освајања, ове кампање биле су усмерене пре свега на обезбеђивање границе и кажњавање племена која су учествовала у Варовом поразу. Римске снаге прелазиле су Рајну, пустошиле непријатељску територију и уништавале насеља, али нису покушавале да трајно задрже освојене области.

Током наредних година Тиберије је постепено обновио дисциплину и борбену способност легија. Римска војска поново је показала да може успешно да делује у германским земљама, али је постало јасно да ће сваки покушај трајне окупације захтевати огромне ресурсе и дуготрајно војно присуство.

Германикове кампање Након Августове смрти 14. године н. е. команду над рајнским легијама преузео је Германик Јулије Цезар. Као један од најпопуларнијих римских војсковођа свог доба, добио је задатак да обнови углед Рима после катастрофе у Теутобуршкој шуми.мини|Германик Јулије ЦезарИзмеђу 14. и 16. године н. е. Германик је предводио више великих похода преко Рајне. Током тих операција користио је и копнене и поморске снаге, што је омогућило брже снабдевање војске и кретање кроз тешко приступачне области северне Германије.

Римске легије су у више наврата поразиле савезе германских племена. Посебно значајне биле су победе у бици код Идиставиза и код Ангриварског зида, где су Арминијеве снаге претрпеле озбиљне губитке. Током ових похода Римљани су пронашли и сахранили остатке војника страдалих у Варовој катастрофи, што је имало велики симболички значај за римску војску.

Упркос војним успесима, Германик није успео да успостави трајну римску власт над целом облашћу између Рајне и Лабе. Након завршетка кампања позван је у Рим, а даљи планови за велико освајање Германије нису реализовани.

Последице сукоба Римски походи у Германији имали су трајан утицај на развој северне границе Римског царства. Иако су римске војске током више деценија постизале значајне успехе и продирале дубоко у германску територију, нису успеле да успоставе трајну контролу над читавим регионом.

После Германикових похода римска политика усмерена је пре свега на одбрану постојећих граница. Рајна је постала једна од најважнијих граничних линија царства, а дуж ње је развијен систем утврђења, логора и војних путева који је обезбеђивао безбедност западних провинција.

Истовремено, германска племена су задржала политичку независност. Иако су многа од њих наставила да одржавају трговачке и дипломатске односе са Римом, простор источно од Рајне остао је изван непосредне римске власти.

Сукоби између Рима и германских племена у периоду од 12. године п. н. е. до 16. године н. е. представљају једно од најзначајнијих поглавља римске војне историје. Они су показали могућности, али и ограничења римске војне моћи и утицали на обликовање граница царства током наредних векова.

Извори

Cassius Dio Књига Velleius Paterculus књигa

Референце