мини|десно|Геронов крст, касни 10. век, Келнска катедрала, Немачка

Распећа и крстови са фигуром Исуса (круцификси) појављивали су се у уметности и популарној култури и пре ере паганског Римског царства. Распеће Исуса приказује се у широком спектру религијске уметности од 4. века нове ере, често укључујући присуство ожалошћених посматрача као што су Девица Марија, Понтије Пилат и анђели, као и антисемитске приказе који портретишу Јевреје као одговорне за Христову смрт. У модерној уметности и култури такође је дошло до пораста употребе слика распећа како би се послале поруке које нису повезане са хришћанском иконографијом, или чак само ради постизања шок вредности.

Уметност

Касна антика

Најранији познати уметнички прикази распећа потичу пре хришћанске ере, укључујући грчке приказе митских распећа инспирисане тиме што су ову казну користили Персијанци.

Алексаменов графит, који се тренутно налази у музеју на брду Палатин у Риму, јесте римски графит из 2. века нове ере који приказује човека како се клања разапетом магарцу. Овај графит, иако очигледно замишљен као увреда, представља најранији познати сликовни приказ Исусовог распећа.Dom Dunstan Adams, , Gracewing Publishing,Father John J Pasquini, John J. Pasquini, , iUniverse,Augustus John Cuthbert Hare, , Adamant Media Corporation, Текст нашкрабан око слике на грчком гласи , што се приближно преводи као „Алексамен обожава Бога”.Catholic Encyclopedia, The Ass (in Caricature of Christian Beliefs and Practices)The Crucifixion and Docetic Christology A Sociological Analysis of Graffiti Charles William King, Gnostics and their Remains, 1887, стр. 433 нап. 12

У прва три века ранохришћанске уметности, распеће је ретко приказивано. Неки угравирани драгуљи за које се верује да потичу из 2. или 3. века су сачувани, али овај мотив се не појављује у уметности римских катакомби, и сматра се да је у том периоду ова слика била ограничена на јеретичке групе хришћана. Најраније западне слике које јасно потичу из мејнстрима цркве су из 5. века, укључујући сцену на вратима базилике Санта Сабина у Риму.Schiller, 89–91, fig. 321 Константин Велики је забранио распеће као метод погубљења, а рани црквени великодостојници су на распеће гледали са ужасом, сматрајући га неприкладним предметом за уметнички приказ.Elizabeth A. Dreyer, .

Наводно откриће Часног крста од стране Константинове мајке, Свете Јелене, и развој Голготе као места за ходочашће, заједно са расејавањем фрагмената ове реликвије широм хришћанског света, довели су до промене става. Ова слика се вероватно развила у Сирији Палестини, а многи од најранијих приказа налазе се на Монциним ампулама, малим металним бочицама за свето уље које су служиле као сувенири за ходочаснике из Свете земље, као и на рељефима од слоноваче из 5. века из Италије.Schiller, 89–90, figs. 322–326 Пре средњег века, рани хришћани су радије стављали фокус на „тријумфалног” Христа, него на умирућег, јер је концепт васкрслог Христа био толико централан за њихову веру. Обичан крст се почео приказивати, често као „прослављени” симбол, као crux gemmata, прекривен драгуљима, као што су то били и многи стварни раносредњовековни процесијски крстови израђени златарским радом.

Источна црква мини|250пкс|Најраније распеће у илуминираном рукопису, из сиријског Рабулиног јеванђеља, 586. година нове ере. Рани прикази су показивали живног Христа и тежили су да умање изглед патње, како би скренули пажњу на позитивну поруку васкрсења и вере, а не на физичку реалност погубљења.R. Kevin Seasoltz , Continuum International Publishing Group, У раној историји цркве у Ирској, важни догађаји су се често обележавали подизањем стубова са сложено урезаним распећима, попут места где је Свети Патрик, враћајући се као мисионарски епископ, угледао место на којем је у младости био заточен.Adomnan of Iona. Life of St Columba, Penguin books, 1995.

Рани византијски прикази, попут оног у Рабулином јеванђељу, често приказују Христа уз ког стоје Свети Лонгин и Стефатон са својим копљем и штапом са сирћетом. Према јеванђељима, сирће му је понуђено непосредно пре него што је Христос умро, а копље је употребљено одмах након тога, тако да присуство ове две бочне фигуре симболизује „двоструку стварност Бога и човека у Христу”.Schiller, 93 На сликама насталим након завршетка византијског иконоборства, Христос је приказан као мртав, али његово „тело је неоштећено и нема израза бола”; Источна црква је држала до тога да је Христово тело нерањиво. Тип клонулог тела у облику слова С развио се у 11. веку. Овакве слике биле су једна од замерки које је Рим упутио Константинопољу током Великог раскола 1054. године, иако је Геронов крст у Келну вероватно скоро читав век старији од тога.Schiller, 99 quoted, 94–99 мини|200 пкс|десно|Андреас Павијас, Непокајани разбојник са наше десне стране, касне 1400-е године Грчки сликари из Константинопоља су снажно утицали на италијанску византијску уметност. Николаос Филантропинос, Теофан Константинопољски и Аполониос деловали су у Млетачкој републици и подучавали сликарство. Филантропинос је осликао базилику Светог Марка након пожара током 1430-их година. Крит је постао епицентар грчког сликарства током ере ренесансе и барока, а овај стил је постао познат као Критска школа сликарства. Небројени сликари су приказивали распеће. Њихов рад је био под снажним утицајем венецијанског сликарства, али су следили грчки маниризам који је био преовлађујући у то време, познат као Maniera Greca. Андреас Павијас је на јединствен начин приказао своје Распеће пратећи готички стил, при чему је сликар приказао непокајаног разбојника окренутог уназад, леђима према посматрачима, како би означио разлику између две историјске библијске личности. мини|200 пкс|лево|Распеће Јоаниса Москоса, 1711. Други критски сликари су следили његов стил; Теофан Критски је приказао обрнуту фигуру на својој фресци распећа у манастиру Ставроникита на Светој Гори у Грчкој. И Емануел Ломбардос је наставио овај стил на свом Распећу.

До средине 1600-их година, Константинос Палеокапас је завршио своје дело под насловом Распеће пратећи традиционалну Maniera Greca. Мешавина венецијанског сликарства и традиционалног грчког византијског стила утицала је на ове слике, али су додате нове боје; сликари су бирали да користе позлаћене позадине, истовремено модернизујући димензионалност фигура. Око 1647. године, Георгиос Маргазинис је завршио своју верзију Распећа, која је представљала уљану слику на кречњаку за цркву San Giorgio dei Greci. Сликар је одлучио да опонаша дело Страдање Исусово, рад Јана Саделера I, фламанског гравера. Грчки сликари у венецијанском свету почели су да прате нови стил. Још једна значајна слика која спада у прелаз између касне критске школе и хептанске школе јесте Распеће Јоаниса Москоса, насликано 1711. године.

Западна црква десно|мини|Распеће у Санта Крочеу, 448 x 390 цм, рад Чимабуеа, Фиренца, 1287–1288. Најранији западни прикази мртвог Христа можда се налазе у Утрехтском псалтиру, вероватно пре 835. године.Schiller, 99 quoted, 94–99, 105–106 Други рани западни примери укључују Геронов крст и полеђину Лотаровог крста, оба са краја 10. века. Први од њих је најранији сачувани извајани крст у готово природној величини и у својим великим размерама представља „патњу у њеним екстремним физичким последицама”, што је био тренд који ће се на западу и наставити.Schiller, 141 quoted, 105–106, 141–142 Овакве фигуре, посебно као велики осликани или извајани крстови окачени високо испред олтара у црквама (rood), постале су веома важне у западној уметности, пружајући оштар контраст у односу на традиције Православне цркве, где се овај мотив никада није приказивао у монументалној скулптури, а све ређе се јављао чак и на малим византијским делима од слоноваче. Насупрот томе, олтарски крст, готово увек распеће са фигуром (круцификс), постао је обавезан у западним црквама у средњем веку. То да крст мора бити распеће са фигуром први пут је прецизирано у Римском мисалу из 1570. године, а мала зидна распећа постала су све популарнија у католичким домовима почев од контрареформације, ако не и пре тога. Слика распећа које је крварило када су га Јевреји исмевали и ударали такође је стекла популарност током овог периода.Sara Lipton, ""Images and their Uses" in The Cambridge History of Christianity: Christianity in Western Europe c. 1000 - c.1500, ed. Miri Rubin and Walter Simons (Cambridge: Cambridge University Press, 2009),

Генерално говорећи, најранији прикази, пре отприлике 900. године, имали су тенденцију да прикажу сва три крста (Исусов крст, као и крстове Покајаног разбојника и Непокајаног разбојника), док су каснији средњовековни прикази углавном приказивали само Исуса и његов крст. Почев од ренесансе могао је бити приказан било који од ова два типа. Број других приказаних фигура зависио је од величине и медијума у којем је дело рађено, али је постојао сличан тренд да рани прикази укључују већи број фигура, што је у развијеном средњем веку уступило место приказу само Девице Марије и Светог Јована Јеванђелисте, приказаних како стоје са обе стране крста, као у приказима типа Стабат матер, или извајаних или насликаних на плочама на крају сваког крака оваквог великог крста.

Било је мање вероватно да ће војници бити приказани, али су могли бити приказани други људи из групе са Маријом и Јованом. Анђели су често били приказивани на небу, а Божја рука у неким раним приказима уступила је место малој фигури Бога Оца на небесима у неким каснијим приказима, мада су ови увек били у мањини. Остали елементи који су могли бити укључени били су сунце и месец (што је евоцирало замрачење небеса у тренутку Христове смрти), као и персонификације цркве и синагоге. Постојали су и прикази наводних агресора, укључујући приказе Јевреја како се ругају, претећи гледају, шамарају и на крају разапињу Исуса.Sara Lipton, ""Images and their Uses" in The Cambridge History of Christianity: Christianity in Western Europe c. 1000 – c.1500, ed. Miri Rubin and Walter Simons (Cambridge: Cambridge University Press, 2009), Иако је према јеванђељским извештајима са Исуса скинута одећа пре његовог распећа, већина уметника је сматрала прикладним да представи његов доњи део тела барем делимично покривеним неком врстом тканине. У једном типу извајаног распећа, чији је класичан пример Волто Санто у Луки, Христос је наставио да носи дугачку одору налик на ону из Рабулиног јеванђеља. Мотив пеликана у побожности — мајке пеликана која чупа месо са сопствених груди да би нахранила своје младунце — појављује се на врху крста у многим средњовековним сценама распећа. Мајка пеликан означава Исуса, који жртвује своје месо ради људског спасења. мини|лево|Масовни готички наративни третман теме, радионица Ђота, око 1330.

У готичком периоду развили су се сложенији наративни прикази, који су укључивали много додатних фигура Марије Магдалене, ученика, посебно Три Марије иза Девице Марије, војника који су често укључивали официра на коњу, као и анђела на небу. Често се приказује тренутак када центурион Лонгин пробада Христа својим копљем, а крв и вода које шикљају из Христовог бока често се хватају у путир који држи анђео. На већим сликама могла су се поново појавити и друга два крста, али најчешће то није био случај. У неким делима су у сцену били укључени и портрети донатора.Schiller, 151–158 Овакви прикази почињу у касном 12. веку и постају уобичајени тамо где то простор дозвољава у 13. веку.Schiller, 151–152