мини|Два војника Сједињених Држава и један војник Јужног Вијетнама подвргавају вотербордингу заробљеног северновијетнамског ратног заробљеника близу Да Нанга. Објављено на насловној страни Вашингтон поста 21. јануара 1968. Вотербординг или контролисано дављење је облик мучења у коме се вода сипа преко крпе која покрива лице и дисајне путеве имобилисаног заробљеника, изазивајући осећај дављења. У најчешћем методу вотербординга, лице заробљеника је прекривено крпом или неким другим танким материјалом и имобилисан на леђима под нагибом од 10 до 20 степени. Мучитељи сипају воду на лице преко дисајних путева, изазивајући готово тренутни рефлекс гушења и стварајући осећај дављења код заробљеника. Обично се вода сипа са прекидима како би се спречила смрт; међутим, ако се вода сипа непрекидно, то ће довести до смрти асфиксијом. Вотербординг може изазвати екстремни бол, оштећење плућа, оштећење мозга услед недостатка кисеоника, друге физичке повреде укључујући преломе костију због отимања у покушају да се ослободи везова, и трајне психолошке последице. Нежељени физички ефекти могу трајати месецима, а психолошки ефекти годинама.
Термин „вотербординг тортура” појавио се у извештајима штампе још 1976. године. Метода је коришћена на различитим местима и у различитим периодима историје, укључујући шпанску и фламанску инквизицију, од стране војске Сједињених Држава током Филипинско-америчког рата, од стране јапанских и немачких званичника током Другог светског рата, од стране Француза у Алжирском рату, од стране САД током Вијетнамског рата и рата против тероризма, од стране Пиночеовог режима у Чилеу, од стране Црвених Кмера у Камбоџи, од стране британских снага безбедности током сукоба у Северној Ирској, од стране јужноафричке полиције током ере апартхејда и од стране Израела током геноцида у Гази. Историјски гледано, вотербординг се сматрао посебно тешким обликом мучења.
Порекло термина Иако се техника користила у различитим облицима вековима, термин „water board” први пут је забележен у чланку агенције УПИ из априла 1976: „Портпарол морнарице признао је употребу 'water board' тортуре ... да 'убеди сваког полазника да неће моћи физички да се одупре ономе што би му непријатељ урадио.'” Глаголска именица „waterboarding” појавила се у новинама до маја 2004. Технике које користе принудно дављење ради извлачења информација до тада су називане „мучење водом”, „третман водом”, „лечење водом” или једноставно „мучење”. Професор Даријус Реџали са Рид колеџа, аутор књиге Torture and Democracy (2007), претпоставио је да је термин вотербординг вероватно настао из потребе за еуфемизмом.
Техника Пракса вотербординга се разликовала. Током рата за независност Алжира и Маркосове диктатуре на Филипинима, вотербординг је подразумевао присиљавање жртве да прогута или удише воду. Други облици вотербординга спречавају да вода уђе у плућа. Обука Војске САД за SERE повремено је укључивала вотербординг, у мање тешком облику који је само имитирао дављење. Различити извештаји о вотербордингу од стране Сједињених Држава не слажу се око тога како се изводи. Неки извештаји описују натопљену крпу и воду која се користи за стварање погрешне перцепције дављења, док други описују воду која улази у тело.
Канцеларија правног саветника Сједињених Држава је у августу 2002. одговорила на захтев ЦИА-е за правно мишљење у вези са употребом одређених техника испитивања. Оно је укључивало следећи опис дефиниције вотербординга од стране ЦИА-е у меморандумима о мучењу:
Историјски гледано на Западу, познато је да се техника користила у шпанској инквизицији. Гушење везаних затвореника водом је фаворизовано јер, за разлику од већине других техника мучења, не оставља трагове на телу. Службеници ЦИА-е који су се подвргли овој техници издржали су у просеку 14 секунди пре него што су одбили да наставе.
Документоване демонстрације мини|десно|Демонстрација вотербординга на уличној протесту током посете Кондолизе Рајс Исланду, мај 2008.
2006. и 2007. године, Fox News и Current TV су демонстрирали технику вотербординга. На снимцима, сваки дописник је причвршћен за даску од стране мучитеља.
Кристофер Хиченс се добровољно подвргао снимљеној демонстрацији вотербординга 2008. године, искуство које је препричао у Vanity Fair-у. Био је везан за хоризонталну даску са црном маском преко лица. Група људи за које се тврдило да су високо обучени у овој тактици, и који су захтевали анонимност, извршили су мучење. Хиченс је био везан за даску у пределу груди и стопала, лицем нагоре, и без могућности померања. Метални предмети су му стављени у обе руке, које је могао да испусти ако осети „неподношљив стрес”, а добио је и шифру која би, ако се изговори, одмах окончала вежбу. Испитивач је ставио пешкир преко Хиченсовог лица и поливао га водом. Након 16 секунди, Хиченс је бацио металне предмете на под, а мучитељи су скинули маску са његовог лица, омогућивши му да дише.Watch Christopher Hitchens get waterboarded (Vanity Fair) на YouTube Хиченс, који је претходно изражавао скептицизам у погледу тога да ли се вотербординг сматра обликом мучења, променио је мишљење. Хиченс је о томе рекао:Можда сте до сада прочитали званичну лаж о овом третману, а то је да он „симулира” осећај дављења. То није случај. Осећате да се давите јер се давите—или, боље речено, бивате дављени, иако полако и под контролисаним условима и на милост (или немилост) оних који примењују притисак.
Ментални и физички ефекти Ален Келер, директор Програма за преживеле тортуру у Белвју болници/Универзитету у Њујорку, лечио је „већи број људи” који су били подвргнути облицима скоро-гушења, укључујући вотербординг. У интервјуу за The New Yorker, тврдио је да је „то заиста било мучење. 'Неке жртве су годинама касније још увек биле трауматизоване', рекао је. Један пацијент није могао да се тушира и паничио је када пада киша. 'Страх од убиства је застрашујуће искуство', рекао је”. Келер је такође дао потпуни опис 2007. године у сведочењу пред Одбором Сената САД за обавештајне послове о овој пракси.
Канцеларија за медицинске услуге ЦИА-е је у меморандуму из 2003. приметила да „због физичког умора или психолошке резигнације, субјект може једноставно одустати, дозвољавајући прекомерно пуњење дисајних путева и губитак свести”.
У отвореном писму 2007. године америчком државном тужиоцу Алберто Гонзалесу, Хјуман рајтс воч је тврдио да вотербординг може проузроковати „тешки бол” забрањен (имплементација Конвенције Уједињених нација против тортуре у Сједињеним Државама), да психолошки ефекти могу трајати дуго након престанка вотербординга (још један од критеријума према 18 USC 2340), и да непрекидни вотербординг на крају може проузроковати смрт.
Класификација као мучење Широк спектар ауторитета сматра вотербординг мучењем, укључујући правне стручњаке, A rough draft is also available. политичаре, ратне ветеране, обавештајне званичнике, војне судије, и организације за људска права. Дејвид Милибанд, тадашњи министар спољних послова Уједињеног Краљевства, описао га је као мучење 19. јула 2008. и изјавио да „УК недвосмислено осуђује употребу мучења”. У Сједињеним Државама су изношени аргументи да то можда није мучење у свим случајевима, или да је то нејасно. Стејт департмент САД је признао „потапање главе у воду” као мучење у другим околностима, на пример, у свом Извештају о Тунису за 2005. годину.
Извештај Комитета против тортуре: Тридесет пета сесија Уједињених нација из новембра 2006. наводи да државе потписнице треба да укину све технике испитивања, као што је вотербординг, које представљају мучење или окрутно, нехумано или деградирајуће поступање или кажњавање.
Класификација у САД О томе да ли вотербординг треба класификовати као методу мучења није се нашироко расправљало у Сједињеним Државама све док се 2004. године није појавила тврдња да су припадници ЦИА-е користили ову технику против одређених осумњичених притворених терориста.
Након тога, америчка влада је објавила Бајбијев меморандум, меморандум од 1. августа 2002, који је саставио Џеј Бајби из Канцеларије правног саветника за Белог кућу саветника Алберто Гонзалеса. Овај OLC меморандум је закључио да вотербординг не представља мучење и да се може користити за испитивање непријатељских бораца. Бајби је резоновао да „да би бол или патња достигли ниво мучења, закон захтева да буду тешки” и да вотербординг не проузрокује тежак физички или ментални бол или патњу. Посебан меморандум из јула 2002, који је саставила Агенција за заједнички опоравак особља Министарства одбране, описао је употребу вотербординга и других техника екстремне принуде као „мучење” и навео да његова употреба може дати непоуздане информације, и упозорио да „Ненамерна последица америчке политике која предвиђа мучење затвореника је да би је наши противници могли користити као оправдање за мучење заробљеног америчког особља.” Овај меморандум је прослеђен Канцеларији генералног саветника Министарства одбране, а затим вршиоцу дужности генералног саветника ЦИА-е и Министарству правде, чак и док је администрација Џорџа В. Буша одобравала вотербординг и друге мере.
Више од три године током администрације Џорџа В. Буша, Канцеларија за професионалну одговорност Министарства правде спроводила је истрагу о исправности Бајбијевог меморандума и других меморандума Министарства правде о вотербордингу и другим „појачаним” техникама испитивања. Налази OPR извештаја били су да је бивши заменик AAG Џон Ју починио намерни професионални прекршај, а да је бивши AAG Џеј Бајби починио професионални прекршај. Ови налази су одбачени у меморандуму помоћника заменика државног тужиоца Дејвида Марголиса, који је утврдио да је Ју показао „лоше расуђивање”, али да није прекршио етичке стандарде. Коментатори су приметили да су меморандуми изоставили кључне релевантне преседане, укључујући преседан из Тексаса под тадашњим гувернером Џорџом В. Бушем када је држава осудила и послала на десет година затвора окружног шерифа због вотербординга над осумњиченим за кривично дело. Буш није издао помиловање за шерифа.
Бивши званичници администрације Џорџа В. Буша Дик Чејни и Џон Ешкрофт су након одласка са функције изјавили да не сматрају вотербординг мучењем. Најмање један републикански члан Конгреса САД, Тед По, заузео је сличан став.
Други републикански званичници дали су мање дефинитивне ставове о томе да ли је вотербординг мучење. Ендру К. Макарти, бивши републикански тужилац, укључујући и у администрацији Џорџа В. Буша, изјавио је да када се користи у „одређеном броју случајева који нису били продужени или обимни”, вотербординг не би требало да се квалификује као мучење по закону. Макарти је такође изјавио да је „вотербординг довољно близу мучењу да разумни умови могу да се разилазе око тога да ли је то мучење” и да „не би требало да буде много дебате о томе да би подвргавање некога [вотербордингу] више пута проузроковало тип менталне патње потребан за мучење”.
Многи бивши високи званичници администрације Џорџа В. Буша, с друге стране, озбиљно су довели у питање или директно оспорили законитост вотербординга. Међу њима су бивши саветник Стејт департмента Филип Зеликов, (садржи линкове до копија два од три Зеликовова меморандума) бивши заменик државног секретара Ричард Армитиџ, бивши шеф Домаћинске безбедности Том Риџ, бивши шеф Канцеларије правног саветника Џек Голдсмит, генерал Рикардо Санчез, директор ФБИ-а Роберт Милер, и бивши надлежни орган за војне комисије у Гвантанаму Сузан Џ. Крафорд.
Током свог мандата на челу Канцеларије правног саветника Министарства правде 2003–2004, Џек Голдсмит је зауставио употребу вотербординга као технике испитивања због озбиљне забринутости око његове законитости, али су Голдсмитову наредбу брзо поништили други унутар администрације Џорџа В. Буша.
Републикански кандидат за председника 2008. — сенатор Џон Мекејн, који је и сам био мучен током својих година као ратни заробљеник у Северном Вијетнаму током Вијетнамског рата — изјавио је недвосмислено неколико пута да сматра вотербординг мучењем: