Светионик Лонгшипс () је активни светионик из 19. века око 1,25 mi (2,0 km) од обале Лендс Енда у Корнволу, Енглеска. Ово је други светионик изграђен на стени Карн Брас, највишем острвцету архипелага Лонгшипс, које се уздиже 12 m (39 стопа) изнад нивоа високе воде. Светионик је аутоматизован 1988. године, а чувари су повучени. Данас се даљински надгледа из Оперативно-планског центра Тринити хауса у Харичу, Есекс.

Историја У другој половини 18. века, бродовласници су у више наврата подносили петиције Тринити хаусу да се изгради светионик на некој од стена код Лендс Енда. Године 1790, Џон Смитон је истражио то подручје и препоручио или Вулф Рок или гребен Лонгшипс као потенцијално погодне локације. Тринити хаус је тражио закупца који би био одговоран за изградњу куле и одржавање светла у замену за право да наплаћује таксе пролазним бродовима. Закуп је на крају дат, на период од педесет година, поручнику Хенрију Смиту (који је раније учествовао у покушајима да се на стенама постави светлосна ознака за дневну навигацију). Он је за архитекту пројекта ангажовао Семјуела Вајата, који је недавно постављен за надзорника Тринити хауса. Радови на локацији почели су 1793. године; међутим, Смит је потценио потребно време и трошкове, и имао је потешкоћа да прикупи довољно средстава (пошто је наплата такси зависила од тога да ли светионик ради). Подигао је скупе кредите како би завршио посао, али их није могао вратити како је обећао; на крају је 1801. завршио у Флит затвору као дужник.

Први светионик мини|лево|Првобитни светионик Лонгшипс, фотографијан 1860-их. Смитов светионик је први пут упаљен 29. септембра 1795. Изграђен по Вајатовом пројекту, била је то округла кула на три спрата од гранита, на чијем се врху налазио застакљени фењер са бакарном куполом. На доњем нивоу куле налазили су се резервоар за воду и складиште за угаљ, средњи спрат је служио за резервоаре за уље и кухињу, док је горњи спрат био спаваћа соба. Фењер је имао стални низ од осамнаест Арганових лампи са рефлекторима, распоређених у два реда и окренутих ка мору, што је вероватно био први пут да су Арганове лампе и рефлектори уграђени у светионик на отвореном мору. Кула је била висока једва преко 38 ft (12 m), али је изграђена на врху стеновитог шпица, тако да је фењер био на 24 m (79 стопа) изнад нивоа мора; упркос томе, веома немирно море га је заклањало.Веб-сајт Тринити хауса; светионик Лонгшипс ; преузето априла 2010. Почетком 19. века у њему су радиле две смене од по два чувара, при чему је свака смена била на станици по месец дана.

Године 1836, Тринити хаус је откупио закуп за Лонгшипс (и друге преостале светионике у приватном власништву). Корпорација је 1855. године на копну, близу Сенен Коува, изградила низ стамбених објеката за чуваре, окренутих ка светионику на мору; тамо су живеле породице чувара, као и сами чувари када нису били на дужности. Тада су још увек постојала четири чувара, али су сада тројица боравила у светионику док је један (на месечној ротацији) био на копну.

Садашњи светионик мини|Светионик Лонгшипс (2023). Године 1869, Тринити хаус је започео изградњу заменске куле по пројектима Вилијама Дагласа. За изградњу садашње гранитне куле коришћена је велика опрема која је претходно послужила за изградњу светионика Вулф Рок; изградњу је надгледао Мајкл Бизли, помоћник инжењера Дагласа на Вулф Року. Нови светионик био је висок нешто преко 117 ft (36 m). Био је опремљен сталном катадиоптричком оптиком првог реда коју је произвео др Џон Хопкинсон из фабрике Ченс Брадерс. Сам низ сочива, висок преко 9 ft (2,7 m), био је постављен на постоље од 4 ft 9 in (1,45 m) унутар фењера; извор светлости била је Дагласова уљана лампа са осам фитиља, покретана уљем репице.

Кула је први пут упаљена у децембру 1873. године, а изградња је коштала 43.870 фунти. Приказивала је стално бело светло са два црвена секторска светла (како би упозорила бродове да се држе подаље од стена Брајсонс, на североистоку, и Ранлстон, на југоистоку). У почетку је нови светионик био опремљен звоном за маглу, које је двапут откуцавало сваких петнаест секунди; Након што је нова кула завршена, Вајатова кула је демонтирана, а виши стеновити врхови на Карн Брасу су уклоњени.

Године 1883, светло на Лонгшипсу је промењено у окултационо (затамњено три секунде сваког минута). Истовремено је уведен експлозивни сигнал за маглу,London Gazette, Issue: 25226, Page: 2315, 1. 5. 1883. користећи Брокове ракете за маглу за оглашавање сигнала два пута сваких десет минута. Звоно је задржано као алтернативни сигнал, у случају да експлозивни не ради, све до 1897. када је уклоњено.London Gazette, Issue: 26901, Page: 5734, 19. 10. 1897. Међутим, чак и након ових побољшања, пароброд „Блуџекет” се насукао на стене у близини светионика у ведрој ноћи 1898. године, умало притом уништивши светионик. Због лошег времена често је долазило до кашњења у смени људи и снабдевању залихама. У јануару 1901. постојала је извесна забринутост да су људи остали без намирница због тешког времена. Утврђено је да залиха има довољно и да им је једина невоља била недостатак дувана. Уместо њега су почели да пуше кафу, хмељ и листове чаја. Експлозивни сигнал је 1899. промењен тако да се оглашава два пута сваких пет минута.London Gazette, Issue: 27040, Page: 93, 6. 1. 1899.

мини|лево|Разгледница светионика из 1904. Године 1904, лампа са више фитиља замењена је инкандесцентним уљним гориоником по систему Метјуза. Отприлике у исто време, на галерији фењера инсталиран је и нови експлозивни сигнални уређај за маглу Метјузове конструкције. Године 1925, лампа је поново замењена, овог пута Худовим гориоником на петролејску пару.

Године 1967, светло је електрифицирано, а кула модификована: оптика из 1873. је уклоњена, а на њено место су на поду старе просторије за лампу инсталирана два дизел-генератора Листер (који су заузимали доњи део фењера). Изнад њих је убачен додатни под како би се поставила нова (смањене висине) диоптричка оптика првог реда, са електричном лампом која је заменила стари петролејски горионик. Светло је било изофазно (један дуги петосекундни бљесак сваких десет секунди) и видело се на удаљености до 19 наутичких миља (35 km). Истовремено је уклоњен експлозивни сигнал за маглу и инсталирана „супертифонска” сирена за маглу: компримовани ваздух су обезбеђивала два компресора типа Вортингтон-Симпсон за три звучна елемента, од којих је сваки био постављен поред сопственог резервоара за ваздух на галерији фењера.

мини|десно|Поглед из ваздуха на хелиодром на светионику Године 1974, на врху фењера изграђен је хелиодром, што је знатно олакшало приступ.

Године 1988. светионик је аутоматизован: чувари су повучени, инсталиран је нови сет генератора, а сирена за маглу је замењена новим електричним емитером. У почетку се надгледао путем телеметријске везе са светионика Лизард; од 1996. надгледа се из Харича.

У фебруару 2025. технички квар је довео до тога да се сирена за маглу оглашавала сваких 13 секунди. Квар је отклоњен у марту 2025, а Тринити хаус је објаснио да је „бука била резултат техничког проблема због којег се сигнал упозорења на слабу видљивост оглашавао чак и када је поглед био ведар”.

Рад Светло је 2005. прешло на соларни погон; сада бљеска два пута сваких десет секунди. Блескови према отвореном мору су бели, али постају црвени – због обојених сектора – за свако пловило које се сувише приближи или Кејп Корнволу на северу или Гвенап Хеду на југ-југоистоку. Бело светло има домет од 15 наутичких миља (28 km), а црвено секторско светло нешто краћи домет од 11 наутичких миља (20 km). Током слабе видљивости, сирена за маглу се оглашава једном у десет секунди.

Галерија

Види још Списак светионика у Енглеској

Референце

Литература

Спољашње везе

Тринити хаус

Категорија:Светионици завршени 1795. Категорија:Светионици завршени 1875. Категорија:Светионици у Корнволу Категорија:Сенен