мини|Грб племените општине туропољске. Туропољско племство (), ситни земљопоседници из Туропоља у Хрватској који су од 13. века до 1918. уживали звање и статус племића, иако је већина сама обрађивала своју земљу и по начину живота се мало разликовала од обичних сељака.

Правни положај За разлику од сељака, који су у Хрватској све до 1848. већином били у положају кметова без икаквих политичких права, туропољски племићи су имали сва политичка права племства: право на поседовање земље, на глас у Сабору (преко свог представника, туропољског жупана) и на државну службу. За узврат, имали су обавезу војне службе.

Историја Туропољски племићи добили су племство од угарског краља Беле IV (1235-1270), који је за заслуге у борби против Монгола током инвазије Бату-кана на Угарску ослободио део кметова загребачке жупаније и доделио им у вечно власништво краљевску земљу коју су до тада обрађивали. Као племићи, иако земљорадници, Туропољци су били ослобођени свих феудалних обавеза, али су за узврат били дужни да се о свом трошку наоружају и ратују на позив краља или хрватског бана. Поседи туропољских племића заузимали су 22 села, удружена у Племениту општину туропољску () којој је на челу стајао жупан, који се бирао једном годишње на скупштини племства () у Великој Горици. Независна туропољска општина била је трн у оку хрватских великаша, који су више пута покушавали да силом заузму њихове поседе и сведу их на положај кметова или слободњака, али се општина бранила оружјем и успевала да измоли даровнице и заштиту од угарских и хабзбуршких владара. Тако је бан Никола Шубић Зрински од 1546. до 1550. више пута пустошио Туропоље, хапсио племиће и терао их да му се закуну на верност, али је општина 1553. успела да добије парницу против бана пред краљевским судом, а краљ Фердинанд I је 1560. потврдио њихове привилегије и поседе. По даровници из 1560, у Туропољу је живело 99 племићких породица, са 800-900 чланова оба пола.

Имовно стање Већина Туропољаца били су племићи једноселци, без кметова, који су сами обрађивали земљу као слободни сељаци. Из сачуваних докумената види се да су средином 16. века бар неки имали кметове. По попису из 1570, у читавој Славонији било је само 395 племића са поседом. Од тог броја, 196 били су племићи једноселци (90 је држало по 1/2 димњака, а 106 по 1 димњак), док је 84% (332) имало до 5 димњака (око 20 породица кметова). Више од 5 димњака имало је само 63 племићке породице, 9 је држало од 41 до 100 димњака, а преко 100 имало је само 6 породица, које су држале више од половине све расположиве земље и кметова. По попису из 1598, од укупно 12.349 домаћинстава (кућа) у краљевини Славонији, било је 90% кметова, 3,5% слободњака (430 домаћинстава), 2,6% грађана, 2,2% племића једноселаца (270 породица) и 80 кућа предијалаца.

Војна служба До турског освајања Хрватске и Славоније (1526-1553), војни значај туропољског племства био је релативно мали, пошто се одбрамбена снага Угарске у Хрватске састојала од великашких бандерија, које су образовали великаши од вазалних племића и наоружаних кметова. Међутим, турским напредовањем до средине 16. века Хрватска и Славонија сведене су на 1/4 раније територије, већина великаша је осиромашила, а од 20 ранијих бандерија остале су свега две у Далмацији (Зринских и Франкопана, са по 100-200 коњаника) и две у Славонији (загребачког бискупа и банска чета), док су снаге преосталих великаша сведене на минијатурне посаде (по 5-30 људи) расејане по замковима који су се још држали. Сем банске чете, једина права војска у Славонији биле су најамничке трупе у Војној крајини, које су међутим биле под командом царских (немачких) официра и често имале наређења да се сконцентришу на одбрану пролаза у Крањску и Штајерску, игноришући турске упаде у преостале хрватске области. У таквој ситуацији, могућност туропољске општине да наоружа 100-300 лаких коњаника (хусара) под командом хрватског бана и Сабора била је од великог значаја за одбрану Славоније од Турака. Наоружање ових коњаника било је скромно: сачувани судски списи из 1549-1550. наводе да је свака племићка кућа имала копље, секиру и лук са стрелама, док су само најимућнији имали ручну пушку (пиштољ колашица). Под командом Гашпара Алапића, туропољски племићи играли су значајну улогу у гушењу Сељачке буне 1573.

Период опадања Након Дугог рата (1593-1606) и Великог турског рата (1683-1699) и турског повлачења, туропољско племство постепено је изгубило војни значај увођењем стајаће војске, и до 19. века свело се на сиромашне земљораднике поносне на своју историју и племићке повластице. У време илирског препорода и револуције 1848. племићка општина стала је на страну Мађара и конзервативаца, огорчено се противећи укидању својих племићких привилегија и кметства, које је најзад спроведено 1848, после чега је ситно племство у Хрватској и Угарској постало само почасно звање, које је најзад укинуто оснивањем Краљевине СХС 1918. године.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Историја Хрватске у средњем вијеку Категорија:Историја Хрватске у новом веку