мини|десно|Двострука природа производње у сврху размене. Апстрактни рад и конкретни рад односе се на разлику коју је направио Карл Маркс у својој критици политичке економије. То се односи на разлику између људског рада уопште као економски вредног радног времена и људског рада као посебне активности која има специфичан користан ефекат. Као што се расправља у овом чланку, према Марксу, апстрактни рад је концепт који је био познат и коришћен још у античком друштву, али се развијао кроз време, и у потпуности се развио тек у тржишним односима индустријског капитализма.
Преглед Као економски вредно радно време, људски рад додаје вредност производима или средствима (тиме чувајући њихову капиталну вредност и/или преносећи вредност са инпута на аутпуте). У овом смислу, рад је активност која ствара/одржава економску вредност у чистом смислу. Ово би се могло реализовати као сума новца када се производ рада прода или га купац набави. Ако послодавац унајми радника на уговорено време да нешто произведе, али радник заправо не обави никакав рад, то није само губљење времена, већ и додатни трошак за послодавца (губитак вредности). Способност рада да ствара вредност најочигледнија је када се сав рад заустави, на пример током штрајка или катастрофе. Ако се сав рад обустави, вредност капиталних средстава са којима се радило обично ће се погоршати. На крају, ако се сав рад трајно повуче, не остаје ништа осим града духова.Jim Hinckley, Ghost Towns of Route 66: The Forgotten Places Along America’s Famous Highway. Beverly (Mass.): Voyageur Press, 2020; Paul Collier, Left Behind: A New Economics for Neglected Places. London: Penguin Books, 2025. Као корисна активност одређене врсте, људски рад може имати користан ефекат производњом/испоруком одређених опипљивих производа које користе други или сами произвођачи. У овом смислу, рад је активност која ствара употребне вредности, тј. „опипљиве производе, резултате или ефекте”, који се могу користити или конзумирати. Употребна вредност производа се обично узима здраво за готово. Њен значај постаје веома јасан тек када се створе роба и услуге које су (1) лошег квалитета, (2) нису испоручене на време и (3) углавном су бескорисне за потрошача. Рад се мора применити да би се произвели употребљиви и корисни производи, без обзира на то за колико се продају, иначе се не могу користити и немају никакву употребну вредност нити корисност. Ако рад производи бескорисне производе или резултате, он не ствара вредност и једноставно представља губитак радног времена. Највероватније, бескорисни производи се не могу продати осим можда предузећима за рециклажу.
Дакле, Маркс тврди да је људски рад и (1) активност која, својим корисним ефектом, помаже у стварању одређених врста производа, и (2) у економском смислу, активност која формира вредност, а која, ако се продуктивно примени, може помоћи да се створи већа вредност него што је постојала раније. Ако послодавац унајми радника, послодавац размишља како о томе колико ће радна услуга бити корисна за његово пословање, тако и о вредности коју тај рад може створити за његов посао. Односно, прави посао не само да мора да се обави, већ мора да се обави на начин који помаже послодавцу да заради новац.
Ако рад не доноси нето додатак новопроизведеној вредности, послодавац од њега не зарађује новац. Тај рад ће за њега бити само трошак. Ако је рад само нето трошак (режија), онда је то комерцијално гледано непродуктиван рад. Ипак, можда ће бити веома неопходно ангажовати тај непродуктивни рад. Ако се тај посао не би обавио, значајна капитална вредност могла би бити изгубљена из финансијских инвестиција послодавца. Заиста, посао би без тога могао пропасти. То значи, рад може бити веома неопходан за одржавање капиталне вредности, иако заправо не додаје вредност капиталу, нити директно доприноси нето профиту. Дакле, послодавац такође купује „непродуктиван рад”, јер му то смањује трошкове. Његови трошкови рада биће мањи од губитка вредности који би настао ако не би ангажовао непродуктиван рад да одржава капиталну вредност и спречи губитак капиталне вредности. На пример, рад на чишћењу може изгледати као веома прост посао ниске вредности. Али ако пословна опрема откаже, купци се држе подаље, а особље се разболи или повреди, то посао кошта много додатног новца.У 2018. години, светске пословне корпорације потрошиле су процењених 400 милијарди долара годишње на уговоре о чишћењу. Видети: Peter Levring and Christian Wienberg, "Global Cleaning Giant ISS to Shed 100,000 Jobs, Exit Markets". Bloomberg News, 10. децембар 2018.
Порекло
У уводу свог рукописа Грундрисе (Основи), Маркс је тврдио да категорија апстрактног рада „изражава древни однос који постоји у свим друштвеним формацијама”; али је наставио да се само у модерном буржоаском друштву (чији су пример Сједињене Америчке Државе) апстрактни рад у потпуности остварује у пракси.Karl Marx, Grundrisse, Penguin 1973, Зато што само тамо постоји систем ценовних једначина унутар универзалног тржишта, који практично може равномерно свести вредност свих облика и количина рада на суме новца, тако да свака врста рада постаје заменљиво, тржишно добро или „инпут” са познатом ценом — и у пракси се тако третира.Grundrisse', pp. 296–297, 823. У Грундрисима, Маркс је такође направио разлику између „посебног рада” и „општег рада”, супротстављајући комуналну производњу производњи за размену.Karl Marx, Grundrisse, Pelican edition 1973,
Маркс је први пут писао о категоријама апстрактног и конкретног рада у делу Прилог критици политичке економије (1859), а оне су детаљније разматране у 1. поглављу дела Капитал, том I, где Маркс пише:
Апстрактни рад и размена Сам Маркс је сматрао да се свака економизација своди на економично коришћење људског радног времена; „економисати” је ултимативно значило уштеду људске енергије и труда.
Међутим, према Марксу, достизање апстрактног размишљања о људском раду и способност његовог квантификовања, уско су повезани са историјским развојем економске размене уопште, а специфичније са трговином робом.
Ширење трговине захтева способност мерења и упоређивања свих врста ствари — не само дужине, запремине и тежине, већ и самог времена. Првобитно, коришћене мерне јединице биле су узете из свакодневног живота — дужина прста или уда, запремина обичне посуде, тежина коју неко може да понесе, трајање дана или годишњег доба, број стоке. Друштвено стандардизоване мерне јединице почеле су да се користе вероватно од око 3000. године пре нове ере у старом Египту и Месопотамији, а затим су државне власти почеле да надзиру употребу мера, са правилима за спречавање варања и превара (на пример, испорука лажних количина, прекомерна наплата, неплаћање или продаја робе лошег квалитета). У библијској причи у којој Бог даје моралне смернице Мојсију које људи морају да следе, непоштене мере и погрешно мерење су експлицитно забрањени: „Не чините неправду у суду, у мери за дужину, тежину или запремину. Имајте тачна мерила, тачне тегове...” (Књига Левитска 19:35). Када су стандардне мерне јединице почеле да постоје, математика је могла да почне да се развија.Dirk Jan Struik, A concise history of mathematics, 4th revised edition, 1987.
У ствари, Маркс тврди да је апстракција рада у мислима одраз стварног процеса, у којем комерцијална трговина производима не само да мења начин на који се рад посматра, већ и начин на који се у пракси третира.Harry Braverman, Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century. Другим речима, када рад постане комерцијални објекат којим се тргује на тржишту, тада се форма и садржај рада на радном месту такође трансформишу како би се ускладили са комерцијалним захтевима. Ова трансформација је практично могућа, јер рад већ садржи потенцијал да се прилагоди захтевима капиталистичког пословања. Овај потенцијал је већ обликован претходним школовањем и обуком.Samuel Bowles & Herbert Gintis, Schooling in Capitalist America. Chicago: Haymarket, 2011 reprint. Али Маркс такође коментарише да „Продуктивност рада која служи као [темељ] и полазна тачка [Капитала], није дар природе, већ историје која обухвата хиљаде векова.”Karl Marx, Capital Volume 1, Penguin edition 1976, Другим речима, људске радне способности резултат су веома дугог еволутивног друштвеног процеса, у којем људи стичу капацитете и склоности да обављају све врсте задатака како би преживели и напредовали.
Ако се различити производи размењују у тржишној трговини према специфичним односима размене, тврди Маркс, процес размене истовремено повезује, вреднује и изједначава количине људског рада утрошене на производњу тих производа, без обзира на то да ли су трговци тога свесни или не (видети такође форма вредности).Isaak Illich Rubin, Essays in Marx's Theory of Value.
Стога, Маркс имплицира да сам процес размене укључује стварање стварне апстракције, односно апстраховање од (или равнодушност према) посебних карактеристика конкретног (специфичног) рада који је произвео робе чија се вредност изједначава у трговини.„Они који осамостаљивање [Verselbständigung] вредности сматрају пуком апстракцијом, заборављају да је кретање индустријског капитала та апстракција на делу. Овде вредност пролази кроз различите форме, различита кретања у којима се и чува и повећава, валоризује се.” — Karl Marx, Capital, Volume II, Penguin 1978,
У почетку, однос између количина робе којом се тргује симболично представља релативне трошкове у радном времену. Овај однос је обично прилично транспарентан јер робом тргују људи који су је произвели. Затим, новчане цене почињу симболично да представљају робу којом се тргује. На овај начин настаје систем симболичког представљања који може олакшати размену најразличитијих производа са великом ефикасношћу. На крају, производи као роба постају једноставно објекти вредности, а пошто њихова вредност може расти и падати, они се могу куповати и продавати искључиво ради капиталне добити. Уско повезан са овим је раст готовинске економије, а Маркс тврди да:
У сложенијој подели рада, постаје тешко или чак немогуће директно изједначити вредност свих различитих радних напора. Али новац нам омогућава да изразимо и упоредимо вредност свих различитих радних напора — мање-више прецизно — у новчаним јединицама (у почетку, у количинама злата, сребра или бронзе). Маркс затим тврди да рад посматран конкретно у својим специфичностима ствара корисне ствари, али рад у апстрактном смислу је рад који формира вредност, који чува, преноси и/или ствара економску вредност (видети валоризација). Године 1844, Маркс је рекао да:
У феудалном друштву средњовековне Европе, коментарише Маркс,
Апстрактни рад и капитализам
Ако сам производни процес постане организован као специфично капиталистички производни процес, онда се процес апстракције продубљује, јер се сам производни рад директно третира и организује у смислу његове комерцијалне разменске вредности, и у смислу његовог капацитета да створи нову вредност за купца тог рада.Kozo Uno, Principles of Political Economy.
Једноставно речено, у овом случају, количина радног времена једнака је количини новца, и може се израчунати да X сати рада — без обзира ко их конкретно обавља — ствара, или вреди, Y износа нове вредности производа. На овај начин, рад се практично чини апстрактним.
Апстракција је завршена када се успостави тржиште радаBen Fine, Labour Market Theory: A Constructive Reassessment. Routledge, London, 1998. које веома прецизно квантификује новчану цену која се примењује на све врсте различитих професионалних функција, дозвољавајући једначине као што су:
X количина квалификованог рада = Y количина неквалификованог рада = Z број радника = P количина новца = Q количина добара.
Ово је оно што Маркс назива односом вредности (нем. Wertverhältnis). Такође се може израчунати колико кошта времена и новца да се радник обучи за обављање одређеног задатка, и колико то додаје вредности раду радника, што доводи до појма људски капитал.