Хришћанска традиција је генерално забрањивала све некоиталне гениталне активности, било да су у њих укључени парови или појединци, без обзира на то да ли су били истог или различитог пола. Став Католичке цркве у вези са хомосексуалношћу развио се из списа апостола Павла и учења црквених отаца. Ови ставови су били у оштрој супротности са савременим грчким и римским односом према истополним везама, који је био много опуштенији.

Канонско право које регулише хомосексуалну активност углавном је обликовано кроз декрете које су издавали бројни синоди, почев од Елвирског сабора у 4. веку. У почетку су забране против „содомије” биле усмерене једноставно на осигуравање свештеничке или монашке дисциплине, а тек су касније у средњем веку проширене како би обухватиле и лаике. До средњег века, католичко свештенство је све више подстицало побожне да лове оне који чине хомосексуалне чинове и да их предају световним властима ради кажњавања. Шпанска инквизиција је судила скоро хиљаду појединаца због содомије, где је скоро 500 случајева било због содомије између особа, уз само неколико случајева у којима је пар био састављен од пунолетних хомосексуалаца који су добровољно пристали на однос. Однос између Католичке цркве и модерне ЛГБТ заједнице био је тежак, посебно током врхунца кризе сиде (АИДС).

Рана црква

Утицај црквених отаца

Став Католичке цркве о хомосексуалности развио се у суштини из учења и тумачења Светог писма црквених отаца. Ово је било у оштрој супротности са грчком и римском праксом педерастије, „(обично еротским) хомосексуалним односом између одраслог мушкарца и пубертетског или адолесцентног дечака”.

Расправа из раног 2. века Дидахе (која је утицала на размишљање раних теолога) укључује у списак заповести: „Не квари дечаке.” Дејвид Ф. Гринберг је наводи као пример раних хришћанских списа који су били „недвосмислено против мушке проституције и педерастије — вероватно најуочљивијих облика хомосексуалности у њихово време”.

Климент Александријски (око 150 — око 215) укорио је незнабошце због обожавања богова који су се препуштали кварењу дечака. Јевсевије Кесаријски (око 260/265 — 339/340) писао је о Богу који „забрањује сваки незаконит брак, и сваку недоличну праксу, и спајање жена са женама и мушкараца са мушкарцима”.

Апологија Аристида Атинског, представљена цару Хадријану око 117–138. године нове ере (који је и сам био хомосексуалац), презирала је праксе и дела грчких пагана који су обожавали богове од којих су се неки „оскрнавили лежећи са мушкарцима”.

Василије Велики (око 329. или 330–379) био је међу првима који су говорили о казнама, саветујући у једном писму да ће „онај ко је крив за недоличност са мушкарцима бити под дисциплином исто време као и прељубници”. Следећи Василијев пример, Канонска посланица Литоију Митиленском Григорија Ниског (Epist. canonica 4, 390. године) такође прописује исти период покајања за прељубу и за „жудњу за мушкарцем”.

Јован Златоусти (око 347–407), архиепископ цариградски, био је посебно гласан на ову тему — презирући хомосексуалност. Његов најистакнутији дискурс у овом погледу је његова четврта хомилија на Посланицу Римљанима (1:26–27), где је тврдио да они који имају секс са истим полом морају то чинити јер су луди: „Све ове наклоности су тада биле подле, али пре свега луда жудња за мушкарцима; јер душа више пати у гресима и више је обешћашћена него тело у болестима. ...[Мушкарци] су нанели увреду самој природи. А још је срамније од овога када чак и жене траже ове односе, оне које би требало да имају више стида од мушкараца.” Наставио је да описује хомосексуалност као грех гори од убиства. За такве преступнике следи казна у паклу. Приметио је да жене могу бити подједнако криве за тај грех као и мушкарци (иако су ове прве додатно нарушавале патријархалну хијерархију таквим чином). Златоусти је веровао да се мушки пасивни партнер ефективно одрекао своје мушкости и постао жена; таква особа је заслуживала да буде убијена, „протерана и каменована”. Златоусти је био посебно утицајан у обликовању ране хришћанске мисли да је истополна жудња зло које на крају резултира друштвеном неправдом, мењајући традиционалну интерпретацију Содоме и Гоморе као места негостољубивости, у место где су сексуални преступи Содомита постали најважнији [напомена: ова тврдња је веома оспоравана. Јеврејска литература Другог храма препуна је референци на сексуалне грехе Содоме и Гоморе (види „Левијев завет” 14:6, „Нефталимов завет” 3:4, 5; 4.1, „Венијаминов завет” 9.1, „Књигу јубилеја” 16:15-16, Филонова дела „Quaestiones Et Solutiones in Genesin”, 4:37, 38; „De Abraham” 26:134-6; види такође „Словенског Еноха” 10:4, 34:0, 34:2), као и ранија хришћанска литература].

Рани црквени сабори

Канонско право које регулише истополне сексуалне активности углавном је обликовано кроз декрете издате од стране бројних црквених сабора. У почетку, канони против содомије били су усмерени на осигурање свештеничке или монашке дисциплине, и тек у средњем веку су проширени да обухвате лаике.

Рани сабор у Елвири почетком 4. века (305–306) био је први црквени сабор који се директно бавио овим питањем, искључујући из светог причешћа сваког ко је имао сексуални однос (stuprum) са дечаком:

Канони 16 и 17 Анкирског сабора (314. године), који су „постали стандардни извор за средњовековну црквену литературу против хомосексуалности”, наметнули су „онима који су били или јесу криви за бестијалне пожуде” покајања чија строгост варира у зависности од старости и брачног статуса преступника, дозвољавајући приступ причешћу тек на самрти за ожењеног мушкарца старијег од педесет година (канон 16); и наметнули су покајање такође и „онима који су себе оскрнавили са животињама, будући такође лепрозни, који су заразили друге [лепром овог злочина]”.

Постоје примери казни. У шестом веку, грчки хроничар Јован Малала забележио је да је извесни Исаија (епископ Родоса) и Александар (епископ Диопоља) био кажњен од стране префекта Тракије због „хомосексуалних пракси”. Исаија је тешко мучен и протеран, док су Александру одсечене гениталије и парадиран је око града на носилима како би га понизили. Као резултат тога, хришћански цар Јустинијан I (482–565) декретом је наредио да свако ко буде ухваћен у педерастији мора бити кастриран. Многи геј мушкарци су ухапшени након овога, и умрли су од повреда. Уследила је атмосфера страха.

На Иберијском полуострву, визиготски владар Егика од Хиспаније и Септиманије захтевао је да се црквени сабор суочи са појавом хомосексуалности у краљевству. Године 693, Шеснаести сабор у Толеду издао је канон који је осудио криве свештенике на деградацију и изгнанство, а лаике на стотину удараца бичем. Егика је додао едикт који је наметао казну кастрације.

Овим питањем се такође бавио Париски сабор (829) у канонима 34 и 69. Они су отишли даље од Елвире и Анкире експлицитно подржавајући смртну казну за содомију — тврдећи да је она навела Бога да уништи Содому и Гомору и пошаље Велики потоп. Забринутост у Паризу била је да би толерисање содомије могло да изазове Бога да подари победу непријатељима хришћанства (уз посебну забринутост због раста ислама у то време). Отприлике у исто време, сет (фалсификованих) капитулара које је произвео ђакон Бенедикт Левита инсинуирао је да је Карло Велики такође подржавао смртну казну. Коначно, канон 15 Сабора у Тролију (909. године) упозоравао је на „скрнављење са мушкарцима или животињама”.

Поред овога, покајања за такве сексуалне преступе све чешће су се могла наћи у неколико књига покајања које су се први пут појавиле у 6. веку у монашким заједницама у Ирској (укључујући и за жене које имају секс са другим женама).

Средњи и рани нови век До касног средњег века, термин „содомија” почео је да обухвата копулацију између мушкараца, бестијалност, невагинални хетеросексуални однос, прекинути сношај (coitus interruptus), мастурбацију, фелацио и анални секс (било хетеросексуални или хомосексуални); и све више је идентификован као најгнуснији од грехова од стране власти Католичке цркве. У Италији, доминикански фратри су подстицали побожне да „лове” содомите и предају их инквизицији како би се са њима у складу са тим поступало: „Ови свештенички дискурси обезбедили су језик световним властима за осуду содомије, ...Прогоном содомита као и јеретика, Црква је ојачала свој ауторитет и кредибилитет као морални судија.”

Папа Лав IX означио је хомосексуалност у 11. веку као „прљаву”, „гнусни порок” и „опсцену”. Слично томе, око 1051. године, Свети Петар Дамјан написао је Liber Gomorrhianus у ком је аргументовао за строже црквено кажњавање за свештенике криве за „грехе против природе”.

Клајтс пише: „Од дванаестог века па надаље, аутсајдери су били под све већим вербалним и физичким нападом од стране црквењака, савезничких световних власти, и, посебно у случају Јевреја, од стране нижих слојева становништва”; а Јевреји, јеретици, хомосексуалци и мађионичари били су међу најзначајнијим „аутсајдерима”.

Лондонски сабор 1102. године, сазван на наговор енглеског надбискупа Анселма Кентерберијског, први пут је на једном енглеском сабору експлицитно осудио хомосексуално понашање као грех. Анселмо је сматрао да је содомија широко распрострањена и да се не осуђује довољно снажно нити да се схвата са озбиљношћу коју заслужује. Исповедници су позивани да узму у обзир такво незнање приликом саслушања исповести, али да у обзир узму и олакшавајуће околности попут старости и брачног статуса пре него што пропишу покајање; а саветовање је генерално било преферирано у односу на казну. У канонима 28 и 29 Сабор је декретовао да народ треба да буде обавештен о тежини греха и њиховој обавези да се исповеде (нарочито ако су из тога црпели задовољство). Ипак, Анселмо је одложио објављивање поступка, тврдећи да је потребно додатно време да се разјасне одређена питања. Босвел тврди да декрети никада нису ни објављени.

Године 1179, папа Александар III је председавао Трећим латеранским сабором у Риму који је декретовао (канон 11) да се сви они који су криви за содомију уклоне са положаја или затворе у покајнички живот у манастиру, ако су свештеници; а да буду строго екскомуницирани, ако су лаици: „Нека сви који су проглашени кривима за тај неприродни порок због којег је гнев Божији сишао на синове непослушности и ватром уништио пет градова, ако су клирици буду избачени из свештенства или затворени у манастире да би се кајали; ако су лаици нека претрпе екскомуникацију и буду потпуно одвојени од друштва верника.” Француски теолог Ален де Лил жалио се 1202. године да се „тако велики број гадних људи шета и дивља по целом свету”, ширећи перверзију и нечистоћу „монструозним делима” угрожавајући ширу заједницу.

У исто време, немачка игуманија Хилдегарда Бингенска у свом делу Liber divinorum operum описала је хомосексуалност као „врховни преступ против Бога”. У својој књизи Scivias, она описује визију Бога и цитира га како осуђује хомосексуалне чинове, говорећи да „мушкарац који греши са другим мушкарцем као са женом, горко греши против Бога” и стога је „крив за смрт”.

Канон 14 Четвртог латеранског сабора 1215. године наводио је да ако се свештеник суспендован због било какве нечедности — а посебно због порока „због којег је гнев Божији дошао с неба на децу неверства” (содомије) — усуди да слави мису, онда је морао бити трајно свргнут из свештенства.

До почетка 13. века (време Четвртог латеранског сабора) Црква је одлучила да „световним властима, као и свештенству, треба дозволити да изричу казне 'содомитима' због тога што су имали сексуалне односе”, а до краја овог периода, „Содомити су сада [сматрани] демонима као и грешницима.” Цивилне власти су паралелно судиле за злочин содомије на својим сопственим судовима, иако су у пракси примењивале још строже казне. Римско грађанско право, на пример, прописивало је смрт спаљивањем за оне који буду проглашени кривима за содомију.

Око 1230. године, папа Гргур IX тврдио је да су содомити „гнусне особе које свет презире, ... нечистије од животиња.”

Тома Аквински