мини|Две немачке бедемске пушке кремењаче (доле) у поређењу са две обичне мускете каписларе (горе), 19. век. Бедемске пушке (), рано ватрено оружје које представља прелаз од ручног ватреног оружја ка лакој артиљерији. Од обичних пешадијских пушака разликовале су се већим калибром, дометом и прецизношћу. Обично су коришћене као стационарно (позиционо) оружје за одбрану тврђава, којим се пуцало са припремљеног ослонца (бедем, гвоздена виљушка, постоље), али неке су коришћене и на отвореном пољу. Коришћене су од 15. века до појаве бездимног барута, крајем 19. века.

Историја

Еволуција Прво ватрено оружје, у виду примитивних топова у облику вазе, појавило се у Европи у првој половини 14. века. Већ пре краја 14. века почела је еволуција ватреног оружја у два правца: према тежој артиљерији (топовима) и према ручном ватреном оружју - пушкама. Недостаци раних топова били су велика маса и мала покретљивост, а недостаци раних пушака - кратак домет, мала прецизност и слабо дејство. Решење је већ у 15. веку потражено у конструкцији великих пушака, са кундаком и цеви сличног облика као код стандардних аркебуза, али са дужом цеви већег калибра и дебљих зидова, која је могла да поднесе јаче барутно пуњење. Дужа цев повећавала је прецизност оружја, а јаче барутно пуњење домет и дејство оружја. Због релативно велике масе (7-32 кг) и трзаја, ове пушке морале су се пре пуцања ослонити на подупирач, гвоздену виљушку, бродску ограду или бедем, и углавном су коришћене за одбрану тврђава и бродова, због чега су и назване бедемским пушкама. Упркос томе, неке су коришћене и на отвореном пољу, са специјалним или импровизованим ослонцем. Ране бедемске пушке, у суштини велике аркебузе (у Немачкој познате под именом двопушка) биле су сувише тешке да би се опаљивале са рамена, али су чак и најтеже биле довољно лаке да их је могао преместити и поставити само један војник, тако да су комбиновале покретљивост ручних пушака са дометом и разорном моћи лаке артиљерије.

Кукаче и двопушке мини|Немачке двопушке са самог почетка 16. века (пре 1513): на задњаку цеви виде се примитивни нишани. thumbtime=251.06|мини|Испаљивање ране аркебузе, двопушке и топа острагана у отвореном музеју у Концу, Немачка (2011). Ране бедемске пушке углавном се у изворима из 14. и 15 века називају кукаче (аркебузе, кулеврина са куком), због масивне куке испод предњег краја цеви, која се запињала за ослонац (или постављала у отвор на специјалном или импровизованом постољу) и апсорбовала трзај оружја. У зависности од величине и калибра, делиле су се на:

целе кукаче (), калибра 21,4 mm или 4 лота и дужине до 1,6 метара, полукукаче (), калибра 16–18 mm или 1,5–2,5 лота и дужине до 1,3 метра и двоструке кукаче - двопушке (Doppelhacken), калибра 25–28 mm или 6–8 лота и дужине до 3 метра.

Бедемске пушке фитиљаче биле су намењене за дејство против изабраних циљева (непријатељски официри, артиљерци или пионири), али и по непријатељској коњици и пешадији. Прва примена масивних пушака великог калибра у овој улози забележена је током енглеске опсаде Орлеана (1429), када је један француски тобџија својом кулверином убио више истакнутих енглеских бораца. Иако је реч кулверина у то време могла означавати велики као и ручни топ, топови оног времена били су сувише непрецизни за гађање појединих бораца, па се свакако радило о ручном топу - раној кукачи.

Прецизност глаткоцевних пешадијских мускета од 17. до средине 19. века била је веома мала: француска студија из 18. века наводи да је просечно само 0,5% испаљених метака погађало циљ, при чему је брзина гађања била важнија од прецизности. Са друге стране, бедемске пушке биле су намењене гађању појединачних циљева на удаљеностима од 90-130 м, о чему сведоче и примитивни нишани, који су на бедемске пушке уведени већ у 16. веку, иако их пешадијске мускете нису имале све до краја 18. века, а многе до 40-их година 19. века. На блиском одстојању, бедемске пушке могле су се користити као лаки топови, за одбрану картечом.

Фитиљаче и кремењаче Развој табана утицао је и на конструкцију бедемских пушака, тако да су на њима примењивани сви системи који су и иначе били у употреби на пешадијском оружју. Током историје израђиване су бедемске пушке кукаче, фитиљаче, колашице, кремењаче, каписларе и острагуше. Најраније кукаче (у 15. веку) нису имале табан, већ су опаљиване као мали топови, приношењем запаљеног фитиља или пламена фаљи, која је била најпре на горњој, а касније на десној страни барутне коморе. Касније (од почетка 16. века) већина кукача добила је табан на фитиљ.

Масовним увођењем табана на кремен почетком 18. века, уводе се бедемске пушке кремењаче, с том разликом да су сви делови табана код њих били знатно већи. Тако је табан француске пешадијске мускете Шарлевил модел 1777 био дугачак 162 мм, а код бедемске пушке чак 230 мм. Величина делова табана утицала је на поузданост оружја. Код стандардних мускета са краја 18. века очекивани проценат затајења износио је чак 15%, и то по сувом времену. Већи табан бедемских пушака под разумевао је и већи кремен у чељустима ороза и веће оцило, што резултира већом количином варница у већем чанку са више барута, што је све заједно битно смањивало могућност затајења.

Османлије су веома рано увеле пушке кремењаче (са шпанским табаном) са изолученим цевима, назване шешане, великог домета (до 300 м) и прецизности. Цеви са жлебовима биле су мањег калибра и знатно краће од глатких, али су имале велику дебљину зидова, што сугерише примену јачег барутног пуњења, те вероватно и нешто већи домет. Веће шешане коришћене су као бедемске пушке. Крајем 18. и почетком 19. века Османско царство почело је да производи оружје по европском узору. Највећи центар за производњу бедемских пушака на Балкану био је село Дуповци код Сарајева, по коме су бедемске кремењаче европског типа називане дуповке.

Јачина трзаја раних бедемских пушака ублажавана је масивношћу кундака и куком која се качила за ослонац. Бедемске пушке коришћене након кукача (од 18. века надаље) су уместо куке на предњем крају имале гвоздену виљушку чији су крајеви били спојени масивним гвозденим клином који је пролазио кроз поткундак и алку заварену на доњој страни цеви. Доња страна виљушке, у облику зашиљене шипке, набијала се у за то припремљени отвор на бедему или на приручном ослонцу са кога се гађало.

Каписларе После 1840. већина армија уводи оружје са табаном на капислу. Међутим, у употреби и војним магацинима постојао је огроман број старих пушака кремењача, које је требало што брже и јефтиније преправити на нови систем. Конверзија је вршена на најједноставнији начин, заменом ороза и уклањањем чанка и оцила. Фаља је разбушена и у њу је уврнут пистон (шупља пирамида) за капислу. Овако преправљене кремењаче имале су мању могућност затајења, а пуњење је било брже и једноставније.

Изолучене пушке Жлебљена цев омогућавала је прецизну ватру до око 300 метара. Главну ману свих жлебљених спредњача представља тешко и споро пуњење, с обзиром на то да се зрно морало ручно, најчешће уз помоћ чекића или тешке арбије, урезати у жлебове, а за тим набити читавом дужином цеви. Са изузетком Османлија, који су користили бедемске шешане већ почетком 18. века, остатак Европе користио је бедемске пушке глатких цеви до средине 19. века.

Масовна употреба изолучених мускета почела је тек после 1840, увођењем Мињеовог зрна, које је омогућавало брзо пуњење. Нова технологија примењена је и на бедемске пушке. Тако је аустријска бедемска пушка система Лоренц модел 1859, калибра 18,3 mm, била олучена са 4 жлеба и снабдевена нишанима за дејство до чак 1.125 метара.

Острагуше Масовно увођење пушака острагуша са сједињеним метком (у Пруској од 1841, у другим земљама од 1867) одразило се и на бедемске пушке. Тако су у Аустроугарској коришћене бедемске пушке система Венцл модел 1867, настале преправљањем старијих пушака система Лоренц, одрезивањем задњег дела цеви са пистоном и додавањем затварача у облику поклопца са ударном иглом, која се активирала ударцем ороза.

Види још

Двопушка Шешана

Референце

Литература

Категорија:Рано ватрено оружје