M249 SAW, званично Лаки митраљез, 5,56 mm, Одељењско аутоматско оружје M249 (енгл. ), јесте адаптација белгијског митраљеза ФН Миними, лаког митраљеза који је дизајнирала и произвела компанија ФН Херстал, за потребе Оружаних снага Сједињених Америчких Држава.
M249 SAW се производи у Сједињеним Америчким Државама од стране подружнице FN Manufacturing, LLC (FN America), компаније из Колумбије у Јужној Каролини. Америчке оружане снаге усвојиле су га 1982. године како би решиле недостатак могућности пружања непрекидне аутоматске ватре на нивоу одељења, и од тада се широко користи. M249 SAW комбинује брзину паљбе митраљеза са прецизношћу и преносивошћу јуришне пушке.
M249 SAW је лаки митраљез који ради на принципу позајмице барутних гасова и ваздушно је хлађен. Има брзо замењиву цев, што омогућава оператеру да брзо замени прегрејану или заглављену цев. Може се користити са склопивим ножицама (биподом) причвршћеним на предњи део гасног блока, или монтирати на лаки троножац M192. M249 SAW поседује двоструки механизам за пуњење: примарно је конфигурисан као митраљез који се пуни помоћу реденика, али је такође компатибилан са STANAG оквирима који се користе на пушци M16 и карабину M4.
M249 SAW је коришћен у главним сукобима у којима је учествовала америчка војска почев од америчке инвазије на Панаму 1989. године.
Године 2009. Корпус морнаричке пешадије Сједињених Америчких Држава изабрао је пешадијску аутоматску пушку M27 да делимично замени M249 у служби маринаца.
Године 2022. Америчка копнена војска изабрала је лаки митраљез M250 компаније SIG Sauer као замену за M249 SAW.
Историја развоја Године 1965, митраљези M2 и M60 били су примарни митраљези Америчке копнене војске и Корпуса морнаричке пешадије. M2 је био тешки митраљез великог калибра, обично монтиран на возила или у фиксираним положајима. M60 је био мобилнији универзални митраљез намењен да га носе трупе како би обезбедио снажну аутоматску ватру.
Оба оружја била су веома тешка и обично су захтевала посаду од најмање два човека за ефикасно руковање., A-1 Rifle platoon. Браунингова аутоматска пушка (BAR), која је била главно појединачно аутоматско оружје војске од свог увођења у Првом светском рату, избачена је из употребе 1957. године увођењем пушке M14 (која је имала потпуно аутоматски режим рада). „Одређени стрелци” у сваком одељењу добили су наредбу да користе своје пушке на потпуно аутоматском подешавању, док су остале трупе већином морале да користе полуаутоматски режим како би повећале прецизност и уштеделе муницију., 7–9 Automatic or burst fire. Пошто M14 и M16 нису дизајнирани са идејом о непрекидној аутоматској ватри, често би се прегрејали или заглавили. Оквири од 20 и 30 метака ових пушака ограничавали су њихову непрекидну аутоматску ефикасност у поређењу са митраљезима који се хране редеником.
Војска је одлучила да би појединачни митраљез, лакши од M60, али са већом ватреном моћи од пушке M16, био предност; трупе се више не би морале ослањати на пушке за аутоматску ватру. Током 1960-их, увођење митраљеза у пешадијско одељење испитивано је у разним студијама. Већина експеримената са лаким митраљезима концентрисала се на модуларни систем оружја Стонер 63, који се лако могао модификовати за различите намене. Лаки митраљез Стонер 63 кратко је коришћен у борбама у Вијетнаму од стране Корпуса морнаричке пешадије, а касније у ширем обиму од стране америчких Морнаричких фока.
Године 1968. Војни програм малог оружја развио је планове за нови лаки митраљез калибра 5,56 mm, иако средства нису додељена (многи у оружаним снагама су сматрали да је муниција 5,56 mm преслаба). Започеле су студије о побољшаној муницији калибра 5,56 mm са бољим карактеристикама перформанси. Најраније спомињање студија о другим калибрима за лаки митраљез појавило се тек 1969. године. У јулу 1970. године, Америчка копнена војска коначно је одобрила развој лаког митраљеза, али није прецизирала калибар. У то време уведена је номенклатура „Одељењско аутоматско оружје” (SAW).
Стварни дизајн алтернативних метака за лаки митраљез није почео до јула 1971. Месец дана касније, Арсенал у Франкфорду се одлучио за два дизајна метака за нови лаки митраљез: метак 6 mm и нови метак 5,56 mm са знатно већом чауром. Ниједан дизајн није био финализован до марта 1972. године, када је Војска објавила документ са спецификацијама за планирани SAW. Дизајн метка од 6 mm је коначно одобрен у мају те године.
Пре јула 1972, уговори за развој SAW-а додељени су компанијама Maremont, Philco Ford и Лабораторији Родман при Арсеналу у Рок Ајланду, који су произвели XM233, XM234 и XM235. Захтевало се да дизајн тежи мање од 9,1 kg, укључујући 200 метака муниције, и да има домет од најмање 800 m.
Испитивања мини|Почетни прототип Минивија белгијског дизајна достављен Пешадијском одбору САД на евалуацију, пре него што је добио ознаку XM249 (уочите разлике) мини|Прототип XM235
Три кандидата за лаки митраљез калибра 5,56 mm укључена су са кандидатима калибра 6 mm у почетна испитивања: Колт M16 HBAR; FN Minimi; и HK23A1. Почетна испитивања завршена су у децембру 1974. У фебруару 1976. године, Minimi и XM235 су изабрани за даљи развој, док су остали дизајни елиминисани. Мишљења о метку од 6 mm била су помешана због логистичких импликација увођења више калибара у пешадијску употребу.
У јуну је затражено да се документ о спецификацијама за SAW ревидира како би се нагласак ставио на стандардну муницију калибра 5,56 mm. У октобру су тражене ревизије одобрене, а затражене су понуде за конверзију Родмановог модела XM235 на калибар 5,56 mm. Производња конвертованог XM235 додељена је компанији Ford Aerospace, а његова ознака промењена је у XM248. Нова варијанта M16 HBAR, модел XM106, развијена је 1978. године, а убрзо након тога, компанија Heckler & Koch је лобирала да се у будућа испитивања за SAW укључи конверзија на калибар 5,56 mm њеног модела HK21A1, уместо стандардне НАТО муниције од 7,62 mm за коју је био направљен. Овај потоњи модел добио је ознаку XM262. У то време, ФН Миними је добио ознаку XM249. Испитивања четири кандидата настављена су у априлу 1979.
У мају 1980. године, ФН-ов XM249 изабран је као најбољи избор за будући развој на основу перформанси и цене, док се наводило да је HK-ов XM262 заузео блиско друго место. У септембру је ФН-у додељен уговор о „фази зрелости” за даљи развој модела XM249, а тестирање новог лаког митраљеза почело је у јуну 1981. Званично усвајање се одиграло у фебруару 1982. године.
Историја употребе мини|Рани модел M249 SAW, са кундаком и рукохватом из „Програма побољшања производа”
FN Minimi је ушао у службу Америчке копнене војске као M249 SAW 1984. године, а касније га је усвојио Корпус морнаричке пешадије САД 1985. Амерички производни модел има другачији кундак у поређењу са оригиналним ФН Минивијем. Производи се у фабрици ФН у Колумбији, у Јужној Каролини., Preface.
Иако се показао као поуздан и прецизан, пронађено је више безбедносних ризика у дизајну, укључујући оштре ивице и изложену врућу цев. Војници су се жалили да предњи нишан захтева специјалне алате за подешавање. Дана 23. августа 1985, тадашњи подсекретар Војске САД Џејмс Р. Амброз суспендовао је производњу M249 док се не развије Програм побољшања производа (PIP). Конгрес је уклонио средства за M249 из буџета за одбрану за фискалну 1986. годину, а затим ретроактивно преусмерио финансирање програма у друге сврхе. Преко 1.100 већ издатих M249 требало је да остану у употреби, али да се ретроактивно опреме PIP комплетом када он постане доступан. Преко 7.000 примерака M249 требало је да остане у складиштима све док се не направе корективне промене. PIP комплет је на крају развијен и примењен, а производња M249 је настављена.
Почетне реакције на M249 SAW биле су помешане: добро је испуњавао улогу лаког митраљеза када се из њега пуцало из лежећег става, али није био толико ефикасан када се пуцало са рамена или кука. Хваљен је због своје екстремне издржљивости и масивне ватрене моћи, али је био критикован због низа проблема: адаптер за маневарску муницију је лоше пристајао, ножице су биле крхке, прикључак за ремник је био незграпан, а било је и много прореза и празнина које су скупљале прљавштину. Неки су тврдили да је верзија пушке M16 са тешком цеви била ефикаснији лаки митраљез.
M249 SAW није конзистентно коришћен пре Заливског рата 1991. године, иако је од тада коришћен у сваком већем сукобу у коме су САД учествовале. Америчком особљу у Сомалији 1993, Босни и Херцеговини 1994, на Косову и Метохији 1999, у Авганистану 2001. и Ираку од 2003. године издавани су M249. Вишак митраљеза M249 дониран је Боливији, Колумбији и Тунису.
Тактички, митраљези M249 се или носе са маневарском јединицом и пуца се из њих из руке, или се постављају да остану стационарни како би пружали покривну ватру другим јединицама. Основно оптерећење муницијом првобитно је било 600 метака, који су се носили у три кутије од по 200 метака. Ове кутије су се носиле у меким торбицама означеним као Кутија, Малокалибарско оружје, Муниција, Оквир од 200 метака. Савремено оптерећење муницијом које се носи за M249 износи 1.000 метака у пет реденика од по 200 метака, иако се до 500 додатних метака може убацити у меке торбице од 100 метака.
Заливски рат Залиха од 929 примерака M249 SAW издата је особљу Америчке копнене војске и Корпуса морнаричке пешадије током Заливског рата. Иако је изложеност борби била ретка, нишанџије на M249 који су били укључени у борбе углавном су користили своје митраљезе да обезбеде покривну ватру за пријатељске маневарске трупе са фиксираних положаја, радије него да маневришу са њима. Било је много притужби на то да се M249 запушава песком након дуже употребе у пустињском окружењу.
Рат у Авганистану Стандардно одељењско аутоматско оружје у Авганистану било је M249 SAW са PIP комплетом, које је служило уз свог тежег парњака, митраљез M240. Већина M249 добила је склопиви кундак непосредно пре инвазије како би се смањила његова дужина и учинио практичнијим за падобранске скокове и борбу у затвореном простору. Трупе за специјалне операције обично су преферирале краћу Пара (Para) варијанту митраљеза M249, која је знатно лакша.
Извештај под насловом „Научене лекције у Авганистану” (енгл. Lessons Learned in Afghanistan) објавили су потпуковник Чарли Дин и наредник Сем Њуланд из Војног центра Нејтик војске САД 2002. године. Открили су да је 54% нишанџија на SAW-у имало проблема са одржавањем својих M249, а 30% је пријавило да оружје лако рђа. Војници су пријављивали да кутије за муницију звецкају и отпадају. Чак 80% анкетираних војника било је задовољно прецизношћу и смртоносношћу лаког митраљеза, иако је само 64% изјавило да су „сигурни у своје оружје”. Чини се да је зачепљење M249 песком у пустињи главна притужба.
Рат у Ираку мини|Амерички маринац пуца из M249 са троношца M122A1 на полигону за обуку, новембар 2003.
Варијанте PIP и Пара митраљеза M249 коришћене су у Рату у Ираку од самог почетка инвазије 2003. године. До 2004, многи M249 су били у служби скоро 20 година и постајали су све мање поуздани. Војници су тражили замене и нове функције, а било је и извештаја да војници држе своје M249 заједно помоћу лепљиве траке. Смртоносност муниције од 5,56 mm доведена је у питање због извештаја да непријатељски војници и даље пуцају након што су више пута погођени. Као и у претходним сукобима, песковито окружење изазива зачепљење и заглављивање M249 и другог оружја ако се оно често не чисти.