Донација сперме је процес у којем мушкарац даје своју сперму са намером да се она искористи за вештачку оплодњу или други вид „лечења плодности” једне или више жена које нису његове сексуалне партнерке, како би оне затруднеле. Ако се трудноћа изнесе до краја, донатор сперме ће бити биолошки отац сваке бебе рођене из његових донација. Такав мушкарац се назива донатор сперме, а сперма коју даје позната је као „донирана сперма”, јер је намера да се мушкарац одрекне свих законских права на дете које настане из те сперме и да не буде законски отац. Донација сперме је такође позната и као „донација семене течности”.
Донацију сперме треба разликовати од „заједничког родитељства”, где мушкарац који даје сперму за зачеће бебе пристаје да учествује у одгајању детета. Када донатор сперме даје своју сперму како би је жена са којом има мало или нимало даљњег контакта искористила за зачеће, то је облик репродукције уз помоћ треће стране.
Сперму донатор може дати директно приматељки или преко банке сперме или клинике за плодност. Трудноће се обично постижу коришћењем дониране сперме у техникама потпомогнуте репродуктивне технологије (АРТ), које укључују вештачку оплодњу (било кроз интрацервикално осемењавање (ИЦИ) или интраутерино осемењавање (ИУИ) у клиници, или интравагинално осемењавање код куће). Ређе, донирана сперма се може користити у вантелесној оплодњи (ИВФ). Видети такође „природно осемењавање” испод. Главни примаоци дониране сперме су слободне жене и лезбијски парови, али процес такође може бити користан за хетеросексуалне парове код којих постоји мушка неплодност.
Донирана сперма и „лечења плодности” коришћењем дониране сперме могу се добити у банци сперме или клиници за плодност. Банке или клинике за сперму могу бити подложне државним или професионалним прописима, укључујући ограничења у вези са анонимношћу донатора и бројем потомака који се могу добити, а могу постојати и друге правне заштите права и обавеза како приматељке, тако и донатора. Неке банке сперме, било по сопственом избору или по закону, ограничавају количину информација доступних потенцијалним приматељкама; жеља да се добије више информација о донаторима је један од разлога зашто приматељке могу изабрати познатог донатора или приватну донацију (тј. донатора чији је идентитет познат).
Закони
Општа је намера да донатор сперме не буде законски или де јуре отац детета зачетог његовом спермом. Међутим, закон може имати импликације у вези са законским очинством или одсуством оца. Закон такође може регулисати процес плодности путем донације сперме у клиници за плодност. Може прописати да ли донатор сперме може бити анониман или не, и може дати пунолетном потомку зачетом уз помоћ донатора право да уђе у траг свом биолошком оцу.
У прошлости се сматрало да је метод осемењавања кључан за одређивање законске одговорности мушкарца као оца. Недавни случај (видети испод „Природно осемењавање”) установио је да ће сврха, а не метод осемењавања одредити одговорност. Закони који регулишу донацију сперме баве се питањима као што су дозвољена накнада или плаћање донаторима сперме, права и обавезе донатора према њиховим биолошким потомцима, право детета да зна идентитет свог оца и процедурална питања. Закони се веома разликују од јурисдикције до јурисдикције. Уопштено, закони чешће занемарују биолошку везу донатора сперме са дететом, тако да он неће имати ни обавезе плаћања алиментације нити права на дете. У одсуству специфичне правне заштите, судови могу наредити донатору сперме да плаћа алиментацију или признати његова родитељска права, а то ће редовно чинити када се осемењавање врши природним, а не вештачким путем.
Закони у многим јурисдикцијама ограничавају број потомака које донатор сперме може имати и ко може бити приматељка дониране сперме.
Тужба у вези са квалификацијом донатора
Током 2017. године, Окружном суду Сједињених Америчких Држава за северни округ Илиноиса поднета је тужба поводом дијагноза аутизма међу више потомака Донатора-Х898. Тужба тврди да су представљене лажне информације о донатору који није требало да буде сматран одговарајућим кандидатом за програм донације сперме због дијагнозе АДХД-а. Наводно, ситуацију проучавају неки од водећих светских стручњака за генетику аутизма због броја његових потомака којима је дијагностикован аутизам.
Употреба Сврха донације сперме је да омогући трудноћу женама чији је мушки партнер неплодан или, што је чешће, женама које немају мушког партнера. Развој медицине плодности као што је интрацитоплазматска инјекција сперматозоида (ИЦСИ) омогућио је све већем броју хетеросексуалних парова да добију сопствену децу без употребе гамета треће стране, што је смањило потражњу за донацијом сперме из ове друштвене групе. Међутим, у исто време су се променили друштвени ставови и социјално-правни оквир, тако да слободне жене и женски парови могу лакше основати сопствене биолошке породице уз помоћ донације сперме. Све више, слободне жене и женски парови чине највећи проценат оних који користе донаторе сперме како би добили бебу. Неки центри за плодност који нуде донацију сперме то чине искључиво за ове две групе жена.
Донирана сперма се припрема за употребу у вештачкој оплодњи, интраутерином осемењавању (ИУИ) или интрацервикалном осемењавању (ИЦИ). У већини ситуација, већина особа које траже донацију сперме, било да су слободне или жене у лезбијском партнерству, немају саме „проблеме са плодношћу” у већој мери од остатка женске популације, иако се донирана сперма често припрема за употребу у другим техникама потпомогнуте репродукције као што су ИВФ и ИЦСИ. Банке сперме и клинике за плодност често нуде, на пример, донирану сперму за употребу у ИВФ-у како би олакшале третмане у којима ће једна партнерка произвести јајну ћелију која је оплођена спермом донатора, а јајна ћелија се затим убацује у другу партнерку. Варијација овога је када свака партнерка носи оплођену јајну ћелију оне друге, обично оплођену спермом истог донатора, а често се те трудноће одвијају истовремено. Донирана сперма може се користити и у аранжманима сурогат мајчинства, било вештачком оплодњом сурогат мајке (познато као традиционално сурогат мајчинство) или имплантацијом ембриона сурогат мајци који су створени коришћењем дониране сперме заједно са јајним ћелијама донорке или од „жене наручиоца” (познато као гестацијско сурогат мајчинство).
Процедуре било које врсте (нпр. вештачка оплодња или ИВФ) у којима се користи донирана сперма да би се оплодила жена која није партнерка нити у сродству са мушкарцем који је дао сперму, могу се назвати „донаторским третманима”.
Пружање донације Донатор сперме може донирати сперму приватно или преко банке сперме, агенције за сперму или другог посредничког аранжмана. Донације од приватних донатора најчешће се врше коришћењем вештачке оплодње.
Генерално, мушкарац који даје сперму као донатор одриче се свих законских и других права над биолошком децом зачетом његовом спермом.
Донатори могу или не морају бити плаћени, у складу са локалним законима и договореним аранжманима. Чак и у неплаћеним аранжманима, трошкови се често надокнађују. У зависности од локалног закона и приватних договора, мушкарци могу донирати анонимно или пристати да у будућности пруже информације које откривају идентитет њиховим потомцима. Приватне донације које олакшава агенција често користе „усмереног” донатора, када мушкарац одреди да његову сперму треба да користи тачно одређена особа. Неанонимни донатори се такође називају „познати донатори”, „отворени донатори” или „донатори са откривеним идентитетом”.
Преглед анкета међу донаторима дошао је до резултата да су медији и оглашавање најефикаснији у привлачењу донатора, те да интернет постаје све важнији у ту сврху. Регрутовање путем парова са проблемима неплодности у социјалном окружењу донатора сперме не изгледа као важно у укупном регрутовању.
Банке сперме
Донатор сперме ће обично донирати сперму банци сперме према уговору који типично одређује период током којег ће од донатора бити потребно да производи сперму, што генерално варира од шест до 24 месеца у зависности од броја трудноћа које банка сперме намерава да оствари од донатора. Ако банка сперме има приступ светским тржиштима путем директне продаје, или продаје клиникама ван сопствене јурисдикције, мушкарац може донирати сперму и дуже од две године, јер је ризик од сродства знатно смањен, а банка сперме ће морати да се придржава локалних закона, иако они могу увелико варирати.
Уговор такође може да прецизира место и време донације, захтев да се банка сперме обавести у случају добијања сексуалне инфекције, и захтев да се немају сексуални односи или да се не мастурбира у периоду од обично два-три дана пре давања донације.
Сперму коју пружа банка сперме произвешће донатор који долази у просторије банке како би се његов идентитет утврдио сваком приликом. Донатор мастурбира како би обезбедио ејакулат или користи електрични стимулатор, мада се специјални колекторски кондом може користити за прикупљање семена током сексуалног односа. Ејакулат се сакупља у малу посуду, након чега се обично продужава хемикалијама (разређивач семена) како би се обезбедио већи број бочица, од којих би се свака користила за засебна осемењавања. Сперма се замрзава и ставља у карантин, обично на период од шест месеци, а донатор се поново тестира пре него што се сперма употреби за вештачку оплодњу.
Агенције за сперму У неким јурисдикцијама, сперма се може донирати преко агенције. Агенција може регрутовати донаторе, обично путем интернета. Донатори могу проћи исте врсте провера и тестова које захтева банка сперме, иако клинике и агенције нису нужно подложне истим регулаторним режимима. У случају агенције, сперма ће се жени приматељки доставити свежа, а не замрзнута.
Агенције за сперму су углавном нерегулисане и, пошто сперма није стављена у карантин, може преносити полно преносиве болести. Овај недостатак регулативе довео је до тога да власти у неким јурисдикцијама покрену правне акције против агенција за сперму. Агенције обично инсистирају на тестирању на полно преносиве болести за донаторе, али такви тестови не могу открити недавне инфекције. Донатори који на овај начин дају сперму можда нису заштићени законима који важе за донације путем банке сперме или клинике за плодност и биће, уколико им се уђе у траг, сматрани законским оцем сваког рођеног детета.
Приватне или „усмерене” донације Парови или појединци којима је потребна инсеминација од стране трећег лица могу затражити помоћ приватно и директно од пријатеља или члана породице, или могу добити „приватну” или „усмерену” донацију оглашавањем или преко посредника. Бројни веб-сајтови настоје да повежу приматељке са донаторима сперме, док су огласи у геј и лезбијским публикацијама чести.
Приватне донације могу бити бесплатне — чиме се избегавају значајни трошкови медицинске инсеминације — а свеже семе уместо замрзнутог генерално се сматра бољим за повећање шанси за трудноћу. Међутим, оне носе и веће ризике повезане са нескринираним сексуалним контактом или контактом са телесним течностима. Правни третман донатора варира у различитим јурисдикцијама, а у већини (нпр. у Шведској) приватни и усмерени донатори немају правне гаранције које могу бити доступне анонимним донаторима. Ипак, закони неких земаља (нпр. Новог Зеланда) признају писане споразуме између донатора и приматеља на сличан начин као и код донација преко банке сперме.
Природно осемењавање Осемењавање путем сексуалног односа познато је као природно осемењавање (енгл. *natural insemination* – NI). Када природно осемењавање врши особа која није уобичајени сексуални партнер жене, иу околностима где је изричита намера да се постигне трудноћа, то се може назвати „донацијом сперме путем природног осемењавања”.