260px|десно Модерна држава благостања била је изложена критикама на економским и моралним основама са свих крајева политичког спектра. Многи тврде да пружање услуга или трансферних плаћања финансираних путем пореза смањује подстицај радницима да траже запослење, чиме се смањује потреба за радом, умањују награде за рад и погоршава сиромаштво. С друге стране, социјалисти обично критикују државу благостања коју заговарају социјалдемократе као покушај легитимизације и јачања капиталистичког економског система, што је у супротности са социјалистичким циљем замене капитализма социјалистичким економским системом.
Конзервативна критика мини|200px|Људи чекају у реду за чекове социјалне помоћи у Сједињеним Америчким Државама током Велике депресије. У својој књизи Робовска држава (енгл. ) из 1912. године, англо-француски песник и друштвени критичар Илер Белок, иначе побожни римокатолик, тврдио је да је капитализам инхерентно нестабилан, али да покушаји да се његове мане исправе кроз све оптерећујућу регулацију могу само довести до успона онога што он назива „робовском државом”. Према Белоку, ова робовска држава подсећа на древно ропство у свом ослањању на позитивно право насупрот обичајима или самој економској нужности. Економиста аустријског порекла Фридрих Хајек повољно помиње Белокову Робовску државу у својој књизи Пут у ропство (енгл. ).Hayek, Friedrich (1944) . The Road to Serfdom. London: University of Chicago Press. Заједно са другима као што су Г. К. Честертон и Ерик Гил, Белок се залагао за укидање профитног банкарства у корист кредитних унија и замену капитализма системом који су назвали дистрибутизам, за који су веровали да ће очувати приватну својину и оживети достојанство рада које су оличевали мали занатлије и власници имовине у средњем веку.
Неки конзервативци у Уједињеном Краљевству, попут Џејмса Бартоломјуа и Теодора Далримпла, тврде да је држава благостања произвела генерацију зависника који радије остају на социјалној помоћи и не улажу стварни напор да пронађу запослење, иако је помоћ званично доступна само онима који не могу да раде или су привремено неспособни да пронађу посао. Држава благостања у Уједињеном Краљевству је створена како би одређеним људима пружила основни ниво бенефиција у циљу ублажавања сиромаштва, али ови конзервативци верују да је она подстакла неодговорне и незреле ставове код многих њених корисника.
Неки британски конзервативци, као што је копредседавајућа Конзервативне партије Саида Варси, такође критикују „културу 'нешто за ништа'” државе благостања, тврдећи да велики обим државе благостања „обесхрабрује незапослене да пронађу посао” (замка социјалне помоћи)."Labour's 'something for nothing' culture must end" . Чак 55% људи у Енглеској и 43% људи у Шкотској верује да су „бенефиције за незапослене превисоке и да их обесхрабрују у проналажењу посла”."British Social Attitudes Survey". .
Према политикологу Алану Рајану, „[м]одерни конзервативци тврде да либерализам обећава степен личног испуњења који држава благостања не може да пружи и да ће покушаји да се то пружи неизбежно довести до разочарања”. Поред тога, огорченост грађана због плаћања пореза како би се створиле бенефиције за друге ствара „непријатељство између више и мање фаворизованих група које је у потпуној супротности са оним што модерни либерали желе”.Ryan, Alan (2012). The Making of Modern Liberalism. Princeton and Oxford University Presses. Рајан је такође тврдио: Штавише, држава благостања мора да запошљава опсежну бирократију чијим се члановима дају дискрециона овлашћења и који су по закону задужени да та овлашћења користе за добробит својих клијената. То значи да се забринутост класичних либерала за владавину права и сузбијање арбитрарне дискреције игнорише: бирократама се дају ресурси које ће поделити својим клијентима. [...] Ослобођење које држава благостања обећава — ослобођење од анксиозности, сиромаштва и скучених околности постојања радничке класе — лако добија образована средња класа, а немогуће је постићи за већину осталих. Стога постоји озбиљан ризик од разочарања у либерализам уопште као резултат његовог неуспеха када се превише прошири. Неки писци претпостављају да се светска популарност конзервативних влада током 1980-их објашњава овим разматрањем.
Конзервативне и либертаријанске групе, као што су Херитеџ фондација (енгл. ) и Институт Кејто (енгл. ), тврде да социјална помоћ ствара зависност, демотивише рад и смањује могућност појединаца да управљају сопственим животима.", The Heritage FoundationNiskanen, A. Welfare and the Culture of PovertyThe Cato Journal Vol. 16 No. 1 Ова зависност се назива „култура сиромаштва”, за коју се каже да подрива људе у проналажењу смисленог посла. Многе од ових група такође указују на велики буџет који се користи за одржавање ових програма и тврде да је то расипништво.
У књизи Губљење тла (енгл. ), Чарлс Мари тврди да социјална помоћ не само да повећава сиромаштво, већ и повећава друге проблеме као што су једнородитељска домаћинства и криминал.
Либерална и либертаријанска критика Заговорници класичног либерализма, економског либерализма и неолиберализма, попут присталица Чикашке школе економије као што је био Милтон Фридман, кривили су верзију социјалног осигурања из периода Њу дила за стварање „препрека” које су изопачиле економске подстицаје, при чему је Џеј Бредфорд Делонг тврдио: Влада је, тврдили су Милтон Фридман и други, рекла сиромашнима: зарадите више новца и ми ћемо вам одузети бесплатно становање, бонове за храну и подршку приходима. Људи су рационални, рекао је Фридман, па неће дуго радити ако за то не добију ништа или готово ништа. Велика разлика између малтузијанских конзервативних критичара социјалног осигурања почетком деветнаестог века и чикашких критичара 1970-их је у томе што су чикашки критичари били у праву: пружање јавне подршке „вредним” сиромашнима, а затим њено укидање када би почели да стају на сопствене ноге, отровало је подстицаје и било је мало вероватно да ће довести до добрих исхода. И тако, од 1970. до 2000. године, широка коалиција конзервативаца (који су желели да виде да влада престане да подстиче неморал), центриста (који су желели да се државни новац троши ефикасно) и левичара (који су желели да се ублажи сиромаштво) уклонила је „препреке” из система социјалног осигурања. Председници Џими Картер, Роналд Реган, Џорџ Х. В. Буш, Бил Клинтон, па чак и Џорџ В. Буш и њихове присталице створили су тренутни систем, у којем пореске стопе и прагови подобности нису казнени дестимуланси за предузетништво.DeLong, J. Bradford. "American Conservative's Crisis of Ideas".
Поједини амерички либертаријанци критикују државу благостања јер верују да програми социјалне помоћи не делују на смањење сиромаштва, побољшање образовања, здравља или пензија. Према њима, програми социјалне помоћи такође повећавају број ванбрачне деце и смањују подстицај за рад. Штавише, они верују да програми социјалне помоћи смањују слободу тако што умањују могућност појединаца да управљају сопственим животима.
Друштвена стигма је преовлађујућа према корисницима програма јавне помоћи. Ово укључује програме које често користе породице које се боре са сиромаштвом, као што су Head Start и AFDC (енгл. ). Вредност ослањања на сопствене снаге је често у средишту осећања срама, а што мање људи вреднује самосталност, то стигма мање психолошки утиче на њих. Доказано је да стигма према корисницима социјалне помоћи повећава пасивност и зависност код сиромашних људи и додатно учвршћује њихов статус и осећај инфериорности.
Социјални радници често третирају кориснике социјалне помоћи без поштовања и доносе претпоставке о девијантном понашању и неспремности за рад. Многе самохране мајке навеле су стигму као примарни разлог због којег су желеле да што пре изађу из система социјалне помоћи. Оне често осећају потребу да сакрију бонове за храну како би избегле осуду повезану са програмима социјалне помоћи. Стигма је главни фактор који доприноси трајању и ширини сиромаштва у развијеним друштвима, што у великој мери погађа самохране мајке. Примаоци јавне помоћи посматрају се као објекти заједнице, а не као њени чланови, што омогућава да буду перципирани као непријатељи заједнице, што је начин на који стигма улази у колективну мисао. Међу самохраним мајкама у сиромаштву, недостатак бенефиција здравствене заштите један је од њихових највећих изазова у погледу изласка из сиромаштва. Традиционалне вредности ослањања на сопствене снаге повећавају осећање срама међу корисницима социјалне помоћи, чинећи их подложнијим стигматизацији.
Социјалистичка критика Критике државе благостања и програма социјалне заштите долазиле су из различитих социјалистичких перспектива, од марксиста до анархиста. У овим перспективама, критика државе благостања често иде паралелно са критиком структурних проблема капитализма и неспособности мера социјалне заштите да реше фундаментална економска питања која марксисти сматрају инхерентним капиталистичком начину производње. У почетку су шеме социјалног осигурања промовисали либерали и конзервативци како би привукли гласаче из радничке класе у циљу слабљења привлачности социјализма. Иако су неке социјалистичке партије толерисале социјално осигурање, социјалисти су често сматрали да је заговарање таквих програма у супротности са њиховим циљем замене капитализма социјализмом.
Марксистички социјалисти тврде да модерне социјалдемократске политике благостања нису у стању да реше фундаменталне и структурне проблеме капитализма, као што су цикличне флуктуације, експлоатација и отуђење. Сходно томе, социјалдемократски програми намењени ублажавању проблема капитализма — као што су накнаде за незапослене и опорезивање профита — стварају даље контрадикције у капитализму ограничавањем ефикасности капиталистичког система кроз смањење подстицаја капиталистима да инвестирају у даљу производњу. Као резултат тога, држава благостања служи само да легитимише и продужи експлоататорски и контрадикторни систем капитализма на штету друштва.Market Socialism: The Debate Among Socialists, by Schweickart, David; Lawler, James; Ticktin, Hillel; Ollman, Bertell. 1998. стр. 60–61. "The Marxist answers that [...] it involves limiting the incentive system of the market through providing minimum wages, high levels of unemployment insurance, reducing the size of the reserve army of labour, taxing profits, and taxing the wealthy. As a result, capitalists will have little incentive to invest and the workers will have little incentive to work. Capitalism works because, as Marx remarked, it is a system of economic force (coercion)."