Неофеудализам или нови феудализам јесте теоретизовани савремени препород политика управе, економије и јавног живота, који подсећа на оне присутне у многим феудалним друштвима. Ови аспекти укључују, али нису ограничени на: неједнака права и правну заштиту обичног народа и племства, доминацију над друштвом од стране мале и моћне елите, недостатак друштвене покретљивости, као и односе господарства и кметства између елите и народа, где су први богати, а други сиромашни.

Историја и дефиниције Стивен Шпицер и Ендру Т. Скул навели су да су раднички градови који су се развили током позлаћеног доба у Сједињеним Америчким Државама били облик феудализма због патерналистичког односа између индустријских магната и радника који су зависили од свог послодавца за готово сваки аспект свог живота. Међутим, економски прелазак са екстрактивних и централизованих индустрија на економију засновану на производњи робе широке потрошње учинио је радничке градове економски неисплативим. Професионална менаџерска класа и децентрализоване корпорације замениле су индустријске магнате. Транспорт је постао знатно јефтинији за радничку класу, а до почетка Другог светског рата раднички градови су постали много мање важни за друштвену структуру.

Јирген Хабермас је користио термин („рефеудализација”) у свом делу Структурна трансформација јавне сфере из 1962. године како би критиковао приватизацију облика комуникације за које је веровао да су произвели јавну сферу из доба просветитељства. Сходно томе, 1992. године Имануел Валерштајн је изнео своје ставове о глобалном развоју, наводећи неофеудализам међу три друге варијанте. Под неофеудализмом, Валерштајн је подразумевао аутаркичне регионе са локализованом хијерархијом и високотехнолошким добрима доступним само елити.Wallerstein I. Capitalist civilization. -Binghamton (N.Y.), 1992.

Клифорд Ширинг и Филип Стенинг проширили су криминолошко виђење неофеудализма Шпицера и Скула почетком 1980-их. Они наводе да је једна од разлика између приватног и јавног обезбеђења фокус на превенцији. Уместо хапшења прекршилаца закона, приватне безбедносне снаге спроводе праксе надзора које спречавају злочине на приватном власништву које су ангажоване да штите. Ове приватне снаге посебно циљају класу коју називају делинквентном и пре сумње да су стварно починили злочин, на основу тога што је циљање делинквентне класе у складу са системом награђивања усмереним на профит. Они примећују да је једна од мотивација за постојање приватне полиције чињеница да јавна полиција нема непрекидан приступ приватном власништву. Ово омета њихову способност да спрече криминал, што мотивише стварање приватног обезбеђења. Они се позивају на дисциплинарно друштво Мишела Фукоа како би објаснили да већи утицај приватних безбедносних снага углавном пролази незапажено јер безбедносна структура избегава насиље, користи свакодневне методе које не захтевају високе вештине и не функционише на основу етоса. Без обзира на то, друштво је снажно обликовано јер људи знају да су посматрани.

Ширинг и Стенинг критикују теорију Шпицера и Скула јер је превише фокусирана на економију. Уместо тога, они истичу да преференција према приватном обезбеђењу настаје свуда где постоје приватни земљишни поседи довољно велики да формирају квази-јавни простор који се заправо налази на приватном земљишту. Ово се дешава код великих корпорација, стамбених комплекса, универзитета и верских институција. Једно од уобичајених ограничења за приватне безбедносне снаге је да је државама забрањено њихово ангажовање. У Сједињеним Америчким Државама, ово је регулисано преко Анти-Пинкертоновог закона из 1893. године, али слична регулатива постоји и у другим државама. Ове снаге такође обично лиценцира држава, при чему регулатори задржавају широка овлашћења да одузму лиценце било којој приватној безбедносној јединици.

Према Лесу Џонстону, теоријски приступ неофеудализму Клифорда Ширинга био је утицајан. Ширинг „користи овај термин у ограниченом смислу како би скренуо пажњу на појаву домена масовне приватне својине који су ’ограђени’ на различите начине”. Лусија Зеднер одговара да је ова употреба неофеудализма превише ограничена у свом обиму; Ширингово поређење не повлачи паралеле са ранијим облицима управљања довољно експлицитно. Зеднерова преферира дефинитивније потврде.

Марина Капарини је тврдила да трансформација безбедности из јавног добра у приватно путем широко распрострањене употребе приватних безбедносних снага уместо јавних полицијских снага може нарушити легитимитет државе. Она указује на безбедносне услове у државама као што је Јужноафричка Република где се то можда догодило пре 2006. године. У пракси, ове приватне безбедносне снаге искључују велики део јавности, стварајући потенцијално неофеудално стање.

Аутори као што су Хорхе Махфуд, Питер Филипс, Шон Мекфејт, Џоел Коткин, Роберт Катнер и Кетрин В. В. Стоун, Бен Нортон, Џонатан Блустајн и Квин Слободијан, опширно су писали о овој теми. Према њиховом мишљењу, неофеудализам је карактеристика друштвене моћи: економске, политичке и војне. Они дефинишу неофеудалне суверене као оне који, иако се директно не називају господарима, аристократама, краљевима или царевима, и даље имају еквивалентну моћ у модерном смислу. То су људи који не подлежу свакодневним законима, могу донекле да креирају сопствене законе, доминирају великим тржиштима, запошљавају огроман број појединаца, имају средства да одржавају приватне војне снаге, располажу економском моћи еквивалентној целим нацијама, и поседују имовину, посебно некретнине, у масовним размерама. Ови аутори истовремено критикују овај феномен и понекад предлажу друштвена и економска решења за њега.

Брус Бејкер је писао да неофеудализам подразумева поредак дефинисан комерцијалним интересима и администриран на великим територијама. Ипак, он тврди да ово не описује у потпуности обим сарадње између државног и недржавног полицијског деловања. Значај поређења са феудализмом, за Рендија Липерта и Данијела О’Конора, лежи у томе што корпорације имају моћ сличну управљачким овлашћењима држава. Слично томе, Зигхард Некел је тврдио да је успон капитализма заснованог на финансијским тржиштима крајем двадесетог века представљао „рефеудализацију” економије.

Џоди Дин је писала о неофеудализму као о „опаснијем облику капитализма”, на основу њене анализе Маркса и идеја Јаниса Варуфакиса и других. Она је користила неофеудализам да редефинише „марксистичку борбу” модерног доба, објашњавајући како би она требало да доведе до другачије врсте социјалне револуције.

Одређени анархо-марксистички теоретичари, економисти и други, критиковали су термин „техно-феудализам” (један од предложених облика неофеудализма) као нетачан и обмањујући. Њихов главни аргумент је да се техно-феудализам по својој суштинској механици и филозофији не разликује од традиционалног капитализма.

У популарној култури и књижевности Након Светске финансијске кризе 2008. године, амерички технолошки милијардер Ник Ханауер изјавио је да „наша земља [тј. Сједињене Америчке Државе] убрзано постаје све мање капиталистичко, а све више феудално друштво”. Његово мишљење поновио је, између осталих, исландски милијардер Бјерголфур Тор Бјерголфсон. Идеју да су економски бум почетком 21. века и исландска финансијска криза 2008. године вратили земљу феудалним структурама моћи изразио је и низ исландских романописаца, међу којима су Сигрун Давидсдоутир у делу , Бјарни Бјарнасон у , Бјарни Хардарсон у , Бедвар Гудмундсон у и Стејнар Браги у .Упоредити:

Сличне идеје могу се наћи у појединим делима англофоне фикције. На пример, серијал романа Дина Френка Херберта смештена је у далеком будућем времену са неофеудалистичким галактичким царством познатим као Империја. У овим романима, након серије ратова познатих као Батеријански џихад, човечанство је забранило све врсте „технологије мислећих машина”, чак и у њеним најједноставнијим облицима. Накнадно је политички однос снага у универзуму Дине постепено постао доминиран од стране мноштва краљевских кућа, од којих свака влада једном или више планета. Иако функционишу у далекој будућности, друштвене и политичке динамике поменутих краљевских кућа сличне су у многим аспектима онима које су раније виђене у средњем веку.

У научнофантастичном роману смештеном у блиској будућности под називом Постојање аутора Дејвида Брина, амерички политичари воде кампању за правну транзицију Сједињених Америчких Држава у неофеудално друштво.

Године 2020, шеф Светског економског форума, Клаус Шваб, објавио је књигу под насловом Ковид 19: Велики ресет. У књизи се тврди да је Пандемија ковида 19 прилика за политичаре и владе да промене светске економије, друштва и структуре управљања, увођењем система „интересног капитализма” (енгл. ), и то путем смерница плана познатог као „Велики ресет”. Шваб такође своје циљеве назива „Четврта индустријска револуција”. Други аутори су критиковали Велики ресет као облик неофеудализма.

Види још Анархокапитализам Приписани статус Мрачно просветитељство Неомедијевализам Неотрибализам Органска криза Сонгбун Економија Џима Кроуа Бесмислени послови („менаџерски феудализам”)

Референце

Литература

Категорија:Криминологија Категорија:Економски системи Категорија:Феудализам Категорија:Олигархија Категорија:Политички изрази Категорија:Политичке теорије Категорија:Социјална теорија