Сокол Баца, односно Сокол Баца Прецај Ивезић Вуксановић, Сокол Раца Грцај Везирић Вуксангељовић или само Никола Баци, био је главар Груда, албанског племена у близини Подгорице, Црна Гора. Првобитно је служио османском султану у његовој личној гарди, али је промјенио страну након што је био злостављан и борио се против османских снага у Скадарском санџаку. Након што је његово племе поражено и покорено, био је прогнан и потражио уточиште у Црној Гори, иако се раније борио против ње током 1870-их, и живио је у Подгорици почев од отприлике 1884. године. Књаз Никола признао је његов статус и запослио га. Био је један од вођа албанског устанка 1911. године, поред главара као што су Дед Ђо Љуљи, Мехмет Шпенди, Мираш Луца и Луиђ Гуракући. Године 1912, цијела племена Груда и Хоти, заједно са већим дјеловима племена Кастрати, Шкрељи и Клименти, подржала су Црну Гору током Балканских ратова. Године 1913, Краљ Никола I Петровић-Његош му је дао титулу команданта Скадра.

Живот Сокол Баца је био син Баце, из породице Прецај, која је била дио братства Ивезић (Ивезај) из племена Груда. Братство Ивезића тврди да су потомци Ивезе, сина Вуксан Геље, који је на то подручије дошао негдје са југа Скадра.

Као младића, Сокола су узеле османске власти и одвеле у Цариград (данас Истанбул), како би прошао обуку и постао јањичар. Због своје интелигенције и атлетских способности, Сокол је ипак послат на војну академију Универзитета Сорбона, у Паризу. Због свог јунаштва које је показао током бројних битака у османским редовима, изабран је са још петорицом младића да буде лично обезбјеђење Султану.

Године 1877, током српско-турских ратова и руско-турског рата, добио је наређење да разоружа сјеверна албанска племена (Малисоре). Груде су одбиле да предају оружје, а он је одбио да буде издајник свог племена, због чега их је повео у борбу против османских снага. У борбама је лично обезглавио два османска официра, међутим, племе је поражено, а он прогнан. Уселио се код племеника своје супруге у Затријебачу, које је анексирала Књажевина Црна Гора након побједе у Вељем рату. Баци је постао црногорски шпијун међу Албанцима католицима. Сарадњу с црногорским властима је започео преко Војводе Маша Врбице. Баци је обавјештавао Врбицу о политичким приликама међу Албанцима и кретањима османских снага кроз подручије Малесије. Документ потписан 21. септембра 1879. године у француском конзулату у Скадру показује да су Сокол Баци и остали главари племена Груда и Хота тражили од Великих сила да њихова земља не буде предата Црној Гори.

Књаз Никола је, осим што га је прихватио, Бацију дао кућу и земљу, те га упослио да предводи дио црногорске владе који се бави албанским питањима. Од 1883. године, Књажева дипломатија и односи са Малисорима су већином ишли преко Сокола Бација. Црногорски документ из новембра 1891. године, на којем је списак херцеговачких и албанских вођа, показује да је Сокол Баци добијао највећу новчану накнаду од црногорске владе: 540 флорина и 967 мјера брашна годишње за своју службу. Средином јула 1902. године, Сокол Баци је предао Књазу Николи списак малисорских племенских главара и њихових пратњи, којима је дато 1 190 флорина по књажевој наредби. Сокол Баци је финансирао изградњу католичке цркве у Подгорици 1904. године (уништеној током савезничког бомбардовања 1944.). Баци се на кратко вријеме вратио међу Груде по доласку Младотурског режима на чело Османског царства 1908. године, али су се проблеми наставили па се вратио у Подгорицу.

1911-1913 Међу вођама Малисорског устанка 1911. године, који су окренули своје људе и њихово оружије против Османлија, био је „...интелигентни Сокол Баца”. Поред њега, као главара Груда, били су Мираш Луца (Хоти), Тон Ника (Шкрељи), Мехмет Шпенди (Шаља) и други. Соколу је Никола повјерио задатак да покрене албанске католике да мигрирају у Црну Гору, обећавајући да ће им жене и дјеца бити заштићени и на сигурном ако покрену побуну против Турака, све док не ослободе своју земљу од истих. Такође им је обећао да ће их опскрбити потребним наоружањем и муницијом. Сам Књаз Никола им је загарантовао аутономију на простору гдје живе.

Италијанске новине Corrlere d'Italia су у мају 1911. године интервјуисале Сокола Бацу, а интервју су пренијеле и Los Angeles Herald и Evening star of Washington DC. Архивирани чланак се данас налази у Конгресној библиотеци.

„Албанска револуција у режији прогнаног главара” Рим, 7. мај 1911. године. - „Новине Corrlere d'Italia, које су посебно добро информисане о свим дешавањима везаним за Албанију, објавиле су важан интервју са албанским главаром, Сокол Бег Бачом, који је био неколико година у егзилу у Црној Гори, гдје сада живи и одакле покреће албанску побуну. Овај прекаљени стари ратник, који је позната фигура на Цетињу, поставља сљедеће захтјеве Албанаца: Административна аутономија наших вилајета у којима живи албанско становништво, под албанском или европском гувернадуром; европска контрола одређени број година, док не буде утемељена нова аутономна покрајина; право на коришћење албанског језика, са латинским писмом у свим званичним документима; сви порези прикупљени од Албанаца да се улажу у Албанију, и да се војна служба ограничи само на албанску земљу, тако да ни један Арнаут не буде послат да служи војску у Јемен, као што је сада случај.”

Османски амбасадор у Црној Гори, Садридрин Бег, дошао је 24. јуна 1911. године да преговара са побуњеним Малисорима, нудећи прекид оружаних сукоба и новац, али их је Сокол Баца молио да се не предају, подсјећајући да иза таквих обећања не стоје гаранције европских сила. Године 1912, у директну подршку и савезништво са Црном Гором ступило је читаво племе Груда, Хота, као и већи дио племена Кастрата и Шкреља, као и дио племена Клименти (Кељменди).

Према записима Идит Дарам, Црна Гора је 1912. године снажно радила на покретању Малисора у борби против Турака, нудећи у замјену наоружање и слободе, а Малисори су вјеровали у црногорску тежњу за „ослобођењем своје браће”. Током свог боравка на ратом захваћеним подручијима у зиму 1913. године, Дарам је у детаљима записала свој разговор са Соколом Бацом и његовим сином, Кољом Соколијем, који су тврдили да се боре за ослобођење Албаније од Османлија. Након црногорског ослобођења Скадра, Краљ Никола је поставио Сокола Бацу за Војводу Скадарског. 130 главара племена Груда, Хота, Климента, Кастрата и Шкреља је 26. маја 1913. године потписало и предало захтјев британском Адмиралу Сесилу Бернију, који је у том тренутку боравио у Скадру, да не дозволи припајање њихових територија Црној Гори. Сокол је прекинуо све односе са Краљем Николом и остао у Скадру до краја свог живота. Новембра 14, 1918. године, Луиђ Гуракући, Антон Харапи и Ђерђ Фишта су повели све главаре Груда и Хота на марш из Црне Горе према Скадру, гдје су француском пуковнику, Бардију де Фуртону, уручили меморандум адресиран на министре спољних послова у Вашингтону, Лондону, Паризу и Риму. Меморандум је захтјевао да се земље на којима живе Груде и Хоте припоје Албанији, а међу потписницима су били и Соколови најближи рођаци, Дед Ника Ивезај, Зеф Мартини Ивезај, Мираш Хаси Ивезај и Мараш Плуми Ивезај.

Насљеђе Енглески путописац и Албанофил, Идит Дарам, била је веома блиска са Соколом Бацом. У својој књизи Борба за Скадар, записала је сљедеће: Сокол Баца, према коме, иако га данас подједнако окривљују и Црногорци и Албанци, гајим и поштовање и уважавање. Поступао је најбоље што је умио, у складу са својим ограниченим схватањима, и вјеровао је да дјелује за добро своје земље.

Крупна фигура, потпуно у албанској ношњи, са великим, бјелим брковима који су личили на моржеве кљове. Поглавица племена Груда, у младости је био један од чувених албанских стражара Абдул Хамида, али је напустио ту службу због начина на који су Турци поступали према његовој земљи, па је запао у тешка времена.

После рата 1876–1877. стао је на страну оних који су жељели слободну Албанију и због тога био приморан да бјежи за живот. Гоњени попут дивљих звјери, он и његова жена склонили су се код њеног племена, Затријебач, које је тада било припојено Црној Гори као дио ратног плијена, за којим су трагали и Црногорци и Турци.

Коначно, Краљ Никола, препознавши његову вриједност као утицајног племенског поглавице, дао му је кућу и земљу и у великој мјери га ангажовао за албанска питања. Сокол му је служио са псећом оданошћу и дирљивом вјером, али никада није заборавио дом својих предака преко границе.

Када је започео младотурски режим, надао се да ће се вратити, али му је кратка посјета показала да је то немогуће, па се вратио у Подгорицу, да одигра важну улогу у драми наредних неколико година.

Јадни Сокол! Био је искоришћен као пијун. Али вјерујем да је поступао у потпуној доброј вјери.

Види још

Референце