Термин „златно доба порнографије” (), или „порно-шик” (), односи се на петнаестогодишњи период (1969—1984) у комерцијалној америчкој порнографији, током којег су сексуално експлицитни филмови добили позитивну пажњу мејнстрим биоскопа, филмских критичара и шире јавности. Овај амерички период, који се касније проширио међународно, почео је 12. јуна 1969. године, биоскопским издањем филма Blue Movie у режији Ендија Ворхола, и, нешто касније, издавањем филма Mona the Virgin Nymph из 1970. године у продукцији Била Оска. Ови филмови су били први еротски филмови за одрасле који су приказивали експлицитан секс а који су добили широку биоскопску дистрибуцију у Сједињеним Америчким Државама. Оба су утицала на стварање филмова као што су Дубоко грло (енгл. Deep Throat) из 1972. године са Линдом Лавлејс у главној улози и у режији Џерарда Дамијана, Иза зелених врата (енгл. Behind the Green Door) са Мерилин Чејмберс у режији браће Мичел, The Devil in Miss Jones из 1973. године, такође у Дамијановој режији, и The Opening of Misty Beethoven из 1976. године у режији Радлија Мецгера, „крунског драгуља” златног доба, према речима награђиване ауторке Тони Бентли. Према Ендију Ворхолу, његов филм Blue Movie имао је велики утицај на стварање филма Последњи танго у Паризу (енгл. Last Tango in Paris), међународно контроверзне еротске драме у којој глуми Марлон Брандо, објављене 1972. године, три године након што је Blue Movie приказан у биоскопима.

Након што га је поменуо Џони Карсон у својој популарној емисији Tonight Show, као и Боб Хоуп на телевизији, Дубоко грло је постигло огроман успех на благајнама, упркос томе што је било рудиментарно према мејнстрим стандардима. Године 1973, успешнији, али и даље нискобуџетни филм The Devil in Miss Jones, био је седми најуспешнији филм године, и био је добро прихваћен од стране главних медија, укључујући позитивну рецензију филмског критичара Роџера Иберта. Феномен да познате личности јавно расправљају о порнографији и да је критичари схватају озбиљно — развој догађаја који је Ралф Блументал из новина The New York Times назвао „порно-шик” — започео је по први пут у модерној америчкој култури. Постало је очигледно да приходи на благајнама од веома нискобуџетних еротских филмова за одрасле могу финансирати даљи напредак у техничким и продукцијским вредностима порнографије, омогућавајући јој да се такмичи са холивудским филмовима. Постојала је забринутост да ће, ако се остави без надзора, огромна профитабилност таквих филмова довести до тога да Холивуд буде под утицајем порнографије.Из интервјуа са Линдом Лавлејс из 1970-их, приказаног у документарном филму Inside Deep Throat.

Пре овога, хиљаде државних и општинских закона против опсцености у САД сматрали су да учешће у стварању, дистрибуцији или конзумирању опсцених филмова представља кривично дело. Вишедлежна тумачења опсцености учинила су такве филмове подложним кривичном гоњењу и кривичној одговорности за опсценост, чиме су ограничавали њихову дистрибуцију и профитни потенцијал. Слобода у креативној лиценци, већи филмски буџети и исплате, као и „холивудски начин размишљања” допринели су овом периоду.

Са све већом доступношћу видео-рекордера за приватно гледање током 1980-их, видео је потиснуо филм као преферирани медијум за дистрибуцију порнографије, која се брзо вратила на то да буде нискобуџетна и отворено експлицитна, чиме је окончано златно доба.

Позадина Порнографски филмови су се производили почетком 20. века као „стаг” филмови (енгл. stag film), намењени за гледање на мушким окупљањима или у борделима. У Сједињеним Америчким Државама, друштвено неодобравање било је толико велико да су мушкарци у њима понекад покушавали да сакрију своја лица разним триковима, попут лажних бркова (као што је коришћено у филму A Free Ride) или су чак били маскирани. Веома мали број људи је икада идентификован као актер у таквим филмовима; а за извођаче се често претпостављало да су проститутке или криминалци. За Винсента Дручија се каже да је глумио у порнографском филму снимљеном 1924. године.http://www.myalcaponemuseum.com/id111.htm, My Al Capone Museum "Vincent 'The Schemer' Drucci", Mario Gomes, приступљено 14. 6. 2014. Кенди Бар, која се појавила у филму Smart Alec из 1950-их, била је готово јединствена међу онима који су се појављивали у стаг филмовима, стекавши одређени степен славе својим учешћем.

У САД, током касних 1960-их, постојала је редовна полу-андерграунд продукција порнографских филмова у скромном обиму. Након јављања на новинске огласе у Њујорку за голе моделе, Ерик Едвардс и Џејми Гилис, између осталих, појављивали су се у овим филмовима, који су били неми црно-бели „лупови” лошег квалитета, често намењени за гледање у кабинама у све већем броју видео-аркада за одрасле око Тајмс сквера. Производе њујоршке порно индустрије дистрибуирао је широм земље припадник подземља Роберт Дибернардо, који је наручио продукцију великог дела филмова из „златног доба” снимљених у Њујорку. Иако то није био први филм за одрасле који је добио широку биоскопску дистрибуцију у САД, ниједан до тада није привукао масовну публику и променио став јавности према порнографији као што је то учинило Дубоко грло.

Ера мини|Енди Ворхол

Почеци Blue Movie аутора Ендија Ворхола, објављен у јуну 1969. године, и нешто слободнији филм Mona, аутора Била Оска, објављен касније у августу 1970. године, били су први филмови који су приказивали експлицитан секс а који су добили широку биоскопску дистрибуцију у Сједињеним Америчким Државама. Blue Movie је добио рецензију у часопису Variety. Иако је Blue Movie укључивао сексуални однос, филм у којем су глумили Вива и Луис Волдон, садржао је доста дијалога о Вијетнамском рату и разним свакодневним задацима. У поређењу с њим, филм Mona разликовао се од филма Blue Movie по томе што је представио више приповедачке радње: Мона (коју глуми Фифи Вотсон) обећала је мајци да ће остати девица до свог предстојећег венчања. Ипак, Blue Movie, осим што је био револуционаран филм у „златном добу порнографије”, имао је велики утицај, према Ворхолу, на стварање филма Последњи танго у Паризу (1972), међународно контроверзне еротске драме са Марлоном Брандом у главној улози, објављене неколико година након снимања филма Blue Movie.

Такође отприлике у то време, у јуну 1970. године, биоскоп 55th Street Playhouse почео је да приказује Censorship in Denmark: A New Approach, документарну филмску студију о порнографији, у режији Алекса де Рензија. Према Винсенту Кенбију, филмском критичару листа The New York Times, наратор документарца је приметио да је „порнографија стимулативнија и јефтинија од хормонских ињекција” и „наглашава чињеницу да су се од легализације порнографије у Данској сексуални злочини смањили”. Ипак, 30. септембра 1970. године, помоћник окружног тужиоца, Ричард Беклер, ухапсио је менаџера биоскопа, Чунга Луиса, због оптужбе за опсценост, а филм је заплењен због подстицања пожуде према сексу. Председавајући судија, Џек Розенберг, изјавио је: „[Филм] је очигледно увредљив за већину Американаца јер вређа савремене стандарде заједнице у вези са описивањем или представљањем сексуалних питања.”

Ипак, након тога, у октобру 1970. године, објављена је History of the Blue Movie, још једна документарна филмска студија о порнографији у режији Алекса де Рензија, која је садржала компилацију раних еротских краткометражних филмова из периода од 1915. до 1970. године. Филмски критичар Роџер Иберт рецензирао је филм, дао му две звездице (од четири) и приметио да нам наратор „свечано говори о комичној уметности раних стаг филмова”.

У децембру 1971. године, филм Boys in the Sand је објављен и почео да се приказује у биоскопима широм Сједињених Америчких Држава и света,Rutledge а рецензиран је у часопису Variety.Stevenson, Са експлицитним сценама мушког секса, наслов филма је пародијска референца на геј-тематизовану представу из 1968. године аутора Марта Краулија и њену филмску адаптацију из 1970. године. То је довело до формирања неколико продукцијских кућа за геј порнографију, међу којима су најзначајније биле Falcon Studios и Hand In Hand Films.

Дубоко грло „Златно доба порнографије” наставило се 1972. године филмом Дубоко грло. Званично је премијерно приказан у биоскопу World TheaterWorld Theater на CinemaTreasures.org у Њујорку 12. јуна 1972. године, а рекламиран је у листу The New York Times под цензурисаним насловом Throat. Након што је Џони Карсон говорио о филму у својој национално популарној телевизијској емисијиЧак Трејнор, говори у документарцу Inside Deep Throat (2005) и након што га је Боб Хоуп такође споменуо на телевизији, Дубоко грло је постало веома профитабилно и остварило успех на благајнама, према једној од личности које стоје иза филма. У својој другој години приказивања, Дубоко грло је замало промашило топ 10 листу часописа Variety. Међутим, до тада се често приказивало у двоструком програму са најуспешнијим од три водећа еротска филма за одрасле објављена у периоду 1972–1973, The Devil in Miss Jones, који је лако надмашио Дубоко грло, док је Иза зелених врата остало на трећем месту.Lewis,

The Devil in Miss Jones Филм The Devil in Miss Jones из 1973. године био је рангиран на седмом месту на листи часописа Variety међу десет филмова са највећом зарадом 1973. године, упркос томе што није имао широку дистрибуцију и професионални холивудски маркетинг, као и чињеници да је био практично забрањен широм земље пола године (видети део о случају Милер против Калифорније у наставку). Неки критичари су филм описали као, уз Дубоко грло, један од „два најбоља еротска филма икада снимљена”. Вилијам Фридкин назвао је The Devil in Miss Jones „сјајним филмом”, делом због тога што је био један од ретких еротских филмова за одрасле са правом радњом. Роџер Иберт је филм назвао „најбољим” у жанру који је видео и дао му три звездице (од четири). Иберт је такође сугерисао да су приходи од филма на благајнама били надувани као начин за прање новца стеченог илегалним активностима, иако би такав метод захтевао да организовани криминал плаћа порез на свој илегално стечени приход.Reefer Madness: Sex, Drugs, and Cheap Labor in the American Black Market, Eric Schlosser,

The Devil in Miss Jones био је један од првих филмова који су уврштени у Кућу славних XRCO-а. Снимање звука, кинематографија и радња филма били су знатно вишег квалитета него у било ком претходном порно филму. Главна глумица, Џорџина Спелвин, која је играла у оригиналној бродвејској постави представе The Pajama Game, комбиновала је енергичан секс са глумачким перформансом који су неки сматрали једнако уверљивим као било шта што се може видети у доброј мејнстрим продукцији. Она је првобитно била ангажована као угоститељка, али је Џерард Дамијано, редитељ филма, био импресиониран њеним читањем дијалога госпођице Џоунс, док је на аудицији тражио глумца за несексуалну улогу „Абаке”. Према рецензији часописа Variety, „Са филмом The Devil in Miss Jones, хардкор порно дугометражни филм приближава се уметничкој форми, оној коју ће критичарима у будућности можда бити тешко да игноришу”. Рецензија је такође описала радњу као упоредиву са драмом Иза затворених врата (енгл. No Exit) Жан-Пола Сартра,Lewis, и даље описује уводну сцену као „секуенцу толико ефектну да би се истакла у било ком легитимном биоскопском филму”. Завршена је констатацијом: „Резервисање филма овог техничког квалитета у стандардном сексуалном биоскопу равно је бацању на гомилу смећа већине тренутних хардкор понуда.”SF blogs, David-Elijah Nahmod Thu., October 10, 2013 Forty Years After The Devil in Miss Jones: Georgina Spelvin's Happy Ending

„Порно-шик”