Андрогинија у моди

Андрогинија у моди је комбинација женствених и маскулиних карактеристика. Друштвени стандарди обично ограничавају облачење људи према полу. Панталоне су традиционално биле мушки облик одевања, док су за жене биле неприхватљиве. Међутим, током 1800-их, појавиле су се жене шпијуни, а вивандијерке (маркитанткиње) су носиле одређену униформу са хаљином преко панталона. Активисткиње за женска права у то време су такође почеле да носе панталоне; на пример, Луиса Капетиљо, активисткиња за женска права и прва жена у Порторику која је носила панталоне у јавности.

1760-е — 1790-е Макарони је био термин који се користио за групу младих, урбаних енглеских мушкараца 1760-их и 1770-их година који су прихватили разметљиво, ефеминизирано облачење. Стил који су макаронији прихватили био је сличнији моди Француске и Италије, „задржавајући пастелне боје, узорке и украсе, у време када их је у Енглеској замењивало скромније облачење.” Њихов пол и сексуалност често су довођени у питање и били су предмет велике фасцинације и пажње.

Викторијанско доба (1840-е — 1890-е) мини|235x235px|Оглас за женско бициклистичко одело, 1897. У викторијанско доба, многе жене из више класе усвојиле су моду у маскулинијем стилу за спорт. То је био извор велике забринутости, јер су неки веровали да ће ова наводна „маскулинизација” жена довести до „дегенерације полова”. Бициклистичка одела су, на пример, задржала женствену силуету, али су укључила маскулине елементе, попут прслука, кравата и подељених сукњи.

Ране 1900-е Андрогино облачење мале деце било је норма за већи део викторијанског и едвардијанског периода; полна диференцијација у одећи одлагала се док деца не би кренула у школу са око шест или седам година. Главни модни дизајнери, попут Пола Поареа и Коко Шанел, увели су женствену варијацију панталона у женску моду, у складу са стилом флаперки за жене тог доба, који се сматрао „дечачким” и давао је женама андрогини изглед, одражавајући стил La Garçonne. Током 1930-их, наставило се нагињање женске моде ка маскулином, при чему је женска мода дозвољавала ношење одела. Овај тренд се може илустровати познатом глумицом Марлен Дитрих. Дитрихова се облачила у стилу La Garçonne, што је био начин да жене искористе технолошки напредак у модерној одећи како би створиле нову моду која је женственост дефинисала више према основном облику жене, кроз традиционално „мушку” одећу. Марлен Дитрих је остала упамћена као једна од првих глумица која је носила панталоне на премијери.

Стил La Garçonne постао је популарна андрогина мода коју су жене усвојиле 1920-их. Популарне жене тог времена, попут Фриде Кало, Одри Хепберн, и Коко Шанел биле су поносни примери La Garçonne моде, показујући да одећа не чини некога више или мање женственим, већ то чини тело и физиолошке анатомске разлике испод ње.

Ван света високе моде, запослене жене овог доба понекад су носиле маскулине комбинезоне на трегере за фабрички или физички рад. Међутим, многе од њих су задржале свој женствени изглед и нису биле спутане својом одећом, углавном оне које су радиле канцеларијске послове. Спортска одећа 1920-их и 1930-их постала је више маскулина након значајних проблема током претходне две деценије, пратећи опште трендове и стопе претходних генерација.мини|Коко Шанел у морнарској мајици и панталонама, 1928.|alt=|202x202pxКвир особе овог доба често су свесно биле родно неконформистичке; на пример, морнарска одела су усвајали и квир мушкарци и жене због њихове „војне егзотичности и могућности замагљивања полних граница”, што је постало „препознатљив означитељ настајућег геј и бисексуалног идентитета”.

Од 1950-их до 1970-их Током 1960-их и 1970-их, покрет за ослобођење жена вероватно је допринео идејама и утицао на модне дизајнере, као што је Ив Сен Лоран. Ив Сен Лоран је дизајнирао одело Le Smoking, први пут представљено 1966. године, а еротизоване андрогине фотографије Хелмута Њутона учиниле су га култним. мини|Ив Сен Лоран, смокинг одело „Le Smoking”, креирано 1966.|alt=|200x200px

Пораст андрогиног облачења код мушкараца почео је током 1960-их и 1970-их. Када су Ролингстонси свирали у лондонском Хајд парку 1969. године, Мик Џегер је носио белу „мушку хаљину” британског дизајнера Мистера Фиша. Мистер Фиш, познат и као Мајкл Фиш, био је најпопуларнији кројач кошуља у Лондону, изумитељ „кипер кравате” и главни креатор трендова током „паунове револуције” у мушкој моди. Његова креација за Мика Џегера сматрала се оличењем „свингинг шездесетих” (енгл. ). Током овог периода, андрогини стил су усвојиле и познате личности попут Џимија Хендрикса, који је често носио штикле и блузе.

Током 1970-их, Дејвид Боуи је представио свој алтер его Зигија Стардаста, лик који је био симбол сексуалне двосмислености, када је објавио албум The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars. То је било време када је андрогинија 1970-их ушла у мејнстрим и извршила велики утицај на поп културу. Још један значајан утицај током овог времена имао је Џон Траволта, један од андрогиних мушких хероја диско ере након контракултуре, који је глумио у филмовима Бриљантин и Грозница суботње вечери.

1980-е Уласком у 1980-е, успон авангардних модних дизајнера попут Јоџија Јамамота довео је у питање друштвене конструкте око пола. Они су оживели андрогинију у моди, бавећи се родним питањима. Ово се такође одразило на иконе поп културе током 1980-их, као што су Дејвид Боуи и Ени Ленокс.

Моћно облачење (енгл. ) за жене постало је још истакнутије током 1980-их, што је раније било нешто што су чинили само мушкарци како би изгледали структурирано и моћно. Међутим, током 1980-их то је почело да се мења јер су жене почеле да обављају послове са једнаким улогама као мушкарци. У чланку „Феномен мушке одеће” (енгл. ) који је Кетлин Бекет написала за часопис Вог 1984. године, истражује се концепт моћног облачења — како су жене ступале на ова радна места, нису имале другог избора него да прилагоде своју гардеробу, што је на крају довело до успона моћног облачења као популарног стила за жене. Ово је наводно показало жељу жена да буду виђене и цењене због својих менталних способности, а не због физичког изгледа. Комплексност моћног облачења 1980-их се, међутим, огледа на филму са остварењима попут Запослене девојке (енгл. ), где је моћно облачење кључно за радњу, али чак и тада, главна јунакиња је приказана са мекшим и нежнијим стилом од своје злобне шефице.

Андрогина мода је свој најснажнији деби у 1980-им доживела кроз рад Јоџија Јамамота и Реи Кавакубо, који су донели специфичан јапански стил који је усвојио изразито родно двосмислену тему. Ово двоје дизајнера сматрају себе великим делом авангарде, оживљавајући јапанизам. Они су следили више антимодни приступ, деконструишући одевне предмете како би се удаљили од свакодневнијих аспеката тадашње западне моде. То је довело до родно прихватљивије конструкције одевних предмета у западној моди 1980-их. Дизајнери попут Јамамота верују да би идеју андрогиније требало славити, јер је то непристрасан начин да се појединац поистовети са самим собом, те да је мода ту искључиво катализатор.

Такође током 1980-их, Грејс Џоунс, позната певачица и модел, изненадила је јавност својим изгледом који је пркосио полу. Њен андрогини стил произашао из моћног облачења и њена ексцентрична личност инспирисали су многе. Постала је икона андрогиног стила за модерне познате личности. Ово је било контроверзно, али је довело до пораста броја унисекс дизајнера током 1990-их, а андрогини стил су многи широко прихватили.

После 2000. Године 2016, Луј Витон је открио да ће Џејден Смит бити звезда њихове кампање женске одеће. Због оваквих догађаја, у медијима се расправљало о родној флуидности у моди у вези са Лејди Гагом, Руби Роуз, као и у филму Тома Хупера Данкиња. Џејден Смит је инспирисао покрет својим апелом да одећа не буде родно специфична, што значи да мушкарци могу да носе сукње, а жене боксерице ако то желе.

Генерација З је велика сила у покрету андрогиније, посебно у алтернативним круговима. На пример, предимензионирана и широка одећа Били Ајлиш виђена је као инспиративан пример андрогине одеће међу небинарним тинејџерима. Међутим, покрет није ограничен само на широку одећу поп звезда која ствара одсуство пола; може се користити и на самопоуздан, екстравагантан начин. Колумбијско-амерички фотограф Рувен Афанадор такође је заслужан за померање граница андрогиније представљањем фото-албума младих мушкараца равних груди у углавном женственој одећи.

Андрогина мода је такође примећена у Азији, са покретима попут дансо (женско-мушко кросдресинг) и џендаресу (безродно облачење) у Јапану. Колекција Мемоари будућности (енгл. ), коју је у Манили приказао филипински модни дизајнер Елис Ко, представља кохезиван скуп од 44 различите тамне и широке родно двосмислене одевне комбинације. Одећа обично укључује тамне предимензиониране јакне, а сваки од модела има црно налакиране нокте.

Током средине 2010-их, андрогини и џендерквир доњи веш такође је започео нову трансформацију. Брендови џендерквир доњег веша, попут Urbody, почели су да праве родно неутралан и родно равноправан доњи веш за квир особе, супротстављајући се трендовима уобичајених хиперродних линија одеће.

Године 2021, мањи продавац више брендова, Slowco, усвојио је родно неутралне категорије и дизајне. Они су заменили своје етикете за женску и мушку одећу са „фем” (енгл. ), „маск” (енгл. ) и „све” (енгл. ). Ова замена омогућава појединцима да купују у складу са својим изражавањем, без потребе да се идентификују са одређеним полним идентитетом.

Андрогина одећа, коју карактерише унисекс или родно неутралан дизајн, омогућава појединцима да креирају јединствен лични стил. Овај модни избор не дефинише нечију женственост, мушкост или пожељност, већ служи као снажан израз индивидуалности и самопоуздања. Прихватање андрогине моде значи осећати се пријатно и аутентично у сопственој кожи и препознати да женственост и маскулинитет долазе у много облика.

Види још Унисекс одећа

Референце

Мода Категорија:Модна естетика