Феминистичка археологија примењује феминистичку перспективу приликом тумачења друштава из прошлости. Често се фокусира на род, али га такође разматра у вези са другим факторима, као што су сексуалност, раса или класа. Феминистичка археологија је критиковала некритичку примену савремених западних норми и вредности на друштва из прошлости. Поред тога, она се бави повећањем заступљености жена у археологији као дисциплини и смањењем андроцентричне пристрасности у овој области.
Последњих година, феминистичка археологија се проширила и укључила интерсекционалне анализе, као што су феминистичка археологија црнкиња, археологија староседелачких народа и постколонијална археологија. Такође је почела да посвећује више пажње проучавању домаћинстава, мушкости и сексуалности.
Историја Феминистичка археологија се првобитно појавила крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, упоредо са другим областима епистемологије коју је заступала процесуална школа археолошке мисли, попут симболичке и херменеутичке археологије. Рад Маргарет Конки и Џенет Спектор из 1984. године, Archaeology and the Study of Gender (Археологија и проучавање рода), сумирао је тадашњу феминистичку критику ове дисциплине: да су археолози без критичког преиспитивања пројектовали савремене западне родне норме на прошла друштва, на пример у погледу полне поделе рада; да су контексти и артефакти који су се приписивали активностима мушкараца — попут израде врхова копља и обраде улова на местима где су животиње убијане — имали приоритет у погледу времена и средстава издвојених за истраживање; те да је сама природа дисциплине била обликована око мушких вредности и норми. На пример, жене су углавном подстицане да се баве лабораторијским радом уместо теренским истраживањима (иако је током историје ове дисциплине било и изузетака), а слика археолога била је усредсређена на снажног, мужевног „каубоја науке”. Године 1991. две публикације су означиле значајнији успон феминистичке археологије: зборник радова Engendering Archaeology (Увођење родне перспективе у археологију), који се фокусирао на жене у праисторији, и тематски број часописа Historical Archaeology (Историјска археологија), посвећен женама и роду у Америци након доласка Колумба. Изван америчког континента, феминистичка археологија се појавила раније и уживала већу подршку шире археолошке заједнице.
Од појаве раних феминистичких критика археологије, проучавање рода стекло је огромну популарност у оквиру ове дисциплине. Ипак, већина археолога није прихватила одредницу „феминистичка”. Током деведесетих година 20. века дошло је до раздвајања родно оријентисане и феминистичке археологије. Родно оријентисана археологија постала је широк оквир који обухвата, између осталог, и феминистички рад заснован на квир теорији, теорији праксе и теорији перформанса. Многи археолози који се баве истраживањем рода избегавају назив „феминистичка”, углавном због негативних конотација које се често везују за ту реч. Други у оквиру струке имају поједностављено схватање историје и циљева феминистичке археологије, те је, као последицу тога, погрешно поистовећују са постмодернизмом. Поједини археолози су се противили даљем укључивању феминистичке мисли — која је по својој природи политичка — у археолошка истраживања рода. Малобројни радови у оквиру родно оријентисане археологије активно су се бавили преиспитивањем патријархалних структура моћи изван самог исправљања андроцентричних историјских наратива. Феминистичка археологија се бави преиспитивањем и мењањем интерпретативних оквира које користе археолози: „Феминизам је политика усмерена на промену односа моћи заснованих на роду.” Уважена феминистичка филозофкиња Алисон Вајли наводи неколико смерница које су кључне за спровођење феминистичке археологије:
Предложити истраживачка питања која се баве људима потлаченим системима неједнакости заснованим на роду, како би се такве околности промениле. Феминистичко истраживање треба да се заснива на конкретном, „ситуираном” искуству жена и других група маргинализованих конвенционалним родним структурама. Истраживачи треба да буду одговорни према онима на које њихово истраживање утиче; феминистичко истраживање нипошто не сме да експлоатише друге. Феминистички истраживачи треба да практикују саморефлексивност – да препознају сопствене друштвене позиције, интересе и вредности, те да разматрају како они утичу на само истраживање.
Референце
Категорија:Антропологија Категорија:Феминизам Категорија:Археологија