Туцачи камена (), такође позната и као Туцачи камења, била је слика, уље на платну, из 1849. године француског сликара Гистава Курбеа. Сада уништена, ова слика остаје често цитиран пример уметничког покрета реализма.

Слика је била изложена на Париском салону 1850. године, где је била критикована због свог приказа теме која се није сматрала прикладном за високу уметност. Неким критичарима се није допало Курбеово наношење веома дебелог слоја боје и лоше осветљење на слици. Насупрот њима, друштвени теоретичар Пјер Жозеф Прудон похвалио је рад и видео га као успешну социјалистичку слику. Он је композицију назвао „ремек-делом у свом жанру”. До 1915. године слика се сматрала веома „важним делом”.

Курбе је насликао две верзије ове слике. Верзија приказана на Париском салону 1850. године налазила се у колекцији Галерије старих мајстора у Дрездену. У време када ју је музеј набавио, слика је називана „Курбеовим монументалним ремек-делом”. Писано је да је слика уништена 1945. године током бомбардовања Дрездена, и то док се налазила у запрежним колима предвиђеним за евакуацију из града која су се запалила. Међутим, Ричард Раскин (Richard Raskin) је 1988. године написао да је музеј слику званично завео као „несталу” и да се она није налазила на осуђеним колима, већ да је премештена 1944. године. Друга верзија слике, која представља слику у огледалу у односу на прву, преживела је рат и налази се у колекцији Оскар Рајнхарт у Винтертуру.

Историја мини|Гистав Курбе, Туцачи камена (1849), Колекција Оскар Рајнхарт, Винтертур. мини|175px|Фирмен Жило (по Гиставу Курбеу), Туцач камена (без датума), Национална галерија уметности у Вашингтону.

Гистав Курбе био је лидер уметничког покрета реализма, који је описао као „мој начин гледања”. Године 1855, Курбе је написао да му је „назив реалиста био наметнут”. Инсистирао је на сликању мотива из стварног живота, славно изјавивши да не може да наслика анђела јер га никада није видео.

Курбе је започео рад на Туцачима камена у новембру 1849. након што је видео двојицу радника како разбијају камење поред пута. Крајем новембра 1849. године Курбе је послао писмо својим пријатељима, француском историчару Франсису Веу и његовој супрузи Марији Ве, описујући како је пронашао инспирацију за слику:

Узео сам нашу кочију да одем до дворца Сен Дени како бих насликао пејзаж. Близу Мезијера сам стао да посматрам двојицу мушкараца који туцају камење на путу. Ретко се сусреће тако потпун израз сиромаштва, па сам одмах на лицу места добио идеју за слику. Договорио сам састанак са њима у свом атељеу за следеће јутро. И од тада сам насликао своју слику.

Курбе је даље описао одећу двојице сељака као репрезентативну за њихов ниски друштвени положај. Такође је саосећао са двојицом туцача камена и у писмима је указао да је свестан класне подељености. Описујући старијег радника, употребио је француску реч courbé (савијен), што је можда била игра речи са његовим презименом Курбе (Courbet).

Туцачи камена су први пут изложени на Париском салону 1850–1851. године. Курбе је насликао две верзије слике. Друга верзија је слика у огледалу и налази се у Колекцији Оскар Рајнхарт у Винтертуру. Курбе ју је потписао у доњем десном углу. Ова верзија је мања, димензија 56 × 85 cm, и нешто је тамнија.

Око 1864. године, Курбе је направио цртеж млађе особе приказане на слици Туцачи камена. Цртеж носи назив Млади туцач камена. Рађен је црном кредом на белом папиру и димензија је 29,5 × 21,1 cm. Ово дело се налази у Ешмолијен музеју при Универзитету у Оксфорду. Национална галерија уметности у Вашингтону такође има сличну слику младог туцача камена. Слика се приписује Фирмену Жилоу и Курбеу, а потиче из колекције Ренеа Ига. Димензије овог дела су 30,1 × 23,1 cm.

Пре Другог светског рата, једна верзија слике се налазила у Галерији старих мајстора у Дрездену. Музеј је слику набавио око 1882. године и тада је називана „Курбеовим монументалним ремек-делом”. Током Другог светског рата, од 13. до 15. фебруара 1945. године, док су савезници континуирано бомбардовали Дрезден, немачке трупе су журно товариле уметничка дела из дрезденских галерија и музеја у камионе. Писано је да су Туцачи камена уништени, заједно са 153 друге слике, када су савезничке снаге бомбардовале транспортно возило које је преносило слике у тврђаву Кенигштајн у близини Дрездена. Године 1988, Ричард Раскин, немачки историчар уметности и тадашњи професор на Универзитету у Орхусу, написао је у књизи посвећеној овом делу да слика заправо није била на бомбардованом транспорту, већ да је нестала 1944. године након што је изнесена из музеја.

Опис и анализа Туцачи камена се и данас сматрају једним од најпознатијих примера уметничког правца који је Курбе назвао „реализомом”. На њој су приказана два сељака (младић и старац) како туцају камење. Мушкарци су приказани као путари у поцепаној одећи. Носе дрвене кломпе, што је тадашња штампа сатиризовала, правећи преувеличане карикатуре величине дрвених кломпи на једном од насликаних људи.

Мушкарци у поцепаној одећи представљали су потлачене раднике који су се мучили туцајући камење. Слика је код посматрача могла изазвати нелагоду јер су мушкарци имали алате и камење који би се могли сматрати оружјем. Радници су држали чекиће са дугим дршкама. Курбе је можда додатно подстакао ову нелагоду тако што није приказао њихова лица. Лица мушкараца највероватније нису приказана јер они служе као представници обичних радника. Фигуре на слици обављају понављајући, физички рад и тиме приказују неправду сељачког живота.

Курбе је слику описао речима:

У писму Франсису и Марији Ве из новембра 1849, Курбе је описао слику као исте величине као и његова друга слика (Сахрана у Орнану) која је такође била изложена на Париском салону заједно са Туцачима камена. Величина Сахране у Орнану била је 1,5 × 2,6 m.

мини|Идеализована верзија сељака Жил Бретона, Пабирчење (1854).

Други уметници, попут Жил Бретона, приказивали су тежак положај сеоске сиротиње. Курбеови сељаци у Туцачима камена нису идеализовани попут оних у делима као што је Бретонова слика Пабирчење из 1854. године. На почетку каријере, Бретон је црпио инспирацију из реализма који је Курбе сликао. Како је његова каријера напредовала, почео је да ствара идеализоване слике сељака и сиромашних људи.

Слика Туцачи камена је била контроверзна на Париском салону. Приказ реалистичних субјеката који су се мучили у беди сматран је неприкладним. Радници ниског порекла приказани на великом платну сматрани су приказом ружноће. Овом сликом Курбе је стекао озлоглашеност, а композиција је сматрана политичким ставом који подржава идеале социјализма. Говорило се да је слика „скандализовала” оне који су посетили Париски салон.

Пријем Пре Париског салона, француски песник Макс Бушон је видео слику и описао двојицу мушкараца као „зору и сумрак модерног егзистенцијалног робовања на галији”. Након Париског салона 1850. године, француски дипломата Луј де Жофроа описао је расположење на слици речима: „Уметност која је створена за свакога треба да буде оно што сви виде”. Часопис Л'Илустрасјон објавио је рецензију Туцача камена и описао слику као „тему са врло мало привлачности”. Описали су композицију тако да субјектима не приступа са важношћу и да нема одговарајуће осветљење. Фабијен Пиле је рецензирао дело за Ле монитер универсел и изјавио да би Курбеа требало убројати међу сликаре „који показују изразиту склоност ка најмање цивилизованим рустичним обичајима и навикама”. Неки ликовни критичари су давали примедбе на немарне, дебеле слојеве боје нанесене сликарском шпахлом, док су други сматрали да та дебљина боје преноси грубост и сировост. Многи критичари су изразили став да тема слике није прикладна за високу уметност. На Париском салону слика је дочекана са непријатељством, а тема је сматрана неподобном за сликање. Радници су такође критиковани као „брутални, истрошени и прљави”. Писац Жил Шамфлери је изјавио: „Од данас, критичари се могу спремити на борбу за или против реализма у уметности.”

Француски друштвени теоретичар Пјер Жозеф Прудон, кога је Курбе више пута портретисао, назвао је Туцаче камена „ремек-делом у свом жанру”. Слику је видео као „визуелну осуду капитализма и потенцијала за похлепу”. Додао је и да представља успешну студију случаја „социјалистичке слике”. Курбе је изјавио да тема слике има везе са његовим интересовањем за „стварне и постојеће ствари”. До 1915. године слика је сматрана „важним делом”, а један критичар ју је назвао примером узбудљиве „истине живота”. Историчарка уметности Шејла Д. Мулер упоредила је утицај ове композиције са утицајем слике Пролазак поред мајчиног гроба због њеног „монументалног приступа свакодневном”. Године 2009. историчарка уметности Кетрин Кали Галиц је рекла: „Туцачи камена ... пркосили су конвенцијама приказујући сцене из свакодневног живота у великој размери претходно резервисаној за историјско сликарство, и то у наглашено реалистичном стилу.”

Види још Туцач камена и његова ћерка, слика британског уметника Едвина Ландсира из 1830. године

Референце

Категорија:Гистав Курбе