Владимир Дмитријевич Бонч-Брујевич (; 28. јун 1873 — Москва, 14. јул 1955) је био совјетски политичар, доктор историјских наука, етнограф и писац. Брат Михаила Дмитријевича Бонч-Брујевича.

Биографија Рођен је у племићкој породици, отац му је био чиновник у геодетској служби а мајка ћерка професора. Године 1883. се уписао на Константиновски геодетски институт (), али је због учешћа у револуционарном покрету искључен и послат у Курск. Тамо је од 1890. до 1892. похађао геодетску школу и самостално се образовао. У Москву се вратио 1892, где добровољно учествује у сузбијању епидемије колере, што му је омогућило пролаз до било којих установа и институција, па је могао да се упозна са илегалцима и дистрибуира партијску литературу. 1894. се упознао са Лењином.

Године 1895, је постао члан московског социјал-демократског „Радничког савеза“, а бољшевик је постао 1903. после другог конгреса РСДРП ()

Године 1896, је отпутовао у Цирих да се повеже с групом „Ослобођење рада“ () и постао је политички емигрант. Студирао је на Циришком универзитету на факултету природних наука. Изучавао је социолошко-теолошки покрет у Русији. Сарађивао је у страним публикацијама, укључујући и лењинистичку „Искру“. Руководио је страном партијском техником (штампање, издавање пасоша, прослеђивање литературе и друго). Био је организатор библиотека и архива.

Маја 1899. (заједно са својом женом Вером) је спровео у Канаду једну од већих емигрантских група Духобораца, што му је дало прилику да се детаљно и свестрано упозна с њиховим животом. Настанио се у селу Михајлово код Јорктона, посећивао околна села и скупљао усмена предања. Записао је преко 1000 псалама и других текстова и објавио их је 1909. у делу „Животна књига Духобораца“.

Почетком 1905. се вратио у Петровград, где је у прво време радио илегално. Током 1906. је организовао и учествовао у организацији издавања партијских дневних новина „Наша мисл“ (), часописа „Вестник жизни“ (), „Ехо“ (), „Волна“ (), „Вперед“ () и штампарије ЦК РСДРП(б) „Дело“. Следеће године је на челу бољшевичке издавачке куће „Жизњ и знание“ (), учествује у организацији и уређивању часописа и зборника „Звезда“ и „Просвешчение“ (). Истовремено је наставио рад на проучавању руског секташтва формирањем посебног секташког одељења при Академији наука. Кад је 1912. основана „Правда“ (), стално је учествовао у њеном раду.

После фебруарске револуције члан Изврпног комитета Петровградског савета, до маја 1917. члан редакције „Известија“ () Петровградског савета, уредник бољшевистичког часописа „Рабочиј и солдат“ ().

У време Октобарске револуције је био командант рејона Смолни-Таврически дворац, члан Комитета револуционарне одбране Петровграда, председник Комитета за борбу против саботажа и контрареволуције. Као директор СНК РСФСР () активно је учествовао у организацији централног апарата социјалистичке државе. Руководио је пресељењем Совјетске власти из Петровграда у Москву 1918. године. Био је председник комитета за изградњу санитарно-пропусних пунктова на свим московским станицама, руководио је посебним комитетом за оспособљавање водовода и канализације у Москви, организовао је и 9 година руководио огледним совхозом „Лесни пољани“ ().

За то време није прекидао научну и публицистичку делатност - и даље је водио „Жизњ и знание“, учествовао је у раду партијског издања „Комунист“ и РОСТА (). 1918. је изабран за члана Социјалистичке академије друштвених наука (). Од 1918. до 1920. је издао низ радова о историји револуционарног покрета у Русији, о историји религије и атеизма, секташтву, етнографији и литературе. Од 1933. је директор Државног литературног музеја, а 1945-1955. директор Музеја историје религије и атеизма АН СССР у Лењинграду.

Сахрањен је на Новодевичјем гробљу у Москви.

Награде Орден Лењина.

Породица Жене: прва жена Владимира Бонч-Брујевича је била Вера Михајловна Величкина, такође револуционар и писац, једна од организатора здравства у Русији, Лењинов лекар; друга жена му је била Ана Семеновна Тинкер.

Ћерке: Јелена () Владимировна и Вера Владимировна (по мужу Авербах).

Унук: Виктор Леополдович Бонч-Брујевич, професор Московског универзитета, совјетски физичар познат по раду у области теорије полупроводника.

Брат: Михаил Дмитријевич Бонч-Брујевич, вискои војни руководилац Царске Русије и СССР.

Библиографија Материјал за историју и изучавање религиозно-социјалних покрета у Русији (), Петровград, 1908. (секташтво и стара веровања) Животна књига Духобораца (), Петровград, 1909. Крвава клевета хришћана (), Петровград, 1918. Немири у војсци и војним затворима (), Петровград, 1919. На борбеним положајима Фебруарске и Октобарске револуције (), Москва, 1930. „В. И. Лењин у Русији после фебруарске револуције до трећејулског оружаног устанка радника и војника у Петовграду“(), Москва, 1926. У првим данима Октобра (), Душанбе, 1987. В. И. Лењин у Петровграду и Москви (), Москва, 1982. Успомене на Лењина (), Јереван, 1986. Ка великом циљу (), Москва, 1985. Лењин и деца (), Москва, 1978. Наш Иљич (), Елиста, 1987. Наш Лењин (), Москва, 1987. Друштво чистих тањира (), Алма-Ата, 1982.

Спољашње везе

(на руском језику) Биографски индекс на сајту -{www.hrono.ru}- Списак књига В. Д. Бонч-Брујевића Биографија на Великој Совјетској енциклопедији Животна књига Духобораца на сајту -{www.duhobor.ru}-

Категорија:Рођени 1873. Категорија:Умрли 1955. Категорија:Руски књижевници Категорија:Руски политичари Категорија:Политичари из Москве Категорија:Доктори историје