Сер Артур Чарлс Кларк (; Мајнхед, 16. децембар 1917 — Коломбо, 19. март 2008) је био британски писац и проналазач. Уз Исака Асимова сматра се најпознатијим писцем научне фантастике, али за разлику од њега Кларк се чврсто држи науке и њених реалних домета и хипотеза. Главне теме његових романа и прича су истраживање космоса, мора и времена, место човека у васиони и последице људских контаката са ванземаљским интелигенцијама.
Он је коаутор сценарија за филм из 1968. 2001: Одисеја у свемиру, који се сматра једним од најутицајнијих филмова свих времена.Ranked number 15 by the American Film Institute in 2007. Ranked number 6 in the British Film Institute/Sight and Sound critics' poll in 2012. Кларк је био писац научне фантастике, страствени популаризатор свемирских путовања и футуриста изузетних способности. Написао је многе књиге и многе есеје за популарне часописе. Године 1961, добио је Калинга награду, награду Унеска за популаризацију науке. Кларкови научни и научнофантастични списи донели су му надимак „Пророк свемирског доба“. Његови научнофантастични списи су му донели посебно бројне награде Хјуго и Небула, што га је, уз велику читалачку публику, учинило једном од врхунских фигура жанра. Дуги низ година Кларк, Роберт Хајнлајн и Исак Асимов били су познати као „Велика тројка“ научне фантастике.
Кларк је био доживотни заговорник свемирских путовања. Године 1934, док је још био тинејџер, придружио се БИС-у, Британском интерпланетарном друштву. Године 1945, предложио је сателитски комуникациони систем који користи геостационарне орбите. Био је председник Британског интерпланетарног друштва од 1946. до 1947. и поново 1951–1953.
Кларк је емигрирао на Цејлон (данас Шри Ланка) 1956. године, да би следио своје интересовање за роњење. Те године је открио подводне рушевине древног оригиналног храма Конесварам у Тринкомалију. Кларк је повећао своју популарност 1980-их, као водитељ телевизијских емисија као што је Мистериозни свет Артура Ч. Кларка. До своје смрти је живео на Шри Ланки.
Кларк је 1989. именован за Команданта Реда Британске империје (CBE) „за заслуге британским културним интересима у Шри Ланки“. Проглашен је витезом 1998. и награђен је највишом грађанском почасти Шри Ланке, Шри Ланкабиманјом, 2005. године.
Биографија
Рођен је у Мајнхеду у Самерсету у Енглеској. После средње школе, пошто није имао пара да плати универзитетско образовање, запослио се као ревизор у једном министарству. Током Другог светског рата служио је у РАФ-у као специјалиста за радаре и учествовао је у изградњи првих система за рано узбуњивање и аутоматско навођење пилота са земље. Његова једина не-научно-фантастична књига Glide Path базирана је на том раду. После рата завршио је Краљевски Колеџ у Лондону и магистрирао математику и физику 1948. Оженио се Американком Мерилин Мејфилд у јуну 1953. али су се већ у децембру исте године развели. Како је сам касније рекао "То је био кључни доказ да ја нисам за брак. Али мислим да сваки човек то мора да проба барем једном у животу".
Његов највећи допринос науци је идеја да би геостационарни сателити могли да се користе као комуникациони релеји. У његову част, Међународна астрономска унија назвала је геостационарну орбиту (42.000 -{km}-) Кларковом орбитом. Године 1951 написао је кратку причу Стражар () коју је послао на једно БиБиСи-јево такмичење. Прича је одбијена на том такмичењу и комисија ју је оценила веома лошом. Међутим, 1964. ће та прича постати главна инспирација за дело и филм које је написао заједно са Стенлијем Кјубриком - 2001: Одисеја у свемиру (премијерно приказан 1968). Иако се на корицама књиге не налази Кјубриково име а на шпици филма под редитељ не стоји и Кларково, сам Кларк је често говорио да би на књизи морало да стоји: "Написали Артур Кларк и Стенли Кјубрик“ а на филму „Режирали Стенли Кјубрик и Артур Кларк“. Од 1956. године живи у Коломбу у Шри Ланки. 1988. константовано је да болује од пост поли синдрома и од тада је везан за инвалидска колица. Британска краљица Елизабета II га је 1998. године прогласила витезом. Преминуо је 19. марта 2008.
Ране године
Кларк је рођен у Мајнхеду, Сомерсет, у Енглеској, и одрастао у оближњем Бишопс Лајдерду. Као дечак, живео је на фарми, где је уживао у посматрању звезда, сакупљању фосила и читању америчких научнофантастичних часописа. Средње образовање стекао је у Хјуишовој гимназији у Таунтону. Неки од његових раних утицаја укључивали су диносауруске цигаретне карте, што је довело до ентузијазма за фосиле почевши око 1925. Кларк је своје интересовање за научну фантастику приписао читању три чланка: новембарско 1928. издање Невероватних прича године 1929; Последњи и први људи Олафа Стејплдона 1930; и Освајање свемира Дејвида Ласера 1931. године.Clarke, Arthur C., 1983, Of Sand and Stars: New York Times Book Review, 6March 1983, reprinted in Clarke, Arthur C., 1984, 1984: Spring / A Choice of Futures: New York, Ballantine Books,
У тинејџерским годинама придружио се Јуниорској астрономској асоцијацији и допринео Уранији, часопису друштва, који је у Глазгову уређивала Марион Еди. На Кларков захтев, додала је одељак „Астронаутика“ у коме се налазио низ његових чланака о свемирским летелицама и путовањима у свемир. Кларк је такође дао прилоге за „Дебатни и дискусиони угао“, контрапункт чланку Ураније који нуди случај против свемирских путовања, као и своја сећања на филм Волта Дизнија Фантазија. Преселио се у Лондон 1936. и придружио се Одбору за образовање као ревизор пензија. Он и неке колеге писци научне фантастике делили су стан у Грејс Ин Роуду, где је добио надимак „Иго“ због заокупљености темама које су га занимале, а касније је своју канцеларију пуну сувенира назвао својом „иго комором“.
Други светски рат
Током Другог светског рата од 1941. до 1946. служио је у Краљевском ваздухопловству као специјалиста за радаре и био је укључен у радарски одбрамбени систем раног упозорења, што је допринело успеху РАФ-е током Битке за Британију. Кларк је већи део своје ратне службе провео радећи на радару за приступ контролисан са земље (GCA), као што је документовано у полуаутобиографској Глајд стази, његовом једином роману који није научнофантастичног жанра. Иако GCA није имао много практичне употребе током рата, након неколико година развоја показао се виталним за Берлински ваздушни транспорт 1948–1949. Кларк је у почетку служио у трупама и био је каплар инструктор на радару у Радио школи број 2, RAF Јетсбери у Вилтширу. Као пилот официр (техничка грана) постављен је 27. маја 1943. године. У чин летећег официра унапређен је 27. новембра 1943. године. Он је постављен за главног инструктора обуке у RAF Хонилију у Ворвикширу и демобилисан је у чину летачког поручника.
Послератни период
После рата, стекао је прворазредну диплому из математике и физике на Краљевском колеџу у Лондону. Након тога, радио је као помоћник уредника у Physics Abstracts. Кларк је био председник Британског интерпланетарног друштва од 1946. до 1947. и поново од 1951. до 1953. године.
Иако није био зачетник концепта геостационарних сателита, један од његових најважнијих доприноса у овој области била је идеја да би то били идеални телекомуникациони релеји. Ову идеју је унапредио у раду који је приватно кружио међу кључним техничким члановима Британског интерпланетарног друштва 1945. Концепт је објављен у магазину Wireless World у октобру те године. Кларк је такође написао велики број нефикцијских књига које су описивале техничке детаље и друштвене импликације ракетирања и свемирских летова. Најзначајније од њих могу бити Међупланетарни лет: Увод у астронаутику (1950), Истраживање свемира (1951) и Обећање свемира (1968). Као признање за ове доприносе, геостационарна орбита изнад екватора је званично призната од стране Међународне астрономске уније као Кларкова орбита.
Његову књигу из 1951. године, Истраживање свемира, користио је пионир ракета Вернер фон Браун да убеди председника Џона Ф. Кенедија да је могуће отићи на Месец.
Након објављивања дела 2001 1968. године, Кларк је постао веома тражен као коментатор науке и технологије, посебно у време свемирског програма Аполо. Кларк се 20. јула 1969. појавио као коментатор за CBS News емисију о слетању Апола 11 на Месец.
Шри Ланка и роњење
Кларк је живео на Шри Ланки од 1956. до своје смрти 2008. године, прво у Унаватуни на јужној обали, а затим у Коломбу. У почетку су он и његов пријатељ Мајк Вилсон путовали по Шри Ланки, ронили у коралним водама око обале са Бичкомберс клубом. Године 1957, током роњења код Тринкомалија, Кларк је открио подводне рушевине храма, што је касније учинило регион популарним међу рониоцима. Описао га је у својој књизи Гребени Тапробане из 1957. године. Ово је била његова друга књига о роњењу након Обале корала из 1956. године. Иако је Кларк живео углавном у Коломбу, основао је малу школу роњења и једноставну ронилачку радњу у близини Тринкомалија. Често је ронио у Хикадуви, Трикомалију и Нилавелију.
Влада Шри Ланке понудила је Кларку статус резидентног госта 1975. године. Он је био толико цењен да је, када је његов колега писац научне фантастике Роберт А. Хајнлајн дошао у посету, Ваздухопловство Шри Ланке обезбедило хеликоптер да их проведе широм земље. Почетком 1970-их, Кларк је потписао уговор о издавању три књиге, што је био рекорд за писца научне фантастике у то време. Прва од три је била Састанци са Рамом 1973, која је освојила све главне награде за жанр и изнедрила наставке који су заједно са 2001 серијом чинили окосницу његове касније каријере.
left|thumb|upright=1.05|Кларк прима награду Марконијеве међународнe стипендије од принца Клауса од Холандије 1982. године.
Године 1986, Кларка су Писци научне фантастике Америке прогласили за Великог мајстора.
Године 1988, дијагнозиран му је пост-полиомијелитисни синдром, пошто је првобитно оболео од дечије парализе 1962. године, и морао је да користи инвалидска колица већином времена након тога. Кларк је дуги низ година био вице-покровитељ Британског полио друштва.
У част Краљичиног рођендана 1989. године, Кларк је именован за Команданта Реда Британске империје „за услуге британским културним интересима у Шри Ланки“. Исте године је постао први канцелар Међународног свемирског универзитета, који је деловао од 1989. до 2004. Такође је био канцелар Моратува универзитета у Шри Ланки од 1979. до 2002. године.
Године 1994, Кларк се појавио у научнофантастичном филму; портретисао је себе у филму Без упозорења, америчкој продукцији о апокалиптичном сценарију првог контакта са ванземаљцима представљеном у облику лажне вести.
Кларк је такође постао активан у промовисању заштите горила и постао покровитељ Горила организације која се бори за очување горила. Када је ископавање тантала за производњу мобилних телефона угрозило гориле 2001. године, он је дао свој глас за помоћ њиховој заштити. Ронилачка радња коју је поставио наставља да ради из Тринкомалија преко Фондације Артур Ч Кларк.
Водитељ телевизијске серије
Током 1980-их и раних 1990-их, Кларк је представио своје телевизијске програме Мистериозни свет Артура Ч. Кларка, Свет чудних моћи Артура Ч. Кларка и Мистериозни универзум Артура Ч. Кларка.
Лични живот