Номинатив (од = именовати, назвати, односно ) је први, основни и независни падеж у српском језику и бројним другим флективним језицима. Њиме се именује вршилац радње, носилац збивања, стања или особине. У реченици номинатив најчешће врши службу граматичког субјекта. Одговара на упитно-односне заменице, односно на питање Ко? (за жива бића) или Шта? (за предмете и појаве).

Номинатив је падеж који се користи за навођење речи у речницима и лексиконима (представља лему), јер се сматра основним, неутралним обликом именице, придева, заменице или броја. Заједно са вокативом, номинатив спада у групу независних падежа, што значи да се у реченици употребљава самостално, не зависи од других речи нити захтева употребу предлога.

Синтаксичке функције у српском језику

Номинатив у реченици има широку примену, а његове најзначајније службе су:

Граматички субјекат — ово је основна синтаксичка функција номинатива. Реч у номинативу врши радњу или је носилац стања исказаног предикатом. Милош чита књигу. Дрво је старо. Именски део предиката (предикатив) — јавља се уз копулативне глаголе (бити, јесам, постати, остати, чинити се). Њен брат је професор. Он ће постати доктор. Допунски предикатив — појављује се уз одређене глаголе у функцији допуне која ближе одређује субјекат. Она се зове Марија. Такав потез чини се као грешка. Прилошка одредба за начин — када се употребљава заједно са везницима као и него. Одјекнуло је као бомба. Понашао се као господин. Прилошка одредба за време — такође уз везник као, означава период живота или временску тачку. Још као дете није волео то да једе. Придевна допуна — када номинатив допуњује значење придева. Добар као хлеб. Брз као муња. Атрибут и апозиција — када год се односе на именицу која је већ у номинативу, слажу се са њом у падежу (конгруенција). Била је ту и Марија, Митрова жена, врло озбиљна особа. (апозиција) Стара кућа се срушила. (атрибут) Апсолутни номинатив (номинатив именовања) — користи се изван реченичне структуре за наслове књига, филмова, имена институција, натписе на фирмама и слично. Роман „На Дрини ћуприја” је ремек-дело. Хотел „Москва”

Морфолошке одлике

У српском језику, облик номинатива зависи од рода и броја именице. Мушки род: у једнини се најчешће завршавају нултом морфемом, односно на сугласник (град, човек), а ређе на самогласнике -а, -о, -е (судија, ауто, Ђорђе). У множини најчешће добијају наставак -и (градови, људи). Женски род: у једнини се најчешће завршавају на самогласник -а (жена, кућа), а ређе на сугласник (ноћ, радост). У множини се завршавају на -е или -и (жене, ноћи). Средњи род: у једнини се завршавају на -о или -е (село, поље). У множини увек добијају наставак -а (села, поља).

Номинатив у типологији језика

У лингвистичкој типологији, језици који користе номинатив за обележавање субјекта како прелазних тако и непрелазних глагола, а акузатив за обележавање правог објекта, називају се номинативно-акузативним језицима. Овој групи припада већина индоевропских језика, укључујући словенске, германске и романске језике.

Са друге стране, постоје ергативни језици (попут баскијског или грузинског) који не поседују номинатив у класичном смислу. У њима се за субјекат непрелазног глагола користи апсолутив, док се за вршиоца радње прелазног глагола користи посебан падеж који се назива ергатив.

Литература

Станојчић, Ж. Поповић, Љ. (1992). „Граматика српског језика“, Завод за издавање уџбеника: Нови Сад.

Категорија:Падежи Категорија:Морфологија