Мара Бранковић (Вучитрн, око 1416 — Јежево, 14. септембар 1487) била је ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и деспине Ирине Кантакузин, била је супруга турског султана Мурата II и маћеха султана Мехмеда II Освајача, играла је значајну улогу у дипломатским преговорима Османског царства. Постала је водећи члан проосманске странке на Балкану и једна од најмоћнијих жена XV века.
Као помајка султана Мехмеда II, она је такође била његов саветник од поверења, делујући као дипломатска фигура између османског двора и европских сила. Амбасадори из Венеције и Дубровника често су тражили њен савет, препознајући њен утицај у преговорима са султаном Мехмедом II. Позната као „господарица хришћанских племкиња“, промовисала је сарадњу током периода значајних тензија између Европе и Османског царства. Упркос свом ангажовању у османској политици, остала је одана својој хришћанској вери, утичући на избор цариградских патријарха и подржавајући хришћанске заједнице под османском влашћу.
Биографија По доласку њеног оца на престо Србије, долази до преговора о њеном венчању за турског султана Мурата II, а 1435. године, одлази у харем у коме има око 300 жена. Султанија Мара је друга српска принцеза која је била удата за неког турског султана. Прва је била принцеза Оливера Лазаревић кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић, супруга султана Бајазита I 1390—1402. године. Покушавала је да спречи ослепљење заробљене браће Стефана и Гргура. У Турској борави све до смрти султана Мурата II 1451. године.
По повратку у Србију од султана Мехмеда II добија област око Дубочице и Лесковца за своје издржавање. После смрти оца деспота Ђурђа Бранковића 1456. године, представља важан и најреалнији политички фактор у Србији. Ипак због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром бежи код султана Мехмеда II код кога има завидан утицај.
Одмах након доласка успела је да добије имање у некадашњем Јежеву (данас село Дафни у Грчкој) у близини Сера и ту је проводила своје дане. Био је то њен избор будући да се ова земља налазила на путу из Србије у Свету гору, а ту су била и имања светогорских манастира. То је било место где су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а султанија Мара им је помагала и пружала одмориште. Осим њих помагала је брату Гргуру, ујаку Томи Кантакузину, деспотици Јелени Палеолог (удовицу свога брата деспота Лазара), а у Јежеву је уточиште нашла и босанска краљица Мара-Јелена (ћерка деспота Лазара Бранковића и деспине Јелене Палеолог Бранковић). Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за деспотицу Јелену. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине Цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Сера 1487. године и сахрањена је у оближњем манастиру Косиници.
Осим што се појављује као јунакиња неколико историјских романа и студија, султанија Мара Бранковић се појављује и као лик у турској историјској серији о султану Мехмеду II Освајачу под насловом Mehmed Bir Cihan Fatihi која је емитована 2018. године.
Султанија Мара је пренела мошти светог Јована Рилског из Великог Трнова у манастир Рила 1469. године.РАЗКАЗ ЗА ПРЕНАСЯНЕ НА МОЩИТЕ НА ИВАН РИЛСКИ В РИЛСКИЯ МАНАСТИР
Публицистика О њеном животу написано је неколико историјских романа и популарних студија: Надежда Д. Павловић: „Царица Мара“, Вук Караџић, Београд 1982. године, 269 страна. Душан Баранин: „Царица Мара“, Српска књижевна задруга, Београд 1986. године, 145 страна. (касније још неколико издања) Војислава Латковић: „Мара Бранковић: царица у вртлогу историје“, Бесмарк, Беокњига, Београд, 222 стране. (касније још неколико издања) Никола Гиљен: „Две српске султаније - Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487): Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487“, Дерета, Београд, 2016. 2005. године турски уметник Кан Атила реализује музичку композицију Мара Деспина.Mara Despina by Can Atilla Идил Фират је глумила њен лик у серији Мехмед: Освајач света (2018). Ебру Озкан је глумила њен лик у филму Турци долазе: мач правде (2020). Лик Маре Хатун је фикционализовала и портретисала Туба Бујукустун у оригиналној историјској документарној драми Нетфликс-а Успон империја: Османско царство (2020)."Netflix docudrama reveals great defense of Byzantium, the small conquest of Ottoman Empire". Daily Sabah. 8 April 2020."Rise of Empires: Ottoman ne zaman başlayacak? Rise of Empires: Ottoman oyuncuları". Hürriyet. 12 December 2019. Она је приказана као неко ко је доведен из Србије, ко се удао за султана Мурата II из политичких разлога и ко је подржавао султана Мехмеда II Освајача и утицао на њега. Лариса Лара Туркозер је глумила њен лик у серији Црвена јабука: Прича о освајању (2023)."Kızılelma: Bir Fetih Öyküsü". 11 May 2023. Обала између Солуна и полуострва Касандра по њој је названа „Каламарија“ – „Марија Добра“ У турској серији Мехмед: Султан освајач, Мару Хатун игра турска глумица Туба Унсал.
Породица Султанија Мара Бранковић и њени рођаци су именовани у "Dell'Imperadori Constantinopolitani", рукопису који се чува у Ватиканској библиотеци. Документ је познат и као „Масарелијев рукопис“ јер је пронађен у папирима Анђела Масарелија (1510–1566).Tony Hoskins, "Anglocentric medieval genealogy"". Archived from the original on 16 July 2011. Retrieved 4 July 2008. Масарели је познатији као генерални секретар Тридентског сабора, који је бележио свакодневне догађаје сабора."The Archives: the past & the present", section "The Council of Trent" Archived 3 October 2008 at the Wayback Machine
У Масарелијевом рукопису је наведена као једна од две ћерке деспота Ђурађа Бранковића и деспине Ирине Кантакузин. Друга сестра је Катарина (Кантакузина Катарина Бранковић или Катарина Цељска), која је била удата за Улриха II, грофа Цељског (1406–1456).
Деспот Ђурађ је 11. септембра 1429. године дао прилог светогорском манастиру Есфигмен. У повељи за документ наведена су његова супруга деспина Ирина и петоро деце. У Масарелијевом рукопису се такође наводе имена истих петоро деце деспота Ђурађа и деспине Ирине. Други родослови помињу шесто дете, Тодор Бранковић. Он би могао бити дете које је умрло младо и стога није наведено са својом браћом и сестрама.
Најстарији брат наведен у Масарелијевом документу је Гргур Бранковић. Документ из 1429. године, помиње га са титулом деспота. Према The Late Medieval Balkans, A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest (. . В. А. Фине-а, Гргур је постављен за гувернера територија јужне Србије баштином Бранковића. Наводно га је именовао султан Мурат II од Османског царства 1439. године. У априлу 1441. године, Гргур је оптужен за заверу против султана Мурата II и његово гувернерство је прекинуто. Био је затворен у Амасији и ослепљен 8. маја 1441. године.. Према Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii . Повеља је од 17. септембра 1445. године.. CCCL, Према "Europäische Stammtafeln: Stammtafeln zur Geschichte der Europäischen Staaten" .. Према Финеу, Гргур се поново појавио 1458. године, захтевајући наследство упражњеног престола Србије за себе или свог сина.. Масареллијев рукопис описује Гргура као неожењеног. Каснији родослови његову жену називају „Јелисавета“. Вук Гргуревић, Гргуров син, био је касније титуларни српски деспот (1471–1485). Вероватно је био нелегитиман.
Мара се помиње као друго дете у рукопису. Млађи брат и сестра су: Стефан Бранковић и „Кантакузина“, сестра са латинизованим обликом мајчиног презимена. Каснији родослови јој дају име Катарина. Удала се за грофа Улриха II Цељског. Последњи поменути брат је Лазар Бранковић, најмлађи од петоро деце деспота Ђурђа Бранковића и деспине Ирине Кантакузин.
Брак мини|Писмо султана Мехмеда II Освајача његовој маћехи султанији Мари Деспини Хатун (1459. године) Према Фајну, Мара је била верена за султана Мурата II у јуну 1431. године. Веридба са султаном Муратом II је био покушај да се спречи инвазија на Србију од стране Османског царства, иако су настављени периодични османски напади. 4. септембра 1435. године, венчање је обављено у Једрену. Њен мираз обухватао је срез Дубочица и Топлица. Мара очигледно „није спавала са“ мужем.
Према хроници Георгија Сфранцеса, султанија Мара се вратила родитељима када је султан Мурат II умро, датирајући њен повратак у 1451. годинеу, Георгије Сфранцес бележи да је удовица одбила предлог за брак Константина XI, византијског цара.George Sphrantzes, "Chronicle", Book 3, Георгије Сфранцес бележи да се султанија Мара, када су јој родитељи умрли (1456–1457), придружила двору свог посинка султана Мехмеда II. Према Николу, султанија Мара је била присутна на двору, али јој је понуђено и сопствено имање у "Јежеву". Никол поистовећује Јежево са савременим насељем Дафни код Сера.Nicol, Donald M. (13 July 1996). Када је Мехмед II постао султан, често му је давала савете.Nicol, Donald M. (13 July 1996). Њен двор у Јежеву био је уточиште за прогнано српско племство.Nicol, Donald M. (13 July 1996).
Према Николу, султанији Мари се у „Јежеву” придружила њена сестра „Кантакузина” 1469. године. Две даме су биле посреднице између султана Мехмеда II и Млетачке републике током Првог османско-млетачког рата (1463–1479). Године 1471. султанија Мара Бранковић је лично пратила једног млетачког посланика Порти на преговоре са султаном Мехмедом II.
Она је задржала свој утицај на именовање високог свештенства православне цркве, и остала је утицајна током владавине Мехмедовог наследника, султана Бајазита II. Монаси Рилског манастира молили су је да се мошти светог Јована Рилског пренесу у Рилски манастир из Великог Трнова, и захваљујући њој жеља им се испунила 1469. године. Због њеног утицаја дате су посебне привилегије грчким православним хришћанима Јерусалима, касније проширене на заједницу Атонских Манастира.Nicol, Donald M. (13 July 1996). После неуспешне битке код Васлуја (Молдавија, 1475. године), султанија Мара је приметила да је та битка најгори пораз за Османско царство.Istoria lui Ştefan cel Mare,
Породично стабло
Референце
Литература
Спољашње везе
Српска принцеза у турском царству („Вечерње новости“, 21. јун 2015)
Категорија:Рођени 1416. Категорија:Умрли 1487. Категорија:Вучитрнци Мара Категорија:Рилски манастир Категорија:Српско средњовековно племство Категорија:Срби у Турској Категорија:Личности Српске деспотовине Категорија:Срби у Османском царству