Мехмед I (; звани Кириџија, и Челеби — Учењак, око 1381 — 26. мај 1421), турски султан 1413—1421. Четврти син султана Бајазита I и Девлет Хатун, борио се са својом браћом за контролу над османским царством у османском Интерегнуму (1402–1413).
Полазећи од провинције Рум, успео је да прво под своју контролу стави Анадолију, а затим и европске територије (Румелију, односно Бaлкан), окупљајући Отоманску државу до 1413. године, и владајући њоме до његове смрти 1421. године. Прозван као „Обнављач“, поново успоставља централну власт у Анадолији, а османско присуство у Европи проширио освајањем Влашке 1415. Венеција је уништила његову флоту код Галипоља 1416. године, а Османлије потом губе поморски рат.R. Ernest Dupuy and Trevor N. Dupuy,
Младост Мехмед је рођен 1386. или 1387. године као четврти син султана Бајазита I (р. 1360–1402) и једне од његових супруга, робиње Девлет Хатун. По османским обичајима, када је достигао адолесценцију 1399. године, послат је да стекне искуство као провинцијски гувернер над Рум Ејалетом (централна северна Анадолија), недавно освојеним од његових Еретнидских владара.
Турко-монголски освајач и владар, Тимур, је 20. јула 1402. његовог оца Бајазита победио у бици код Анкаре. Браћа (са изузетком Мустафе, који је заробљен и одведен заједно са Бајазитом у Самарканд) спашена су са бојног поља, Мехмеда спасивши Бајазит-паша који га је одвео у његов родни град Амасију. Мехмед је касније Бајазит-пашу учинио својим великим везиром (1413–1421).
Рано Османско царство није имало регулисано сукцесију, а према турској традицији, сваки син је могао наследити свог оца. Од Мехмедове браће, најстарији, Ертугрул, умро је 1400. године, док је следећи по реду, Мустафа, био затвореник Тимура. Остављајући по страни малолетну браћу и сестре, ово је оставило четири принца - Мехмеда, Сулејмана, Ису и Мусу, да се боре око контроле над преосталим османским територијама у грађанском рату познатом као „османски интерегнум“. У савременој историографији ове принчеве обично називају насловом Челеби, али у савременим изворима, титула је резервисана за Мехмеда и Мусу.
Током раног међувремена, Мехмед Челеби се понашао као Тимуров вазал. Поред осталих принчева, Мехмед је ковао новчиће које се Тимурово име појавило као „Демур хан Гурган“ (تيمور خان كركان), заједно са својим као „Мехмед бин Бајазит хан“ (محمد بن بايزيد خان).. Brill. Ово је вероватно био покушај Мехмеда да Тимуру оправда његово освајање Бурсе након битке на Улубаду. Након што се Мехмед утврдио у Руму, Тимур је већ започео припреме за повратак у Централну Азију и није предузимао даље кораке да се умеша у статус кво у Анадолији.. Yapı ve Kredi Bankası.
Султан Анадолије Сукоб са Сулејманом Сулејман је био пијанац, страсно одат пићу и у извесним часовима потпуно неурачунљив. Желећи да прошири своју моћ и у Малој Азији дошао је у сукоб и с Мехмедом и Мусом. Браћа су брзо пренела брзо борбу у Европу, али Мехмед је у тим борбама мало учествовао и његово учешће у тим борбама је била скроз небитно. Уплашени Сулејман је на крају покушао да се спасе у Цариград, али је на бегу био ухваћен и удављен (у фебруару 1411). Кад се дочепао власти, Муса је променио своје држање према савезницима: ушао је у сукоб с Мехмедом, запретио српском деспоту Стефану Лазаревићу и у исто време запретио и Византији, тражећи од ње велике уступке.
Султан Орхан Византијски цар Манојло, у невољи, обратио се Мехмеду у Азији и понудио му савез. За сваки случај, желећи да Турке забави међусобном борбом, хтео је прогласити за новог султана Сулејмановог сина Орхана, па га је послао у Селимврију. Муса је одмах пожурио да заузме тај град, водећи са собом и свог савезника, српског племића Ђурђа Бранковића као главног претендента против Стефана. Знајући за то, а можда и у каквој тајној вези са Византијом, Стефан је кренуо с војском на источну страну. Ушао је у пиротску област и почео освајања. Муси није могло бити у интересу да уз толике непријатеље добије као отвореног противника још и српског деспота и стога му понуди преговоре. Бојећи се, да као цена тих преговора не падне његова глава, а изгубивши и иначе веру у превртљивог и напраситог Мусу, Ђурађ намисли да се сам, преко мајке, измири са ујаком. Можда му је синуло пред очима, да сва та његова политика породичне освете не води у ствари никаквој његовој користи, а доприноси општем расулу, а свакако му је било и додијало то унижавајуће потуцање и удвориштво. Муса је нешто или начуо о том или је приметио неке промене код Ђурђа. Стога покуша да га отрује. Кад је добио отров Ђурађ му је брзо осетио дејство, па је употребио за времена лек и спасао се. Одмах потом, инсцениравши узбуну, пребеже са својим људима у Селимврију, тамошњим Грцима и Орхану.
Орхан и Ђурађ, помагани од Византије, почеше да спремају устанке на више страна. Није остао неактиван ни деспот Стефан, који је хтео да се користи овим турским нередима. У ђустендилском и скопљанском крају турски заповедници с тих страна напустише Мусу и придружише се Стефану. Али овај није помагао Орхана и његову акцију, него за новог султана истакну Дауда Сауџијева, турског принца и емирског рођака, и крену војску да га помаже. Да се освети деспоту ударио је Муса изненада, почетком зиме 1412, на Србију. Опленио је врањски крај и напао Ново Брдо, али је ту био одбијен, захваљујући, међу осталим, и борбеном отпору дубровачких трговаца тога града. Кад је чуо да стиже граду у помоћ сам деспот Муса га није хтео сачекати, јер је желео да сачува снагу за опасније борбе. За то време, имајући Солун као базу, Орхан је припремао против њега велику акцију. Али је Муса био бржи и одлучнији. Његова војска сломила је брзо противника, а издајом је пао Муси у руке сам Орхан, који је, за казну, био ослепљен. Муса је покушао да освоји и Солун, али му то није пошло за руком. У Солуну се тад налазио и Ђурађ Бранковић. После Орханова слома, у многом пречишћен и са богатим искуствима, Ђурађ се решио да се врати у Србију и измири са ујаком. Стефан га је примио срдачно и дао му, од првог дана, видан и угледан значај.
Турски султан Долазак на престо Почетком 1413. године продро је султан Муса у деспотову државу. Непосредан повод за напад, сем жеље за осветом због Стефанова и Ђурђева држања, дало му је то, што се одметнуо од њега Хамза, господар градова Сврљига и Сокоца, и пришао Србима. Муса је ишао на Србију дубоко киван, са намером да је скрха и онеспособи за даље акције. Хтео је чак да у њу, после победе, доведе нове турске досељенике и да разбије српску етничку целину. Савладавши Хамзу у Сокоцу он је одмах дао да се премести српско становништво одавде на друге територије. Кад је упао на деспотово подручје освојио је читав низ градова Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. И та је сва насеља раскућио исто као и она око Тимока.
Деспот Стефан обратио се одмах за помоћ Мехмеду и осталим пријатељима. Стигоше му војвода Сандаљ, мачвански бан Иваниш Моровић и ранији одметници Мусини, а одазвао се и Мехмед. Муса је похитао да запречи спајање Мехмедове војске са Стефановом, али није успео. Мехмед га је вешто обишао и стигао у Крушевац. Из тог места кренула је савезничка војска, под деспотовим вођством, према југу и допрла је до Новог Брда. Ту се зауставише деспот, Сандаљ и Моровић, а остала војска пође и даље, вођена од Ђурђа Бранковића и Мехмеда. Одлучна борба била се под Витошем, на реци Искру, код села Чаморлу. Ђурађ Бранковић, уз кога се налазио челник Радич, "човек најхрабрији и најмудрији и који је много свршавао лепим речима", вештим ударцем с бока одлучи победу за савезнике. У турској војсци било је много незадовољства и издаје и стога је њена борбена вредност била знатно ослабљена. Поражени Муса наже у бег, али га потере стигоше и удавише 5. јула 1413. године.
Тако се завршио грађански рат и превладана је најтежа криза у Османском царству те је створена основа за нови процват османске моћи. Мехмед коначно једини остаје као следбеник већ 10 година покојног Бајазита и постаје султан јединственог царства. Церемонију устоличења одржава у граду Једрену и престоницу из Бурсе сели у Једрене. Његово преузимање престола било је обележено жељом за успостављањем мира, ипак овај предах који је Византији дао Мехмед завршио се када је на престо ступио борбени Мурат II.
Пошто је добио престо помоћу савезника Мехмед I се лепо одужио својим помагачима. Деспот доби Знепоље и град Копријан и "друге области", које се не помињу изближе. Ђурађ Бранковић, потпуно измирен са Стефаном, оженио се по други пут 1414. год. Иреном Кантакузиновом и приближио се Византији и хришћанском савезу. Све док је трајала његова владавина византијско-османски односи су остали непомућени и сам цар је био уверен у мирољубивост новог султана, који је своје снаге уложио у унутрашњу консолидацију Османског царства.
Спољашња политика Врховна владавина над исламским и хришћанским кнезовима у Анадолији као и на Балкану није никада доведена у питање. Тако је Мехмед I закључио мировни споразум са Венецијом. Он је имао добре и савезничке односе са византијским царем и називао га је „оцем и господарем“. Побуна једног дервишког реда била је брзо угушена.
Док је према Србији, због деспота, имао обзира, иако је знао за њене везе са Угарима, султан Мехмед није водио такву политику на другим странама. У Босни је живо и са војничким залагањем радио да пољуља дотадашњи поредак и појача свој утицај. Исто је тако поступао и у Албанији. Само, заузет у Малој Азији, султан Мухамед није дотле ниједном покушао, да на Балкану поведе офанзиву великог стила и да до краја искористи све повољне прилике, које су му се пружале.
Хрвојев позив у помоћ Док је Србија тако полако долазила себи Босна је све више постајала поприште огорчених личних обрачуна и грађанских ратова, у којима су људи све више долазили до уверења, да је, у задовољавању личних амбиција и прохтева, све допуштено. Изгубила се свака идеја водиља и сваки начелан став. Грабио је колико је и шта је ко могао; удруживао се с ким је ко хтео; кидисавао је на кога се коме прохтело. Етичка и морална осећања била су из основа померена.
За то време је моћни племић Хрвоје Вукчић Хрватинић био у немилости угарског краља и затражио је помоћ од Мехмеда, са којим је и раније имао везе. Под вођством Исак-бега кренули су Турци за Босну у јуну 1414, и преко Сандаљеве земље отишли су у Хрвојеву област. Ту су се разделили. Један део пође долином Босне према Дубочцу; други остаде у Ускопљу, у Хрвојевом крају; а трећи се упути преко Босанске крајине према Загребу. Сандаљ се за то време био повукао у планине и чекао развој догађаја. Један хрватски писар, Бартол Крбавац, записао је те године с огорчењем како је водио рат:
Појава Твртка II