Битка на Брегалници, битка из Другог балканског рата, водила се у времену од 30. јуна до 9. јула (17—25. јун по старом календару) 1913. године. Отпочела је изненадним ноћним нападом бугарске војске на српске положаје на реци Брегалници.

Позадина После Првог балканског рата, српски и бугарски дипломати се нису могли договорити око поделе територија које су ослободиле од Османског царства. Србија је, по савезном уговору, сматрала да се решење спора преда арбитражном суду Русије. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустроугарском, није хтела да сачека решење руског цара, већ је 30. јуна 1913, без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време и битку на српском фронту. Простор на коме се одвијала битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

У бици су учествовале 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа са српске стране; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.

Српска војска је била улогорена једно 5 километара од обале реке Брегалнице у шаторским логорима док је сама река демаркациону линију између Српске и Бугарске војске и на њој се налазио један мост.

Бугарски план за битку био је да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорне територије), у којем би да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да заузму Овчје Поље.

Бугари су са 7. пешадијском рилском дивизијом код Дренака и 4. преславском дивизијом напали Србе 5 км од Злетовске реке, док је 8. бугарска тунџанска дивизија форсирала Брегалницу код Штипа и ступа у борбу са Моравском и Дринском дивизијом првог позива код Ежовог рида и села Сушева. Извори из тог времена говоре да је Србе и Бугаре на реци одвајао камени мост.

Бугарски генерал Ратко Димитријев је пре напада контактирао генерала-мајора Ковачева, са питањем каквом се успеху војних операција нада, а Ковачев је изнео читав низ потешкоћа, од лошег снабдевања и недостатка хране међу војницима, до тога да се српски положаји налазе у стенама. Током саме операције, известио је да је мост на код Штипа под константном српском ватром.Мита Димитријевић, Куманово-Брегалница,

Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, прелаз у наступање треће српске армије у вези са Грцима. Упркос томе што је план предвиђао напад Бугара, а српска војска је донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу. Српска војска је била стационирана на положају Јежево брдо.

Битка Бугари су у ноћи 17. јуна у 1 сат ујутру прешли реку Штип и око 2 часа и 10 минута напали српске предстраже 4. и 10. пука. Бугарски војници су напад извели уз звуке музике „Шуми Марица” уз гласан повик ,,Уре.˝Др Саво Скоко, Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918, Четврто издање, Ноћ је скривала и број и правац нападача.Анри Барби, Брегалница, српско-бугарски рат 1913, Силовити напади и противнапад пешадије, често су се завршавали ударом ножа. Артиљеријске батерије истериване су у прве борбене редове.Др Саво Скоко, Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918, Борбе су се касније водиле око коте 550 званој Црни Врх.

Захваљујући правилном раду предстражних делова и великој упорности српских војника, официра и подофицира, бугарски стрељачки стројеви задржани су на 600-700 метара испред српских ровова.Др Саво Скоко, Др Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918, Бугари су се утврдили изнад Петрашина, на 1.600 метара од Срба. Не знајући за долазак 5. коњичког пука српске војске, Бугари покушавају напад, али бивају потиснути јаком пушчаном и митраљеском ватром у своје ровове, остављајући многе мртве на пољу.Анри Барби, Брегалница, српско-бугарски рат 1913, Касније су се српске трупе спустиле са коте 550 на каменити вис Деренек. Српска пешадија је излазила из опкопа и развијала се у стрелце. Овај вис са стрмим странама има само с једне стране блажи пад. Заклона од артиљеријске ватре скоро да није било, осим у једном пољу пшенице које лелуја на ветру.Анри Барби, Брегалница, српско-бугарски рат 1913,

Други пешадијски пук Моравске дивизије, који се налазио код Ниша добио је обавештење да су Бугари напали Дринску дивизију и да морају да се спреме за марш ка Брегалници.Већ у раним јутарњим часовима, прве чете су изашле из шатора певајући српску песму ,,Јесам ли ти Јелане...̏ На малом узвишењу, пуковски свештеник Лука Маријановић благосиљао је војнике са сузама у очима. Певајући,четири и по хиљаде војника и шездесет седам официра Гвозденог пука кренуло је ка Брегалници.Народни музеј Ниш, Славиша Поповић, Зборник радова број 21. За то време док се битка одвијала Срби су почели артиљеријом да туку бугарске ровове. Дринска дивизија је једва одолевала у полуразрушеним рововима од директних погодака бугарске артиљерије. Бели шрапнелски облаци туку изнад бугарских ровова, а Бугари засути оловом и челиком напуштају ровове, док их официри једва задржавају с револвером у руци.

Моравска дивизија је преузела одбрану на положају Рујне и коте 650, где се налазио 5. пук Дринске дивизије. Командант дивизије Илија Гојковић сажео је наредбу у једној реченици:,,Ни корак назад.˝Преживели војници 5. пука помешали су се са Моравском дивизијом и заједнички почели да одбијају нападе бугарске пешадије. Најгоре од свега је било то што је Моравска дивизија бранила положаје на стрмом и испресецаном терену, без подршке артиљерије, јер је артиљерија Моравске дивизије имала проблем да извуче топове,а трпели су напад од 7 бугарских артиљеријских батерија трпећи губитке, али не одступајући.Народни музеј Ниш, Славиша Поповић, Зборник радова број 21.

Срби су се налазили у својим импровизованим и на брзину ископаним рововима, кад су добили наређење за напад. После краткотрајне припреме, напето су Срби ишчекивали наређење за напад.На рески звук трубе и писак официрских пиштаљки, батаљони једна за другим, хитро искакаше из ровова и развијајући се у поредак за наступање. Командири батаљона напред, командири чета испред чета, наредници испред водова, све то наступало је у сваршеном реду испред густих сторјева пешадије. Војницима су сијали бајонети на сунцу. Када су доспели под непријатељску ватру, почели су у скоковима да наступају ка бугарским рововима. Војници и официри падају покошени бугарском ватром, али настављају даље, док болничари купе рањенике.Народни музеј Ниш, Славиша Поповић, Зборник радова број 21.

Око девет часова ујутру једанаести пук српске војске је под ватром бугарске артиљерије и војници падају преко класја пшенице које је попрскано крвљу. Убрзо потпуковник Јеремић издаје наређење за напад, Србима су стигли нови топови, и српска пешадија наоружана пушкама са бајонетима ускаче у бугарске ровове и настаје борба бајонетима у рововима.Анри Барби, Брегалница, српско-бугарски рат 1913,

У бици на Брегалници учествовао је и посебно се истакао током борби други пешадијски пук књаз Михајло. Током борбе, пук је са великом жестином напао бугарске положаје, да су бугарски војници почели да беже из ровова вичући: „Бежите, бежите. Иде луди гвоздени пук.” После битке, пук је задржао надимак стечен у борбама: Гвоздени пук.Политика, 29. јун 2023. М. Станић, Незаборав за српске витезове

Анализа Бугари су у почетним фазама битке имали предност изненадног напада и бројчану надмоћ, али су њихови генерали учинили стратешку грешку. У ишчекивању интервенције западних сила и жељи да заузму што више територије, бугарска војска развлачи своје трупе и након одлучног српског отпора и противнапада трпи пораз.Национална Географија Септембар 2013,

Улога артиљерије У Брегалничкој бици артиљерија је одиграла врло значајну улогу. У почетној фази Срби су имали значајна преимућства, јер је њихова артиљерија имала солидно уређене положаје и довољно муниције, као и измерене даљине за отварање ватре. Међутим, после одбијања бугарског напада, испољиле су се и неке озбиљне слабости основне масе српске артиљерије (брзометни пољски топови система „Шнајдер – Кане“): мали домет, сувише положена путања и слаба покретљивост на брдско-планинском земљишту. Будући да се Брегалничка битка одигравала управо на таквом земљишту, да су у току битке артиљеријске батерије истурене у прве борбене линије и да је битка вођена на фронту широком око 75 километара – брдска артиљерија је била много погоднија за праћење пешадије, а она је у српској војсци била заступљена у малом броју (свега девет батерија). У том погледу Бугари су били у предности: имали су 23 брзометне брдске батерије, а изврсно су руковали брдским топовима и постизали велику прецизност у гађању. Ваља посебно истаћи значајну улогу коју је у одсудним тренуцима битке одиграла хаубичка артиљерија. Неки страни војни посматрачи забележили су да је прецизна ватра српских хаубица „имала пресудну улогу у поновном заузимању изгубљеног положаја код Дренка“, којим је почео преокрет битке на Брегалници у корист српске војске.

Српски санитет У почетку битке српска санитетска служба је веома добро функционисала. Први рањеници су стизали у болнице са беспрекорним завојима. Тријажа рањеника у Скопљу била је, такође, добро организована. Тамо су, поред лечења лакших рањеника, вршени и неодложни хируршки захвати. Остали рањеници су упућивани у унутрашњост Србије, пре свега у Београд, где су вршене сложеније хируршке интервенције. Међутим, нагло повећање броја рањеника и тешкоће у њиховој евакуацији (пренос рањеника до болнице у Скопљу, који је вршен колима и возом, трајао је пуна четири дана) озбиљно су отежали рад санитетске службе, па је у последњим транспортима било скоро 50 одсто рањеника са загнојеним или уцрвљаним ранама. Услед велике врућине и претераног напрезања долазило је до честих сунчаних удара. Појава колере задавала је највише бриге српском санитету. Мада је, захваљујући енергичним епидемиолошким мерама, та опасна заразна болест после петнаест дана изгубила карактер епидемије, од ње је умрло око 5.000 људи. После пристизања помоћи из иностранства, санитетска служба у унутрашњости земље добро је функционисала.

Снабдевање