Главни анархистички мислиоци (осим Прудона), како у прошлости тако и у садашњости, уопштено су подржавали равноправност жена. Заговорници слободне љубави понекад су своје корене налазили у деловању Џосаје Ворена и у експерименталним заједницама, посматрајући сексуалну слободу као израз индивидуалног власништва над сопственим телом. Покрет слободне љубави нарочито је истицао права жена. У њујоршком кварту Гринич Вилиџу, „боемске” феминисткиње и социјалисти заступали су идеју самоостварења и ужитка за оба пола. У Европи и Северној Америци, покрет слободне љубави спајао је идеје обновљене из утопијског социјализма са анархизмом и феминизмом, како би се напала „лицемерна” сексуална моралност викторијанске ере.

Почеци Главни мушки анархистички мислиоци, са изузетком Пјера Жозефа Прудона, снажно су подржавали равноправност жена. Михаил Бакуњин, на пример, противио се патријархату и начину на који закон „подређује жене потпуној доминацији мушкарца”. Он је заступао став да „једнака права морају припадати и мушкарцима и женама” како би жене могле „постати независне и слободне да саме обликују свој начин живота”. Бакуњин је предвидео „пуну сексуалну слободу жена” и крај „ауторитарне правне породице”.

Прудон је, с друге стране, сматрао да је породица основна јединица друштва и морала, те да је на женама одговорност да испуњавају традиционалну улогу у оквиру породице..

У делу Душа човека под социјализмом Оскара Вајлда, аутор страствено заговара егалитарно друштво у којем је богатство заједничко свима, упозоравајући притом на опасности ауторитарног социјализма који би уништио индивидуалност. Касније је изјавио: „Мислим да сам нешто више од социјалисте. Верујем да сам донекле анархиста.” Вајлдова левичарска либертаријанска политика била је заједничка и другим личностима које су крајем 19. века активно заговарале еманципацију хомосексуалаца, међу којима су били Џон Хенри Мекеј и Едвард Карпентер.

У августу 1894. Вајлд је у писму свом љубавнику, лорду Алфреду Дагласу, описао „опасну авантуру”: отишао је на једрење са двојицом младића, Стивеном и Алфонсом, и затекла их је олуја. „Пет сати смо се враћали кроз ужасну олују! И нисмо стигли до пристаништа све до једанаест увече, у потпуном мраку и страховитом мору... Сви рибари су нас чекали.” Уморни, промрзли и „потпуно мокри”, одмах су „полетели у хотел по топли бренди са водом”. Међутим, закон им је стајао на путу: „Како је било после десет сати у недељу увече, власник није смео да нам прода алкохол, па нам га је морао поклонити. Резултат није био непријатан, али какви закони!” Вајлд завршава причу речима: „И Алфонсо и Стивен су сада анархисти, што, верујем, не морам ни да кажем.”

Слободна љубав и анархизам

Сједињене Америчке Државе лево|мини|250x250п|Lucifer the Lightbearer, утицајни амерички анархистички часопис о слободној љубави. Значајан правац у оквиру америчког индивидуалистичког анархизма представљао је покрет слободне љубави. Његови заговорници су своје идеолошке корене често налазили у учењу Џосаје Ворена и у експерименталним заједницама, посматрајући сексуалну слободу као јасан и непосредан израз индивидуалног власништва над сопственим телом. Покрет слободне љубави посебно је наглашавао права жена, будући да су већина сексуалних закона дискриминисали управо жене, укључујући законе о браку и мере против контроле рађања.

Најзначајнији амерички часопис посвећен овој теми био је Lucifer, the Lightbearer (1883–1907), који су уређивали Мојзес Харман и Лоис Вејсбрукер, а постојао је и The Word (1872–1890; 1892–1893) Езре и Анђеле Хејвуд. М. Е. Лазарус такође је био истакнути индивидуалистички анархиста у Сједињеним Америчким Државама који је промовисао идеје слободне љубави.

Free Society (који је излазио под називом The Firebrand од 1895. до 1897, а затим као Free Society до 1904) био је један од најважнијих анархистичких листова у Сједињеним Државама крајем XIX и почетком XX века. Лист је доследно заступао идеје слободне љубави и женских права, истовремено оштро критикујући „комстокерију”, цензуру сексуалних информација. Као чин грађанске непослушности, The Firebrand је 1897. објавио песму Волта Витмена A Woman Waits for Me, због чега су уредници А. Џ. Поуп, Абе Ајзак и Хенри Адиc ухапшени и оптужени за објављивање „порнографског материјала”. Уз песму је објављено и писмо „It Depends on the Women”, потписано иницијалима А.Е.К., које је износило хипотетичке ситуације у којима жене одбијају или пристају на сексуални однос са својим мужевима или љубавницима, наглашавајући да истинска еманципација захтева образовање оба пола, а посебно жена.

У њујоршком Гринич Вилиџу „боемске” феминисткиње и социјалисти залагали су се за самоостварење и ужитак жена (и мушкараца) у садашњости, истовремено водећи кампање против Првог светског рата и за друге анархистичке и социјалистичке циљеве. Охрабривали су преиспитивање родних улога и сексуалности, а међу њима су се истицале отворено бисексуална списатељица и песникиња Една Сент Винсент Милеј и лезбејска анархисткиња Маргарет Андерсон. Инспирацију су налазили у (углавном анархистичким) имигранткињама, радницама из периода 1905–1915, као и у „социјализму новог живота” који су заступали Едвард Карпентер, Хејвлок Елис и Олив Шрајнер. На њиховим дискусионим састанцима често је учествовала и Ема Голдман. Немачки сексолог Магнус Хиршфелд је 1923. записао да је Голдманова „храбро и доследно водила кампању за индивидуална права, посебно за оне којима су та права ускраћена, те да је била прва и једина жена, и једина Американка, која је јавно стала у одбрану хомосексуалне љубави”. Пре ње, хетеросексуални анархиста Роберт Рајцел (1849–1898) говорио је позитивно о хомосексуалности већ почетком 1890-их у свом немачкојезичном часопису Der arme Teufel (Детроит).

У Европи и Северној Америци, покрет слободне љубави спајао је идеје обновљене из утопијског социјализма са анархизмом и феминизмом, усмеривши критику против „лицемерне” сексуалне моралности викторијанског доба и институција брака и породице, које су се сматрале облицима поробљавања жена. Заговорници слободне љубави заступали су добровољне сексуалне односе без мешања државе и бранили право на сексуално задовољство за оба пола, понекад изричито подржавајући права хомосексуалаца и проституток. Током неколико деценија, присталице идеје „слободне љубави” биле су бројне међу анархистима у Европи и Америци, али су се тим ставовима противили доминантни актери левице, марксисти и социјалдемократе. Радикална феминисткиња и социјалисткиња Викторија Вудхал избачена је 1871. из Међународног удружења радника због свог учешћа у покрету слободне љубави и сродним иницијативама. Уз подршку Карла Маркса, амерички огранак организације очишћен је од пацифистичких, антирасистичких и феминистичких струја, које су оптужене да дају превелик значај питањима која нису уско везана за класну борбу и самим тим су сматране неспојивим са „научним социјализмом” Маркса и Енгелса.

Европа Француски и шпански индивидуалистички анархистички кругови неговали су снажан осећај личног либертаријанизма и експериментисања. Идеје слободне љубави почеле су снажно да утичу на индивидуалистичке анархистичке покрете, одакле су се прошириле и на шири анархистички покрет, појављујући се и у шпанским индивидуалистичким анархистичким групама.

„У том смислу, теоријске позиције и животна искуства француског индивидуализма дубоко су иконокластична и скандалозна, чак и унутар самих либертаријанских кругова. Пропагирање нудистичког натуризма, снажна одбрана метода контроле рађања, идеја ‘савеза егоиста’ који своје постојање оправдавају искључиво сексуалном праксом, све су то настојања која ће, уз бројне потешкоће, поставити нов начин мишљења и деловања, изазивајући истовремено симпатије код једних и снажан отпор код других.”

Међу часописима који су били део овог покрета налазили су се L’En-Dehors у Француској, као и Iniciales и La Revista Blanca у Шпанији.

Емил Арман лево|мини|427x427п|Емил Арман Главни заговорник слободне љубави у оквиру европског индивидуалистичког анархизма био је Емил Арман. Он је заступао нудизам (види: анархо-натуризам) и полигамију, а увео је и појам la camaraderie amoureuse („љубавно другарство”). У бројним пропагандним текстовима, попут чланка De la liberté sexuelle („О сексуалној слободи”, 1907), Арман је заговарао не само нејасно схваћену идеју слободне љубави, већ и одржавање више партнерских односа истовремено, што је називао „вишеструка љубав”. У индивидуалистичком анархистичком часопису L’En-Dehors он и његови сарадници наставили су да развијају ову идеју. Арман је ту прилику искористио да формулише своје тезе о „револуционарном сексуализму” и „љубавном другарству”, које су се у више тачака разликовале од традиционалних схватања заговорника слободне љубави.

Касније је Арман сматрао да, из индивидуалистичке перспективе, нема ничег погрешног у „вођењу љубави”, чак и ако између партнера не постоје снажна осећања. „Теза о љубавном другарству”, објашњавао је, „подразумева слободан уговор о удруживању (који се може раскинути без најаве, у складу са претходним договором) између анархистичких индивидуалиста различитих полова, уз поштовање неопходних норми сексуалне хигијене, како би се заштитиле све стране у односу од ризика које љубавна искуства носе, попут одбијања, прекида, искључивости, посесивности, љубоморе, кокетности, хирова, равнодушности, непоштовања других и проституције.”

Арман је такође објавио више дела посвећених сексуалности и слободној љубави, међу којима Le Combat contre la jalousie et le sexualisme révolutionnaire („Борба против љубоморе и револуционарни сексуализам”, 1926), Ce que nous entendons par liberté de l’amour („Шта подразумевамо под слободом љубави”, 1928), La Camaraderie amoureuse ou ‘chiennerie sexuelle’ („Љубавно другарство или ‘сексуална дрскост’”, 1930) и La Révolution sexuelle et la camaraderie amoureuse („Сексуална револуција и љубавно другарство”, 1934), обимно дело од скоро 350 страница које обједињује већину његових списа о сексуалности.

У тексту из 1937. године Арман је међу циљевима индивидуалистичког анархизма навео стварање добровољних удружења која би постојала искључиво ради сексуалних односа, хетеросексуалних, хомосексуалних, бисексуалних или мешовитих. Подржавао је и право појединца на промену пола, као и „рехабилитацију забрањених ужитака”, неконформистичне облике нежности (лично је био склоњен воајеризму), као и содомију, уз потпуно одбацивање физичког насиља. Арман је све више простор посвећивао „сексуалним неконформистима”. Његова делатност обухватала је и превођење дела аутора као што су Александра Колонтај и Вилхелм Рајх, као и оснивање удружења слободне љубави која су покушавала да у пракси остваре идеале la camaraderie amoureuse путем стварних искустава.

Арманов углед у анархистичким круговима био је толики да је млада аргентинска анархисткиња Америка Скарфо тражила од њега савет у вези са својим односом са познатим италијанским анархистом Северином ди Ђованијем, који је у то време још био у браку. Њено писмо објављено је у часопису L’En-Dehors 20. јануара 1929. под насловом „Једно искуство”, заједно са Армановим одговором. У писму јој је одговорио:

„Друго: Моје мишљење у овом случају који ми шаљеш мало значи. Да ли си, или ниси, у складу са сопственим схватањем анархистичког живота? Ако јеси, онда занемари коментаре и увреде других и настави својим путем. Нико нема право да суди о твом начину живота, чак и ако је случајно супруга твог пријатеља непријатељски настројена према вашој вези. Свака жена која је у заједници са анархистом (или обрнуто) добро зна да не треба да врши, нити да прихвата, било какав облик доминације.”

Ерико Малатеста Начин на који је утицајни италијански анархиста Ерико Малатеста разматрао питање љубави заслужује посебну пажњу. У свом делу Љубав и анархија (Love and Anarchy), Малатеста пише: