Земљотреси су у Ирану учестала појава с обзиром на то што се већина територије налази у сеизмички активним зонама. Кроз историју је забележено на стотине потреса који су однели укупно најмање пет стотина хиљада жртава. Ове природне катастрофе одразиле су се на иранску културу те су имале велики утицај на митологију, књижевност, архитектуру, уметност, топонимику и политичку ситуацију.
Геологија
Иран у општем геолошком смислу карактерише припадност планинском појасу евроазијске литосферне плоче из терцијарног периода, односно у ужем смислу пространој Иранској висоравни произишлој консолидацијом прекамбријског темеља којег неки геолози сматрају одвојком прекамбријске арапске плочеEhlers, Eckart (15.12.1989.). Прираштање више или мање стабилних остатака прекамбријских структуралних слојева („централна маса”) и геолошки младих елемената попут терицијарних планинских зона Алборза или Загроса је неоспорно, но научно тумачење њиховог развоја прошло је кроз драстичне промене. Садашње стање може се сажети на следећи начинRosen, Norman C. (1969.):
a) Алборз и централноирански масив у стратиграфском и структуралном смислу прожимају се много више него што је првотно претпостављано. b) Недостају палеозојски орогени (између касног прекамбрија и средњег тријаса) што указује да је централни Иран искусио вероватно уједначене континенталне и епиконтиненталне услове односно тектонску стабилност. c) Мезозојске и терцијарне зоне карактерише алпска орогенеза која прекрива све делове централног Ирана заједно с периферијама. Конкретно, периферни набори појасева попут Копет-Дага, масиви Макрана или Загроса укључени су у геосинклинални развој док иранско језгро задржава свој епиконтинентални карактер. d) За разлику од других регија света, ирански масиви терцијарног порекла задржавају снажне предтерцијарне елементе, укључујући прекамбријске орогене. e) Модерна геолошка истраживања указују да је „централна маса”, првотно спомињана у контексту остатка палеозојске подлоге, вероватно ограничена само на мање делове централног Ирана односно „Лутски блок”.
Овај поједностављени сажетак и тумачење геолошког развоја може се поткрепити чињеницом да досад нису пронађени никакви трагови каледонских и херцинских орогена. Такође, седименте просечне дебљине 3000 − 4000 m у централном Ирану углавном одликују хомогени континентални материјали терестријалног порекла с релативно високим степеном једноликости. Смештени су изнад консолидованих ерозивних површина које се датирају у тријас или старије периоде, а понекад чак изравно покривају прекамбријску подлогу и ерозивне платформе. Огромна површина централног Ирана, првотно геолошки поједностављена као хомогена „централна маса”, заправо је врло сложена геолошка структура. Набори и раседи допринели су не само изузетно сложеном срастању геолошких узвисина и депресија већ и целокупним пукотинама тла. Примерице, суседне пространне пустиње Дашт-е Кавира (>200.000 km²) и Дашт-е Лута (166.160 km²) налазе се на различитим надморским висинама и одвојени су набораним масивима из периода терцијараBobek, Hans (1961.), стр. 7—19.. Од посебног значаја за проучавање геолошког развоја јесте теорија о тектоници плоча; на темељу палеонтолошких и палеомагнетских података већина геолога сматра Иран делом старе ГондванеВиди:• Förster, Hansgeorg (1974.), стр. 276—292.• Krumsiek, Klaus (1976.), стр. 909—929., а смештају га између данашње локације и Афричког рога. Иранска плоча данашњи је положај попримила тек концем креде и каснијих периода, док њен тектонски судар с арапском није изазвао само набирање Загроса већ и опсежне вулканске односно земљотресне активности које су учестале и дан данас.
Раседи мини|десно|300px| Иран је географски испресецан низом раседа који имају израван сеизмички утицај на 90 % територије. Главни и највећи међу њима је велики загрошки расед подно Загроса где се сударају арапска и иранска литосферна плоча (потоња се сматра јужним огранком големе евроазијске плоче)Planhol, Xavier (de); Berberian, Manuel (15. 12. 1996.). Ова субдукцијска зона протеже се дужином од 1575 − 1600 km односно просечном ширином од 250 km и њене сеизмичке активности врло су учестале. Иако историјски подаци указују на континуирану активност односно повремена локална подрхтавања, већина блажих потреса нису изравно повезана с главним већ низом споредних паралелних раседа. Према усменим тврдњама локалног становништва са Загроса из средине 20. века, умерено подрхтавање тла јавља се сваке године и изазива велике одроне стена. Истоветне тврдње почетком 17. века забележио је млетачки путописац П. Дела Вале који је посетио Бандар-Абас непосредно након потреса 1622. − становници су му саопштили да овај лучки град (релативно периферан у односу на Велики загрошки расед) бележи барем један умерени потрес годишњеDella Valle, Pietro (1628.), III., . Генерално, на овом активном сеизмичком подручју снажнији потреси катастрофалних размера нису забележени или су врло ретки. Нпр. древни град Шираз кроз историју је погађао низ подрхтавања, али само је земљотрес из 1853. био катаклизмичког карактера оставивши иза себе 9000 смртних случајева.
Североисточно од Загроса пружа се Иранска висораван која се састоји од мозаика гондванских плоча, а упркос томе што нису темељно истражене представљају стабилну сеизмичку зону. Снажнији потреси овде су врло ретки о чему сведочи и велик број очуваних витких минарета у Јаздској, Керманској и Исфаханској покрајиниAmbraseys, Nicholas Neocles (1979.), стр. 56—71.. На овом троугаоном подручју раседи се јављају углавном подно Централноиранског масива насталог Загросовим слегањем. Сеизмички најактивнију зону представља „ирански полумесец” који се протеже уз Азербејџан, Алборз, Копет-Даг, Хорасан, Систан, источни Дашт-е Лут и Макран. Ову зону прожимају десеци квартарских, углавном паралелних раседа дужине до више стотина километара и на њој су забележени најснажнији потреси у иранској историји. Највећи раседи у Ирану суВиди:• Earthquake Committee: Report (1996.), стр. 1—5.• Hessami, Khaled; Jamali, Farshad (2006.)• Alipoor, Reza; Zaré, Mehdi; Ghassemi, Mohammad Reza (15. 11. 2012.), стр. 86—97.• : Расед Дужина Локација Значајни земљотреси Абишки (каризански) расед 90 km Источноирански масив 1936., 1979., 1997. Аламутрудски реверсни расед 100 km Алборз 1608., 1808., 1945. Анарски расед 100 km Централноирански масив ... Андишки реверсни расед 70 km Централноирански масив 1980. Ардалски расед 150 km Загрос 1666., 1880., 1922., 1958., 1977. Бајџански реверсни расед 45 km Алборз 1983. Бамски расед 60 km Дашт-е Лут 2003. Биналудски реверсни расед 92 km Биналуд ... Даштебајашки расед 120 km Источноирански масив 1968., 1979. Дехширски расед 350 km Централноирански масив ... Денски расед 110 km Загрос ... Џангалски реверсни расед 130 km Источноирански масив 1336. Џорџафачки реверсни расед 130 km Централноирански масив ... Ејпачки реверсни расед 85 km Алборз ~2500. пне., 1962. Фирдушки реверсни расед 140 km Источноирански масив 1968. Гармсарски расед 100 km Алборз 743., 1945., 1982. Гарунски расед 35 km Загрос 1958. Голбафски реверсни расед 200 km Централноирански масив 1877., 1909., 1911., 1948., 1969., VI./1981., VII./1981. Хазарски реверсни расед 600 km Алборз 874., 1944. Источни нешки расед 250 km Источноирански масив 1990. Јужни рајски расед 18 km Алборз ... Кахризачки расед 10 km Алборз 330-их пне., 855., 864., 1383. Каребашки расед 35 km Загрос ... Касрекандски расед 120 km Макран 1864., 1979. Кашафрудски реверсни расед 120 km Копет-Даг 1673., 1678., 1988. Кашански расед 160 km Кух-е Каркас 1755., 1778., 1844., 1890., 1895. Казерунски расед 100 km Загрос 1824., 1826., 1881., 1885., 1891. Кизилузунски (манџилски) реверсни расед 65 km Алборз 1968., 1983. Копетдашки расед 460 km Копет-Даг 0-их пне., 1948. Кухбанански расед 300 km Централноирански масив 1854., 1864., 1871., 1897., 1913., 1937., 1977. Ларски расед 70 km Загрос 1400., 1593., 1677., 1766. Макрански расед 850 km Омански залив 1483., 1947. Минапски расед 600 km Хормозган и Макран ... Мошки реверсни расед 200 km Алборз 1802., 1811., 1815., 1830., 1930., 1947., 1955., 1974. Нахавандски трансформни расед 65 km Загрос 1961. Најбандски расед 400 km Дашт-е Лут 1978. Нишапурски реверсни расед 52 km Биналуд 1145., 1209., 1251., 1270., 1389., 1405., 1928., 1949., 1977. Носратабадски расед 360 km Источноирански масив 1838. Рафсанџански реверсни расед 140 km Централноирански масив 1923., 1924. Сабзварански расед 150 km Централноирански масив 1849., 2011. Салмашки расед 80 km Азербејџан 1837., 1896., 1930. Сарвестански расед 75 km Централноирански масив 1877., VI./1981., VII./1981. Северни алборшки реверсни расед 300 km Алборз 1127. Северни казвински реверсни расед 60 km Алборз 1119. Северни рајски расед 17 km Алборз ... Северни табришки реверсни расед 90 km Азербејџан 1042., 1721., 1780., 1965. Северни техерански расед 90 km Алборз 958., 1177., 1895., 1970., 1989. Султанијски реверсни расед 140 km Алборз 1803. Сурмски расед 110 km Загрос 1440., 1972. Шахдадски реверсни расед 35 km Дашт-е Лут ... Шахкушки реверсни расед 115 km Алборз 1890., 1985. Шахварски реверсни расед 60 km Алборз 1890., 1981., 1984. Талекански реверсни расед 64 km Алборз 1808., 1966. Талишки расед 300 km Талишки масив 1970., 1978. Тасучки реверсни расед 61 km Азербејџан 1807., 1857., 1963., 1981., 1984., 1986. Торкапски расед 77 km Биналуд 1673., 1976., 1977., 1983. Торудски расед 70 km Дашт-е Кавир 1953. Велики кавирски (дорунски) расед 700 km Дашт-е Кавир 1903., 1923. Велики загрошки расед 1575 km Загрос ... Западни нешки расед 300 km Источноирански масив 1928. Зардкушки расед 130 km Загрос ... Зелзелехишки расед 66 km Зелзеле-Хиз 1940., 1971., 1980. Сеизмологија
Сеизмологија као научна дисциплина у Ирану се убрзано развија од средине 20. века када се диљем земље почињу успостављати сеизмолошке станице. Прва таква отворена је 1958. године у Техерану, а потом су уследиле нове у Ширазу (1959.), код Сафид-Руда (1962.), у Табризу, Машхаду и Керманшаху (1964. − 1965.), Бушехеру (1975.), Исфахану (1976.), те Сав (1977.). Свакој наведеној станици придружена је мрежа споредних јединица, а највеће међу њима прикључене су на Светску стандардизовану сеизмографску мрежу (WWSSN)IRSC (2013.), Seismic Local Networks. Ирански геофизички завод инсталирао је аналогне сеизмолошке станице и у Боруджену, Минудашту, Махабаду, Гамсару и Кале-Казију до 1995. године, након чега наступа процес дигитализације. Прве дигиталне станице успостављене су у Техерану и Табризу, а потом и у Семнану, Кучану, Јазду, Сарију, Исфахану, Ширазу, Машхаду, Керманшаху, Бирџанду и Хорамабаду. Најновије модерне станице отворене су 2010. године у Минабу, Керману, Шахрекорду и Хамадану. Свака од наведених опремљена је краткопериодичним или широкопојасним сеизмометрима. Раних 2010-их година Иран је располагао са укупно 85 дигиталних сеизмолошких станица распоређених у 16 локалних мрежа, уз шест додатних у изградњи.