Авион Арадо Ar 80 је био немачки једноседи, једномоторни нискокрили моноплан, ловачки авион кога је пројектовала и произвела компанија -{Arado Flugzeugwerke GmbH}- 1935. године. Авион су пројектовали инжењери Валтер Ретел (нем. Walter Rethel) и Валтер Блуме (нем. Walter Blume)https://aviastar.org/air/germany/arado_ar-80.phphttps://www.nevingtonwarmuseum.com/ar-80.html. Пројектовање и развој мини|десно|300п|Мотор Junkers Jumo 210 авиона Арадо Ar 80 мини|десно|300п|Мотор RR-Kestrel авиона Арадо Ar 80 Немачко министраство ваздухопловсва (RLM) је 1934. године издало је спецификацију за испоруку новог ловца који је требало да замени до тада застареле двокрилце Арадо Ar 68 и Хајнкел He 51. Нови авион, у складу са оним што је договорено са Техничком канцеларијом Министарства, морао је да са, новим мотором Јумо 210, испуњава следеће карактеристике: једномоторни моноплан потпуно металне конструкције, опремљен увлачивим стајним трапом, способан да достигне брзину од 400 -{km/h}-, и да достигне максималну висину од 6.000 -{m}- са временом пењања од 7 минута.

На такмичење су се пријавиле поред Арадо још и Фоке-Вулф, Хајнкел и Месершмит. Као што је био обичај, RLM је захтевао од компанија учесница да направе три прототипа које ће оценити одговарајућа комисија.

На крају упоредних тестирања, спроведених у октобру 1935. године, испитна комисија је прогласила Bf 109 најбољим а иза њега He 112 те је обема компанијама издата наредба за производњу 10 предсеријских примерака. После ових резултата Арадо је напустио развојни пројекат Ar 80https://airwar.ru/enc/fww2/ar80.html. Технички опис Труп: Централни део трупа био је направљен од челичних цеви као јединствена решеткаста конструкција која је укључивала и централни део крила. На овај костур причвршћена је позади метална монокок шкољка репа, а напред се налазио демонтажни челични носач мотора. Облога ове челичне конструкције била је од дуралуминијумских лимова. У трупу авиона се налазила отворена пилотска кабина дефинисана тендером Мистарства ваздухопловства.

Погонска група авиона требало је да се састоји од мотора Јумо 210 снаге 450 -{kW}- који покреће двокраку дрвену елису фиксног корака. Међутим, пошто овај мотор није био спреман за оперативну уградњу, Арадо се одлучио да у први прототип угради мотор Rolls-Royce Kestrel VI снаге 471 -{kW}-. У други прототип је уграђен мотор Rolls-Royce Kestrel V снаге 512 -{kW}-, а тек у трећи прототип је уграђен планирани Јункерс JUMO 210C снаге 450 -{kW}-. Сви ови мотори су били течношћу хлађени па је авион испод трупа имао тунелски хладњак расхладне течности.

Крило овог авиона је било троделно. Централни део крила био је направљен од челичних цеви са скидајућом алуминијумском облогом. Облик му је био правоугаони са равним и предњим и задњим ивицама. Панели крила имали су два носача и алуминијумска ребра; горњи део панела био је прекривен алуминијумом, док је доњи део био од импрегнираног платна. Закрилца и крилца, као и кормило висине и кормило правца, били су пресвучени платном. Крило је имало облик, обрнут облику галебовог крила како би се смањила дужина главног стајног трапа. Панели крила су имали трапезни облик са заобљеним крајевима и за њих су биле везане фиксне ноге стајног трапа.

Репне површине: Репни део је био формиран од оквира лаких легура пресвучених лимом од легура лаких метала. Вертикални стабилизатор се налазио испред учвршћеног хоризонталног стабилизатора а то је био већ традиционални Арадов реп проверен на неколико предходних авиона. Оваква конструктивна изведба репа побољшала је стабилност у окретању. Репни део трупа са репним површинама представља целину направљену као монокок конструкција и била је повезана са средишњим делом трупа који је направљен као класична решеткаста просторна конструкција направљена од заваених челичних цеви.

Стајни трап: је био фиксан. Састојао се од две независне конзолне ноге у којима су се налазили амортизери и уљни пригушивачи. Точкови су били са нископритисним гумама и хидрауличним кочницама. Испод репа се налазио смоуправљиви точак. Tочкови су имали аеродинамичке облоге.

Оперативно коришћење Сва три прототипова авиона Арадо Ar 80 су касније служила као експерименталне лабораторије за разна испитивање. На овим авионима су испитиване елисе променљивог корака, Фаулерова закрилца, прототипу D-IPBN су реконструисана (исправљена) крила код овог авиона је први пут у историји ваздухопловства топ испањивао гранате кроз главчину елисеhttps://warmachinesdrawn.blogspot.com/2016/04/arado-ar80.html. На овом авиону је 1940. године тестиран сигурносни уређај за ограничавање свих кормила током великих брзинаhttps://histaviation.com/ar_80.html. Два авиона Арадо Ar 80 су након испитивања у Рехлину и Тарневицу коначно враћени у Арадо ради одбране аеродрома компаније у Варнеминдеу.https://www.1000aircraftphotos.com/Contributions/Braas/12034.htm

Земље у којима је коришћен овај авион

Референце

Литература

. . Jörg Armin Kranzhoff: Arado. Geschichte eines Flugzeugwerks. 1. Auflage. Aviatic, Oberhaching 1995, Volker Koos: Arado Flugzeugwerke 1925–1945. Heel, Königswinter 2007, .

Види још Арадо Ar 65 Арадо Ar 68 Месершмит Bf 109 Компанија Арадо

Спољашње везе https://aviastar.org/air/germany/arado_ar-80.php https://airwar.ru/enc/fww2/ar80.html https://histaviation.com/ar_80.html https://warmachinesdrawn.blogspot.com/2016/04/arado-ar80.html https://www.1000aircraftphotos.com/Contributions/Braas/12034.htm https://www.nevingtonwarmuseum.com/ar-80.html https://silverhawkauthor.com/aviation/warplanes-of-germany-luftwaffe-arado-aircraft/

Категорија:Војни авиони Категорија:Арадо авиони Категорија:Ловачки авиони