мини|upright=1.4|десно|Мапа са шрафурама на папиру из периода Америчког грађанског рата, коју је 1867. године израдио картограф Натанијел Михлер, у поређењу са савременим аероснимцима изнад Чанселорсвила у Вирџинији
Историја картографије представља развој уметности и науке израде карата. Мапе су биле један од најважнијих људских изума, који је омогућио људима да објасне свој пут и да се оријентишу у простору. Нејасно је када су и како настале најраније мапе, али се верује да су мапе локалног терена независно изумеле многе културе. Најраније претпостављене мапе укључују пећинске цртеже и урезивања на кљовама и камену. Мапе су у великој мери израђивали у старом Вавилону, Грчкој, Риму, Кини и Индији.
Најраније мапе су занемаривале закривљеност Земљине површине, како зато што је облик Земље био непознат, тако и зато што закривљеност није значајна на малим подручјима која су се мапирала. Међутим, још од доба античке Грчке, мапе великих региона, а посебно света, користиле су картографску пројекцију са модела глобуса како би се контролисало како се неизбежна деформација распоређује на мапи. Савремени методи транспорта, употреба извиђачких авиона, а однедавно и доступност сателитских снимака, омогућили су документовање многих подручја која су раније била неприступачна. Бесплатне онлајн услуге као што је Google Earth учиниле су тачне мапе света доступнијим него икада пре.
__TOC__
Етимологија Термин картографија је модеран, позајмљен из француског језика (cartographie) у 1840-им, који се и сам заснива на средњолатинском carta („мапа”).
Предмодерно доба
Најраније познате мапе мини|десно|Могуће најстарија преживела мапа урезана је на овој кљови мамута, датираној у 25.000. годину пре н. е., пронађеној у месту Павлов у Чешкој.
Није увек јасно да ли је неки древни артефакт направљен као мапа или као нешто друго. Дефиниција „мапе” такође није прецизна. Због тога ниједан артефакт није општеприхваћен као најранија преживела мапа. Међу кандидатима су: Приказ налик мапи са планинама, реком, долинама и путевима око Павлова у Чешкој, урезан на кљови мамута, који је датиран у 25.000. годину пре н. е. Абориџински цилкон који може бити стар и до 20.000 година, за који се верује да приказује реку Дарлинг. Мапа урезана на кости мамута у Межиричу, стара око 15.000 година. Тачке које датирају из 14.500. године пре н. е., пронађене на зидовима пећина Ласко, које мапирају део ноћног неба, укључујући три сјајне звезде Вега, Денеб и Алтаир (астеризам Летњи троугао), као и звездано јато Плејаде. Пећина Ел Кастиљо у Шпанији садржи тачкасту мапу сазвежђа Северна круна, која датира из 12.000. године пре н. е. Полирани комад пешчара из пећине у шпанској Навари, датиран у 14.000. годину пре н. е., који можда представља симболе за пејзажне одлике, као што су брда или наставе, суперпониране преко цртежа животиња. Алтернативно, може представљати и духовни пејзаж или једноставна урезивања. Склониште под стеном Сегоњол 3 у Париском басену у Француској садржи оно за шта се претпоставља да је минијатурни приказ околног пејзажа, моделован тако да одражава природне токове воде и геоморфолошке одлике региона. Могуће је да је реч о најстаријој тродимензионалној мапи, која датира од пре 13.000 година, око 12.000 до 11.000. године пре н. е. Још једна древна слика која подсећа на мапу настала је крајем 7. миленијума пре н. е. у Чатал Хејуку у Анадолији, у данашњој Турској. Ова зидна слика може представљати план овог неолитског села; међутим, новија научна истраживања су довела у питање идентификацију ове слике као мапе. „Плоча из Сен Белека” ($2200$–$1600\text{ пре н. е.}$), за чије се линије и симболе тврди да представљају катастарски план дела западне Бретање.Clement Nicolas, Yvan Pailler, Pierre Stéphan, Julie Pierson, Laurent Aubry, et al.. La carte et le territoire : la dalle gravée du Bronze ancien de Saint-Bélec (Leuhan, Finistère). Bulletin de la Société préhistorique française, Société préhistorique française, 2021, 118 (1), pp.99–146. Online at https://www.prehistoire.org/shop_515-47906-5446-800/04-2021-tome-118-1-p.-99-146-c.-nicolas-y.-pailler-p.-stephan-j.-pierson-l.-aubry-b.-le-gall-b.-le-gall-v.-lacombe-j.-rolet-la-carte-et-le-territoire-la-dalle-gravee-du-bronze-ancien-de-saint-belec-leuhan-finistere.html
Древни Блиски исток мини|десно|Глинена таблица са мапом вавилонског града Нипура () Мапе у древном Вавилону израђиване су коришћењем тачних техника премерања земљишта. На пример, глинена таблица димензија $7{,}6 \times 6{,}8\text{ cm}$, која је пронађена 1930. године у Га-Суру, у близини данашњег Киркука, приказује мапу речне долине између два брда. Клинописни натписи означавају објекте на мапи, укључујући парцелу земље описану као 354 iku (12 хектара) која је била у власништву особе по имену Азала. Већина научника датира ову таблицу у период од 25. до 24. века пре н. е. Брда су приказана преклапајућим полукруговима, реке линијама, а градови круговима. На мапи су такође означене и стране света. Гравирана мапа из каситског периода (14–12. век пре н. е.) вавилонске историје приказује зидове и зграде у светом граду Нипуру.
Вавилонска мапа света, најранија преживела мапа света ( пре н. е.), представља симболички, а не дословни приказ. Она намерно изоставља народе попут Персијанаца и Египћана, који су Вавилонцима били добро познати. Приказано подручје је кружног облика, окружено водом, што се уклапа у религиозну слику света у коју су Вавилонци веровали.
Феникијански морепловци остварили су значајан напредак у поморству и истраживању. Забележено је да су прво опловљавање Африке вероватно извели феничански истраживачи које је упослио египатски фараон Нехо II око 610–595. године пре н. е. У делу Историја, написаном између 431. и 425. године пре н. е., Херодот је изразио сумњу у извештај да је Сунце виђено како сија са севера. Он је навео да су ову појаву уочили феничански истраживачи током опловљавања Африке (Историја, 4.42), који су тврдили да им је Сунце било са десне стране када су пловили у смеру казаљке на сату. Современним историчарима ови детаљи потврђују истинитост феничанског извештаја, чак указујући на могућност да су Феничани знали за модел сферне Земље. Ипак, ништа поуздано о њиховом знању географије и навигације није преживело. Историчар Дмитриј Панченко теоретише да је управо феничанско опловљавање Африке инспирисало теорију о сферној Земљи до 5. века пре н. е.
Античка Грчка Многи научници кроз историју, као што су Страбон, Киш и Дилки, сматрају Хомера оснивачем ране грчке замисли о Земљи, па самим тим и географије. Хомер је замишљао Земљу као диск окружен непрестано покретним током Океана, што је замисао коју сугерише изглед хоризонта виђен са врха планине или са морске обале. Овај модел су прихватили рани Грци. Хомер и његови грчки савременици знали су врλο мало о Земљи изван Либијске пустиње у Египту, југозападне обале Мале Азије и северне границе грчке домовине. Осим тога, обала Црног мора била је позната само кроз митове и легенде које су кружиле у то време. У његовим песмама нема помињања Европе и Азије као географских концепата. Због тога велики део Хомеровог света приказан на оваквој интерпретативној мапи представља земље које се граниче са Егејским морем. Грци су веровали да заузимају средишњи регион Земље, а њени рубови су били насељени дивљим, монструозним варварима и чудним животињама и чудовиштима; Хомерова Одисеја помиње велики број њих.
Додатне тврдње о античкој географији налазе се у Хесиодовим песмама, вероватно написаним током 8. века пре н. е. Кроз стихове дела Послови и дани и Теогонија, он својим савременицима показује одређена географска знања. Он уводи имена река као што су Нил, Дунав (Ister), обале Босфора и Еуксина (Црног мора), обалу Галије, острво Сицилију и неколико других регија и река. Његово напредно географско знање не само да је претходило грчкој колонизацији, већ је коришћено и у најранијим грчким мапама света, које су израдили мапери попут Анаксимандра и Хекатеја из Милета, као и Птолемеј користећи запажања истраживача и математички приступ.
Рани кораци у развоју интелектуалне мисли у античкој Грчкој припадали су Јоњанима из њихового познатог града Милета во Малој Азији. Милет је био у повољном положају да апсорбује делове вавилонског знања и да профитира од ширења трговине на Медитерану. Најранији стародревни Грк за кога се каже да је конструисао мапу света је Анаксимандар из Милета (), Талесов ученик. Он је веровао да Земља има цилиндричан облик, попут каменог стуба суспендованог у свемиру. Насељени део његовог света био је кружан, у облику диска, и вероватно се налазио на горњој површини цилиндра.
Због израде своје мапе света, Анаксимандар се сматра првим картографом. Мало се зна о тој мапи, која није преживела. Хекатеј из Милета (550–475. пре н. е.) израдио је другу мапу педесет година касније, за коју је тврдио да је побољшана верзија мапе његовог славног претходника.
мини|upright|десно|Свет према Хекатеју, 500. година пре н. е.
Хекатејева мапа описује Земљу као диск са Океаном који га окружује и са Грчком у центру. Ово је био веома популаран тадашњи грчки поглед на свет, изведен првобитно из Хомерових песама. Такође, као и многе друге ране мапе у антици, његова мапа нема размеру. Као јединице мере, ова мапа је користила „дане пловидбе” на мору и „дане пешачења” на копну. Сврха ове мапе била је да прати Хекатејево географско дело под називом Periodos Ges (Пут око света). Periodos Ges је био подељен на две књиге, „Европа” и „Азија”, при чему је ова друга укључивала Либију, што је био древни термин за целу познату Африку.
Дело дели свет на два континента, Азију и Европу. Хекатеј приказује граничну линију од Херкулових стубова преко Босфора, а реку Дон као границу између њих. Он је био први познати писац који је сматрао да се Каспијско море улива у околни океан — замисао која се дуго задржала у хеленистичком периоду. Био је посебно поучан у вези са Црним морем, додајући многа географска места која су Грцима већ била позната кроз процес колонизације. Северно од Дунава, према Хекатеју, налазиле су се Рифејске планине, иза којих су живели Хиперборејци — народ далеког севера. Хекатеј је приказао извориште реке Нил у јужном околном океану. Ова претпоставка помогла је Хекатеју да предложи решење за мистерију годишњег поплављивања Нила. Веровао је да су и океански таласи примарни узрок ове појаве. Мапа заснована на Хекатејевој била је намењена као помоћ у доношењу политичких одлука. Према Херодоту, та мапа је била урезана у бронзану таблицу и Аристагора ју је однео у Спарту током побуне јонских градова против персијске власти од 499. до 494. године пре н. е.
Анаксимен из Милета (6. век пре н. е.), који је учио код Анаксимандра, одбацио је ставове свог учитеља о облику Земље и уместо тога ју је замишљао као правоугаони облик који подржава компресовани ваздух.
Питагора са Самоса (–480. пре н. е.) спекулисао је о идеји сферне Земље са централном ватром у њеном језгру. Понекад му се погрешно приписује увођење модела који дели сферну Земљу на пет зона: једну топлу, две умерене и две хладне — северну и јужну. Ова идеја, позната као зонална теорија климе, вероватније је настала у време Аристотела.
Скилакс, морепловац, забележио је своја путовања Медитераном око године пре н. е. Ово је најранији познати скуп грчких периплуса (упутстава за пловидбу), који су постали основа за многе будуће мапере, посебно у средњовековном периоду.
Начин на који је географско знање Грка напредовало у односу на претходне претпоставке о облику Земље био је кроз Херодота и његово концептуално виђење света. Ни ова мапа није преживела, а многи претпостављају да никада није ни израђена. Могућа реконструкција његове мапе приказана је поред.
мини|десно|Свет према Херодоту, 440. година пре н. е.