1. посебна ваздушно-десантна бригада () била је јединица Ваздушно-десантне војске Руске Федерације која је постојала од 1996. до 2003. и била је руски допринос мировној мисији коју је предводио НАТО у Босни и Херцеговини, Имплементационим снагама (ИФОР), касније преименованим у Стабилизационе снаге (СФОР).
Бригада је формирана у јесен 1995. од елемената 76. гардијске десантно-јуришне и 98. гардијске ваздушно-десантне дивизије, а званично је активирана непосредно прије доласка у ваздухопловну базу у Тузли у јануару 1996. године. Руска бригада је представљала највећу војну силу међу државама које нису чланице НАТО-а, а које су учествовале у мировној мисији. Задаци су били усмјерени на раздвајање зараћених страна, чишћење мина и стварање безбједних услова за цивилно становништво и међународне хуманитарне организације.
Учешће ове јединице у Босни и Херцеговини било је први пут да руске трупе учествују у операцији под вођством НАТО-а, при чему је примијењен јединствен систем командовања. Будући да се налазила у америчкој зони одговорности, бригадом је на терену управљао командант америчке 1. оклопне дивизије, док је оперативни надзор вршио Врховни командант савезничких снага у Европи преко свог замјеника за руске снаге, који је био руски генерал. На тај начин, бригада је била подређена врховној команди НАТО-а, али је истовремено била под руским надлежношћу.
Мисију су обје стране оцијениле као успјешну, а према ријечима америчког генерала Џорџа Џоулвана, развој односа Русије и НАТО-а током овог процеса створио је основу за потписивање Оснивачког акта Русија—НАТО у мају 1997. године. Једини озбиљан поремећај у командној структури догодио се током рата на Косову и Метохији 1999, након чега су односи обновљени. Дијелови 1. ваздушно-десантне бригаде остали су у Босни и Херцеговини до 2003, иако је њихов број значајно смањен након 1999. године.
Историја Позадина
Након што су у јесен 1995. у Дејтону (Охајо) започели преговори, зараћене стране у рату у Босни и Херцеговини склопиле су 14. новембра 1995. Дејтонски споразум – мировни споразум којим је окончан сукоб. На основу њега, Војска Републике Српске на једној страни и Армија Републике Босне и Херцеговине и Хрватско вијеће одбране на другој обуставиле су борбена дејства и започеле демилитаризацију. Сједињене Државе су жељеле да Русија узме учешће у обезбјеђивању спровођења мировног споразума, при чему би руске трупе служиле у мировној мисији – Снагама за спровођење мира, ИФОР — које су дјеловале на основу мандата Савјета безбједности УН, а под командом НАТО-а. Оне су преузеле одговорност од неефикасног УНПРОФОР-а. Постојале су напетости између НАТО-а и Русије након ваздушних удара савеза на положаје ВРС раније те године, али се руски предсједник Борис Јељцин сагласио да Русија треба да учествује, а преговори између руског министра одбране Павела Грачова и америчког секретара одбране Вилијама Џ. Перија одредили су како ће се то остварити. Утврдили су да ће 8. новембра 1995. руска бригада од два или три пјешадијска батаљона бити распоређена као дио мировних снага. Међутим, и даље је постојало неслагање око тачне командне структуре за мисију, јер је руска влада била невољна да своје трупе стави под команду НАТО-а. Руси су првобитно сматрали да су њихове трупе под америчком командом, а не под командом НАТО-а, али су требали да учествују у мисији НАТО-а, а амерички генерал који је њом управљао дјеловао је у својству врховног команданта НАТО-а.
Тачан оквир мисије разрађен је између Врховног команданта савезничких снага у Европи америчког генерала Џорџа Џоулвана и делегације руског Генералштаба коју је предводио генерал-пуковник Леонтиј Шевцов. Одлучили су да ће Џоулван имати оперативну контролу над бригадом преко Шевцова, који је добио нову дужност у Врховном штабу савезничких снага у Европи као замјеника Врховног команданта савезничких снага у Европи за руске снаге. На терену, бригада је сарађивала са америчком 1. оклопном дивизијом, а њен командант генерал-мајор Вилијам Л. Неш, имао је тактичку контролу над руском јединицом. И америчке и руске снаге су биле дио Мултинационалне дивизије Сјевер.
Формирање и распоређивање мини|десно|Долазак руских трупа на ваздухопловну базу Тузла, јануар 1996. године.
Током новембра и децембра 1995. године, 1. посебна ваздушно-десантна бригада формирана је од елемената 76. гардијске десантно-јуришне и 98. гардијске ваздушно-десантне дивизије ВДВ-а, а званично је активирана 5. јануара 1996. године. У почетку је бројала око 1340 падобранаца, мада други извори наводе снагу од 1500 до 1600 људи, заједно са 116 возила и осам артиљеријских оруђа. Њена опрема обухватала је оклопна возила БМД-1, БМД-2, БТР-Д и БТР-80, самоходне минобацаче 2С9 Нона и камионе Урал. Војници су примали веће плате од редовних војника и прошли су посебну обуку. Према процјени једног извора, 40% њих су били ратни ветерани који су учествовали у рату у Авганистану (1979—1989) и/или Првом чеченском рату (1994—1996).
Почевши од 12. јануара 1996, први елементи бригаде стигли су у ваздухопловну базу у Тузли на сјевероистоку Босне, која је била америчка зона одговорности. Бригадом је командовао пуковник Александар Ленцов. Са оперативним радом почели су почетком фебруара, што је подразумијевало патролирање зоном одговорности и посједање 12 контролних тачака. Зона одговорности се налазила у Посавском коридору, близу границе између Србије и Босне и Херцеговине, и обухватао је 75 км дугу секцију међуентитетске линије разграничења Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Бригада је била организована у 1. и 2. ваздушно-десантни батаљон, при чему је сваки од њих био одговоран за одређени дио границе. Њихов задатак био је да осигурају да зараћене стране остану међусобно удаљене.
До тог тренутка, Русија је распоредила два пјешадијска батаљона који су служили у оквиру УНПРОФОР-а од 1992. до 1995, а основа за учешће Русије у мировним мисијама успостављена је указом руског предсједника Бориса Јељцина од 23. јуна 1995. године „О поступку пружања војног и цивилног особља од стране Руске Федерације за учешће у дјелатностима за очување или обнову међународног мира и безбједности”. Међутим, 1. посебна ваздушно-десантна бригада у Босни и Херцеговини представљала је први пут да су руске војне снаге учествовале у мисији под вођством НАТО-а, под оперативном командом овог савеза.
мини|лево|Возила бригаде, јул 1996. године.
Руски и амерички војници су се углавном добро слагали, упркос културолошким и организационим разликама. Неки амерички официри за везу били су распоређени у подручје руске јединице, заједно са тимом Специјалних снага Армије Сједињених Држава. Руска бригада је такође укључивала војнике из 45. посебног пука специјалних снага ВДВ-а. Сектор руске бригаде налазио се између двије бригаде америчке 1. оклопне дивизије. Заједничке патроле руских и НАТО војника одвијале су се редовно, а почев од 1997. извођене су и заједничке вјежбе обуке америчких и руских трупа у Босни и Херцеговини. Њихови остали задаци обухватали су деминирање, испомагање УН-у и обезбјеђивање сигурног окружења за цивиле и дјелатности међународних хуманитарних организација, као и локалне власти. Руска бригада је већ у раној фази дала „драгоцјен допринос” успјеху ових војних циљева.
Команданти бригаде и америчке дивизије успјели су да остваре дјелотворну међусобну сарадњу, а руски и амерички официри су улагали напоре како би развили позитиван професионални однос. Командант бригаде је, према успостављеном систему, имао могућност да се посавјетује са руским генералом у Врховном штабу савезничких снага у Европи у вези са наређењима која је добијао од команданта америчке дивизије, али су у пракси неслагања била ријетка. Русија је наставила своје учешће и када су крајем 1996. Снаге за спровођење мира (ИФОР) постале Снаге за стабилизацију (СФОР), а њен допринос у људству овој мисији постао је највећи од свих држава које нису чланице НАТО-а. Активности ИФОР-а су од стране НАТО-а назване операцијом „Заједнички подухват” (енгл. Joint Endeavor), док је СФОР спроводио операције „Заједничка стража” () и „Заједничка ковачница” ().
Ипак, било је одређених несугласица. Руска бригада је одлучила да свој штаб смјести у Угљевику, граду у Републици Српској, умјесто у Тузли, гдје је била смјештена америчка дивизија. Крајем децембра 1995, руски генерал Николај Стасков допутовао је у Босну и састао се са командантом Главног штаба ВРС генерал-пуковником Ратком Младићем без одобрења НАТО-а , против којег је већ постојала оптужница Хашког трибунала. Стасков је био замјеник команданта ВДВ-а за мировне операције, а НАТО официри су га доживљавали као „тврдолинијаша” који наводно није одобравао блискост између руских и америчких војника. Било је несугласица које су укључивале преузимање контроле над српским ТВ предајницима од стране америчких снага у октобру 1997. и хапшење команданта корпуса Војске Републике Српске у децембру 1998, при чему руске трупе нису жељеле да учествују ни у једној од тих ситуација, иако су се оне дешавале у њиховом сектору. Такође, постојала је одређена напетост између бошњачке АРБиХ и руског 2. батаљона, који је био распоређен у бошњачком мјесту Симин Хан.
Усиљени марш на Приштину
300px|мини|Премјештање руског контингента КФОР-а:
Почевши од 24. марта 1999, НАТО је започео ваздушне ударе на Југославију у завршној фази рата на Косову и Метохији. Као одговор, Јељцинова администрација је поништила командни аранжман за руски контингент у СФОР-у и повукла замјеника за руске снаге и његово особље из војног штаба НАТО-а. 1. посебна ваздушно-десантна бригада остала је у Босни и Херцеговини, али ланац командовања није био дефинисан. Русија, која је историјски имала блиске односе са Србијом, доведена је у тежак положај, а руско руководство је вјеровало да ће бити изостављено из мировне мисије на Косову и Метохији коју је НАТО желио да српска влада прихвати. Иако је Русија у Савјету безбједности УН одобрила распоређивање мировне мисије под вођством НАТО-а на Косову, питање њеног сопственог учешћа западне земље још увијек нису разријешиле. Европљани су жељели да Руси учествују, али су Сједињене Државе вјеровале да НАТО треба да сачека прије него што укључи Русију.
Високи званичник Генералштаба, генерал-пуковник Јуриј Балујевски, наредио је ВДВ-у у мају 1999. да тајно припреми своје снаге у Босни и Херцеговини за могуће распоређивање на Косову. Од почетка јуна 1999. бригада је држана на високом нивоу борбене готовости, а руски командни кадар је за ову мисију одабрао искусно људство. Задатак је био заузимање стратешки важног положаја – аеродрома Слатина у Приштини – прије него што снаге НАТО-а успију да стигну до њега. Аеродром би се потом користио за допремање додатних ваздушно-десантних јединица из Русије путем авио-транспорта. Руска бригада 10. јуна је започела војну вјежбу која је послужила као параван за њихове посљедње припреме, а сљедећег дана из Москве је стигло наређење за улазак на Косово прије НАТО снага. Предсједник Јељцин је о овом војном плану обавијештен у посљедњем тренутку и одобрио га је. Истог дана, група од 206 падобранаца, крећући се у 15 оклопних возила БТР и 35 камиона Урал или аутомобила, под вођством бившег војног представника Русије при НАТО-у Виктора Заварзина, напустила је Босну и Херцеговину и прешла границу са Србијом на свом путу ка Косову. Они су преко ознака „СФОР” на својим возилима префарбали натпис „КФОР” (што је означавало НАТО снаге за Косово). На свом путу, конвој је прошао поред многих трупа Војске Југославије које су се повлачиле са Косова, а српски цивили су их срдачно дочекали.