„Посмртна беседа” () је једна од најпознатијих песама мађарског књижевника Дежеа Костолањија. Написана 1933. године, песма представља дубоко хуманистичко дело које се бави темом људске пролазности, смрти, али пре свега апсолутне јединствености сваког људског бића.

Позадина и наслов Наслов песме и њен први стих („” — „Видите ли, браћо моја...”) директна су алузија на истоимени средњовековни текст „Посмртна беседа и молитва” (), који датира из периода између 1192. и 1195. године и представља најстарији сачувани писани споменик на мађарском језику. Међутим, док стари црквени текст наглашава заједничку судбину свих људи у смрти и греху („прах смо и пепео”), Костолањијева песма мења перспективу и наглашава индивидуалност, вредност и непоновљивост конкретног човека.

Текст песме У наставку је приказан оригинални текст на мађарском језику и слободан превод на српски језик.

Оригинал на мађарском језику Превод на српски језик (слободан препев)Látjátok feleim, egyszerre meghalt és itt hagyott minket magunkra. Megcsalt. Ismertük őt. Nem volt nagy és kiváló, csak szív, a mi szivünkhöz közel álló. De nincs már. Akár a föld. Jaj, összedőlt a kincstár.

Okuljatok mindannyian e példán. Ilyen az ember. Egyedüli példány. Nem élt belőle több és most sem él, s mint fán se nő egyforma két levél, a nagy időn se lesz hozzá hasonló.

Nézzétek e főt, ez összeomló, kedves szemet. Nézzétek, itt e kéz, mely a kimondhatatlan ködbe vész kővé meredve, mint egy ereklye, s rá ékírással van karcolva ritka, egyetlen életének ősi titka.

Akárki is volt ő, de fény, de hő volt. Mindenki tudta és hirdette: ő volt. Ahogy szerette ezt vagy azt az ételt, s szólt, ajka melyet mostan lepecsételt a csönd, s ahogy zengett fülünkbe hangja, mint vízbe süllyedt templomok harangja a mélybe lenn, s ahogy azt mondta nemrég: "Édes fiacskám, egy kis sajtot ennék", vagy bort ivott és boldogan meredt a kezében égő, olcsó cigaretta füstjére, és futott, telefonált, és szőtte álmát, mint színes fonált: a homlokán feltündökölt a jegy, hogy milliók közt az egyetlenegy.

Keresheted őt, nem leled, hiába, se itt, se Fokföldön, se Ázsiába, a múltba sem és a gazdag jövőben akárki megszülethet már, csak ő nem. Többé soha nem gyúl ki halvány-furcsa mosolya. Szegény a forgandó tündér szerencse, hogy e csodát újólag megteremtse.

Édes barátaim, olyan ez éppen, mint az az ember ottan a mesében. Az élet egyszer csak őrája gondolt, mi meg mesélni kezdtünk róla: "Hol volt...", majd rázuhant a mázsás, szörnyü mennybolt, s mi ezt meséljük róla sírva: "Nem volt... " Úgy fekszik ő, ki küzdve tört a jobbra, mint önmagának dermedt-néma szobra. Nem kelti föl se könny, se szó, se vegyszer. Hol volt, hol nem volt a világon egyszer.Видите ли, браћо моја, одједном је умро и оставио нас овде саме. Преварио нас је. Познавали смо га. Није био велик нити изврстан, само срце, нашем срцу блиско. Али нема га више. Као ни земље. Јао, срушила се ризница.

Учите сви из овог примера. Такав је човек. Јединствени примерак. Није их живело више, нити сада живи, и као што на дрвету не расту два иста листа, ни у великом времену неће бити њему сличног.

Погледајте ову главу, ове клонуле, драге очи. Погледајте, ево ове руке, која се губи у неизрецивој магли скамењена, као каква реликвија, а на њој је клинастим писмом урезана ретка, прастара тајна његовог јединог живота.

Ко год да је био, био је светлост, био је топлота. Сви су знали и објављивали: то је био он. Како је волео ову или ону храну, и говорио, усне које је сада запечатила тишина, и како нам је у ушима одзвањао његов глас, као звоно у воду потопљених храмова тамо доле у дубини, и како је недавно рекао: "Синко мој драги, појео бих мало сира", или је пио вино и срећно зурио у дим јефтине цигарете што гори у његовој руци, и трчао, телефонирао, и плео свој сан, као шарено предиво: на његовом челу је заблистао знак, да је међу милионима онај једини.

Можеш га тражити, нећеш га наћи, узалуд, ни овде, ни на Рту Добре Наде, ни у Азији, ни у прошлости, ни у богатој будућности било ко се већ може родити, само он не. Више никада неће засјати његов бледи, чудни осмех. Сиромашан је превртљиви вилински усуд, да би ово чудо изнова створио.

Слатки моји пријатељи, то је баш тако, као онај човек тамо у бајци. Живот је једном само на њега помислио, а ми смо почели да причамо о њему: "Био једном...", а онда се на њега обрушио тешки, страшни небески свод, и ми ово причамо о њему плачући: "Није га ни било..." Тако лежи он, који се борећи стремио надесно, као своја сопствена укочена, нема статуа. Не буди га више ни суза, ни реч, ни хемија. Био једном, и више га није било на свету.

Анализа песме Песма почиње директним обраћањем присутнима, позивајући их да сагледају чињеницу смрти. Централни мотив песме је метафора „јединственог примерка” (). Костолањи тврди да сваки човек представља јединствен, непоновљив феномен у историји универзума. Ни у прошлости, ни у бескрајној будућности („се Фокфолдон, се Азсиаба” — нити на Рту Добре наде, нити у Азији) никада се неће родити биће са истим осмехом, истим навикама или жељама, какве је имао покојник, макар он волео сасвим обичне ствари попут „мало сира” или дима „јефтине цигарете”.

Свакодневне, баналне ситнице (испијање вина, телефонирање, гледање у дим цигарете) аутор уздиже на ниво митског, дајући им светост („заблистао знак”), чиме наглашава да је вредност људског живота управо у његовим непоновљивим детаљима. Крај песме се ослања на мотив из бајки („Био једном...”), који подвлачи како је људски живот у својој суштини пролазан, налик на причу која се завршава и након које остаје само тишина.

О аутору Деже Костолањи (; Суботица, 29. март 1885 — Будимпешта, 3. новембар 1936) био је мађарски књижевник, песник, новинар, преводилац и есејиста, један од најзначајнијих представника мађарске књижевности 20. века и генерације окупљене око часописа Њугат (Запад). Познат је по изванредном осећају за форму и језик. Његово дело одликује естетски префињен стил и дубока егзистенцијална запитаност о смислу живота, усамљености и смрти.

Види још Деже Костолањи Мађарска књижевност

Референце

Литература

Спољашње везе Текст песме у оригиналу на мађарском језику

Категорија:Мађарска књижевност Категорија:Поезија