мини|Католичка погребна служба у Цркви Свете Марије Имакулате у Чаринг Кросу. Католички погреб (или католичка сахрана) спроводи се у складу са прописаним обредима Католичке цркве. Такви погреби се у католичком канонском праву називају „црквеним сахранама” и обрађени су у канонима 1176–1185 Законика канонског права из 1983. године, као и у канонима 874–879 Законика канона источних цркава. Приликом католичких сахрана, Црква „тражи духовну подршку за преминуле, одаје почаст њиховим телима и истовремено пружа утеху наде живима”. Други ватикански сабор у својој Конституцији о светој литургији одредио је: „Обред сахрањивања мртвих треба јасније да изрази пасхални карактер хришћанске смрти и треба да више одговара околностима и традицијама које се налазе у различитим регионима.”

Канонско право Опште правило је да се католицима након смрти обезбеди католички погреб. Катихумени се у погледу питања сахране сматрају католицима, а месни ординариј може дозволити да се некрштеној деци чији су родитељи намеравали да их крсте организује католичка сахрана. Месни ординариј такође може дозволити да се крштеним особама које нису биле католици одржи католички погреб, под условом да њихов сопствени свештеник није доступан, осим ако су се томе јасно противиле.

Међутим, католички погребни обреди морају се ускратити чак и крштеним католицима који спадају у неку од следећих категорија, осим ако су пре смрти дали неки знак покајања: Особе за које је јавно познато да су криве за отпадништво, јерес или раскол; Они који су тражили да буду кремирани из антихришћанских мотива; Очигледни грешници, уколико би одобравање црквених погребних обреда изазвало саблазан код католика.

Латинска црква такође има одређене смернице у вези са црквом у којој се служе погребни обреди, као и ограничења везана за таксе које се плаћају свештенику за вођење сахране.

Погребни обреди Оно што следи односи се на праксу у римском обреду Латинске цркве. Пракса унутар источних католичких цркава је у основи слична, али узима у обзир различите традиције и следи другачије литургијске норме. Постоје и одређене варијације у вези са другим латинским литургијским обредима.

Након Тридентског сабора, Римски бревијар (1568) и Римски мисал (1570) наметнути су готово свуда у Латинској цркви. Међутим, када је 1614. године издат Римски обредник, његова употреба није постала обавезна. Ипак, локалне обредне књиге биле су под његовим снажним утицајем, иако су често задржавале праксе и текстове традиционалне за њихова подручја.:Adrian Fortescue, "Ritual" in The Catholic Encyclopedia (New York 1912)

Други ватикански сабор пратила је ревизија литургије римског обреда, укључујући и ону за сахране у одељку De exsequiis претходног Римског обредника кроз Ред хришћанског спровода (Order of Christian Funerals). Сабор је такође наложио ревизију обреда сахрањивања одојчади, са специфичним литургијским обредом који се користи у тим приликама.

Римски мисал, какав су ревидирали папа Павле VI и папа Јован Павле II, од тада представља „нормални облик — Forma ordinaria — еухаристијске литургије”, док се претходно издање Римског мисала, оно из 1962. године, „може користити као Forma extraordinaria литургијског славља”.Letter of Benedict XVI to the bishops on the occasion of the publication of Summorum Pontificum Године 2007, папа Бенедикт XVI указао је на то да би „пастир требало да дозволи прославе у овом изванредном облику оним верницима или свештеницима који то затраже, чак и у посебним околностима као што су [...] сахране”.Motu proprio Summorum Pontificum, Art. 5 §3

Иако се сахране могу одржавати било ког дана, посебна погребна миса за такве прилике не треба да се слави на „светковине које су заповедани празници, на Велики четвртак током Велике седмице, током Пасхалног тродневља и недељом у време дошашћа, коризме и Ускрса”. Као редак изузетак, папа Бенедикт XVI дозволио је државном секретару кардиналу Тарчизију Бертонеу да одслужи једну погребну мису за групу жртава земљотреса у Л'Аквили 2009. године на Велики петак, када се иначе миса уопште не служи.

Пренос у цркву мини|лево|Надбискуп Џон Хјуз припремљен за сахрану у Старој катедрали Светог Патрика у Њујорку, 1864. године. Погребни обред за Сједињене Америчке Државе признаје да се погребне поворке од куће до цркве и од цркве до гробља „обично не одвијају у овој земљи”. Химне из ових церемонија се стога могу укључити у литургију мисе.

Тамо где се такве поворке заиста одржавају, једна од традиција изгледа овако: жупни свештеник и остало свештенство одлазе у кућу покојника са крстом и светом водицом. Пре него што се ковчег изнесе из куће, пошкропи се светом водицом. Свештеник са својим помоћницима изговара псалам De profundis са антифоном Si iniquitates. Затим поворка креће ка цркви. Крстоноша иде први, а за њим следе чланови свештенства носећи упаљене свеће. Свештеник хода непосредно испред ковчега, док пријатељи покојника и остали ходају иза њега. мини|Погребна поворка приказана на прозору у Кентерберијској катедрали. Приликом изласка из куће, свештеник интонира антифон Exsultabunt Domino, а затим кантори и свештенство наизменично рецитују или певају псалам Miserere. По доласку у цркву, антифон Exsultabunt се понавља. Док се тело поставља „у средину цркве”, рецитује се респонзоријум Subvenite.

Историјски преседани налажу да се, уколико је покојник лаик, стопала окрену према олтару. Ако је покојник свештеник, положај је обрнут, тако да је глава окренута према олтару. Најранији запис о овоме налази се у „Дневнику” Јохана Бурхарда. Бурхард је био церемонијал-мајстор папе Иноћентија VIII и папе Александра VI. Идеја је, по свему судећи, да би бискуп (или свештеник) у смрти требало да заузима исти положај у цркви као и за живота, суочен са својим народом којем је проповедао и кога је благосиљао у Христово име.

Према другој традицији, која се данас у римском обреду не сматра обавезном, стопала свих хришћана, како пред олтаром тако и у гробу, треба да буду окренута ка истоку. На овај обичај алудира бискуп Хилдеберт почетком 12. века,Hildebert of Tours, Sermones (P.L., CLXXI, 896) а о његовој симболици расправља Гијом Диран. „Човек треба да буде сахрањен тако”, каже он, „да док му глава лежи ка западу, стопала буду окренута ка истоку...”Guillaume Durand, Rationale divinorum officiorum, VII, 35

У цркви мини|Погребна служба (Пребогати часловац војводе од Берија, Фолио 199v. Музеј Конде, Шантији).

Затим следи циклус молитава, погребна миса и опрост мртвима. Око ковчега се пале свеће, које остају да горе током читаве ове фазе.

Молитве које се приносе чине Часослов за мртве. У ранијим облицима, током молитава су чињена одређена изостављања. На пример, сваки псалам завршава се са Requiem aeternam уместо са Gloria Patri.

Погребна миса

Погребна миса је облик Мисе за мртве или реквијемске мисе, која се тако назива због прве речи онога што је у ранијим облицима римског обреда био једини дозвољени Интроит (улазни антифон): Réquiem ætérnam dona eis, Dómine; et lux perpétua lúceat eis. (Покој вечни даруј им, Господе; и светлост вечна нека им светли). Како је ревидирано 1970. године, Римски мисал такође нуди алтернативне интроите.

Одар на којем се налази тело постављен је централно, близу светишта цркве. Стопала преминулог лаика окренута су према олтару, док су свештеникова стопала окренута од олтара, што су положаји који подсећају на њихове односне позиције током живота и служења мисе.

Погребна миса се обично завршава обредом препоруке покојника, који се раније називао опростом (апсолуцијом), при чему се ковчег са телом шкропи светом водицом и кади тамјаном. Иако се овај обред најчешће обавља у цркви, може се одржати и на гробљу. Уколико се препорука обавља у цркви, онда се на гробљу користи краћа служба.

У Сједињеним Америчким Државама, Енглеској и Велсу, облик након Другог ватиканског сабора дозвољава употребу белих одежди,General Instruction of the Roman Missal (GIRM), for use in the United States, 346eGIRM, with adaptations for England and Wales, 346 поред љубичастих и (тамо где је то обичај) црних, које су једине предвиђене у оригиналном латинском тексту Опште уредбе Римског мисала.Insatitutio Generalis Missalis Romani 2002, 346 d–e

Секвенца Dies Iræ, која се рецитује или пева између тракта и Јеванђеља, представља обавезни део реквијемске мисе у тридентским облицима. Као што њене уводне речи, Dies irae (Дан гнева), указују, ова поетска композиција говори о Судњем дану застрашујућим речима; потом се обраћа Исусу за милост.

Неке од ових разлика можда су настале због третирања ове мисе као допуне дневној миси. У другим случајевима, реквијемска миса чува традицију древнијег доба. Чини се да се у раном хришћанском периоду Алилуја, посебно на Истоку, сматрало изузетно прикладним за сахране, те се вратило као опција у обновљеном обреднику након Другог ватиканског сабора. Овај обредник наглашава хришћанску наду у васкрсење и пасхални карактер хришћанског славља, уз могућност постављања пасхалне свеће поред ковчега у цркви.

Завршна препорука и опроштај

Део црквене службе који следи након мисе укључује шкропљење ковчега светом водицом и његово кађење са обе стране.

Овај део се обично називао опростом (апсолуцијом), а у тридентској верзији је дужи и садржи неколико напева које, у недостатку хора способног да их отпева, на латинском језику чита свештеник који служи мису: Libera me, Domine пре одавања почасти ковчегу, и In paradisum док се тело износи из цркве.

На гробљу мини|Католички свештеник стоји изнад ковчега са кадионицом пре сахране на Америчком гробљу у Нормандији 2022. године. Завршна препорука се најчешће обавља у цркви, након чега се тело односи на гроб. Гробница или парцела за сахрану се тада благосиља, уколико то већ није учињено. Гроб који је тек ископан на већ освећеном гробљу сматра се благословеним и не захтева даље освећење. Међутим, маузолеј подигнут изнад земље, или чак зидана одаја испод површине, сматрају се објектима којима је потребан благослов приликом прве употребе. Овај благослов је кратак и састоји се од само једне молитве, након које се тело поново шкропи светом водицом и кади.

Церемонија на гробљу се обично завршава молитвом која има за циљ да ојача наду ожалошћених: „Покажи саосећање према свом народу у њиховој тузи. ...Уздигни нас из таме ове жалости у мир и светлост твога присуства.”

Прилог за сахрану Многе католичке породице дају прилог свештенику у част преминулог члана породице. Такве донације су првенствено у облику новца, али у неким случајевима породица може поклонити одежду, посуђе за причешће, тј. путир, циборијум и пиксиду, како би их свештеник користио у својим службама или за потребе свештеника мисионара коме су те ствари неопходне за службу. У Сједињеним Америчким Државама, многа погребна предузећа додају свештеникову накнаду на рачун за сахрану и потом је прослеђују свештенику.

Реквијемске мисе Од Другог ватиканског сабора, реквијемске мисе се углавном служе за сахране или као комеморативне мисе за покојника у случајевима кремације или када тело није присутно. Обичај служења реквијемских миса у каснијим терминима, попут сећања на преминулог сродника, у великој мери је замењен обичним дневним мисама које се служе уз прилог за интенцију дародавца.

Види још Погребна проповед и молитва Месечни помен Бдење Бдење (погребни обичај) Матичне књиге

Референце

Литература

Спољашње везе Брига о католичким сахранама Католички библијски текстови за сахране

Категорија:Церемоније Погреб Погреб Категорија:Хришћанство и смрт Категорија:Сахране