Евхаристија () је термин који се користи у Католичкој цркви за свету тајну у којој, према католичкој доктрини, тело и крв Христова постају присутни под врстама освећеног хлеба и вина током евхаристијске литургије која се обично назива миса.

Законик католичког црквеног права из 1983. године описује Евхаристију као „најузвишенију свету тајну у којој је сам Христ Господ садржан, приношен и приман и помоћу које Црква континуирано живи и расте”, и даље учи да је евхаристијска жртва „врхунац и извор целокупног богослужења и хришћанског живота”, којој су подређене све остале свете тајне и апостолска дела. Католичка теологија обично разликује три блиско повезане димензије ове свете тајне: стварно Христово присуство у Евхаристији, примање Свете причести и жртвени карактер мисе.

Термин „евхаристија” потиче од грчке речи , што значи „захвалност”, и повезује се са новозаветним извештајима о Тајној вечери у Матеју 26:26–28, Марку 14:22–24, Луки 22:19–20 и 1. Коринћанима 11:23–29 — где је Исус „одао захвалност” над хлебом и чашом. У католичкој употреби, три термина се најчешће везују за Евхаристију: „миса” се односи на литургијско славље у којем се Евхаристија освећује; „Света причест” означава примање освећених врста; а „Пресвета тајна” се односи на евхаристијске врсте изван славља мисе, посебно у побожним праксама попут обожавања.

У католицизму, освећене хостије се чувају у табернаклу како би се Света причест могла однети болеснима и умирућима, као и ради подршке пракси евхаристијског обожавања.

Теологија

Теолошке референце

Стари завет лево|мини|Поштовање које је Мојсије показао пред горућим грмом на планини Синај изједначава се са обожавањем пастира и свештеником који служи мисну жртву.

Одломци из Старог завета дуго су тумачени у хришћанској, а посебно католичкој традицији, као и од стране многих теолога и библијских проучавалаца, као префигурације Евхаристије. Међу најчешће цитираним примерима у овој традицији су приношење хлеба и вина од стране Мелхиседека, жртва савеза на Синајској гори, мана дата Израелцима током њиховог путовања у Обећану земљу, и хлеб са неба који је окрепио Илију. У овом типолошком читању, неки теолози описују синајски савез као успостављање „Божјег светишног присуства међу њима” и као наговештај „присуства оваплоћеног Пасхалног Јагњета и коначног ослобођења човечанства од ропства греху”. Поједини католички теолози ману карактеришу као „потпуно натприродну”, која „манифестује Божју изванредну моћ над стварањем”, и сматрају је „суштинском уколико се жели сагледати Евхаристија”, будући да она представља Божје обезбеђивање свете хране за Израел. У оквиру ове хришћанске интерпретативне традиције, Христ се схвата као ново пасхално јагње, а Евхаристија као нови пасхални хлеб.

Тома Аквински је развио ово типолошко читање идентификујући неколико старозаветних фигура као антиципације Евхаристије. Према томистичким тумачима, Аквински је учио да је Мелхиседеково приношење префигурирало аспект Евхаристије као знака, да је жртва за Дан очишћења (Јом кипур) префигурирала њен садржај као Христово саможртвовање, и да је мана префигурирала њен ефекат као благодат. Даље је сматрао да је пасхално јагње пример за све три димензије — знак, садржај и ефекат — унутар једне фигуре. Стога се Мелхиседеков чин изношења хлеба и вина тумачио као наговештај Евхаристије, што је став који се такође одражава у католичком учењу. Исусова изјава: „Ово је моја крв Новог завета, која се пролива за многе ради опроштења грехова”, тумачена је од стране теолога као испуњење старозаветних жртвених мотива. quoting

У Новом завету, Исусов последњи оброк са његовим ученицима представљен је у синоптичким јеванђељима као јеврејски пасхални оброк, и овај контекст је централан за католичко тумачење Евхаристије. Неки теолози упоређују Пасху, као прославу захвалности, са тодом или жртвом захвалницом, напомињући да је у евхаристијском контексту Исусово тело оно „које се даје за вас”. Тим Греј тврди да Исусово цитирање Псалма 22 на крсту (Марко 15:34) представља „карактеристичан тода прелаз из ламента у похвалу”. Ритуал Пасхе захтевао је жртвено јагње и бесквасни хлеб, елементе који обликују хришћанска тумачења Тајне вечере. Исусове речи над чашом — „ово је моја крв савеза” — подсећају на Мојсијев савез у којем крв печати и отпочиње свету везу. Његов опис његове крви као оне која се „пролива за многе ради опроштења грехова” евоцира пророчке теме у вези са „многима” међу изгнаним племенима Израела и фигуром слуге страдалника, чији се „живот излива за грех многих”. Поједини теолози указују на одређене старозаветне „приносе Господу”, као што су понуде хлеба помазане уљем, и тумаче их као додатне префигурације Евхаристије. У Јовану 6:58, Исус је рекао Јеврејима: „Ово је хлеб који је сишао с неба. Ваши преци су јели ману и помрли, али ко једе овај хлеб живеће вечно.” мини| садржи илустрације сродних сцена из Старог и Новог завета.

Нови завет Новозаветни одломци који се користе у тумачењу Евхаристије укључују Оченаш, Јеванђеље по Јовану и Прву посланицу Коринћанима апостола Павла. Катехизам Католичке цркве тумачи реч епиусиос — редак термин који се не налази у класичној грчкој књижевности а користи се у Оченашу — као „надсуштински” хлеб и схвата га као референцу на Евхаристију. У Јеванђељу по Јовану, Исусову изјаву „јер је моје тело права храна и моја крв је право пиће” неки коментатори су протумачили као показатељ да је он намеравао да се његове речи схвате у снажно дословном или реалистичком смислу; Јеванђеље даље бележи да су многи ученици престали да га следе након ове беседе. Католичка црква користи Речи установљења — које се налазе у три синоптичка јеванђеља и у Павловој Првој посланици Коринћанима — као библијску основу за веровање у стварно присуство и за повезивање Евхаристије са старозаветним темама савеза и жртве. У 1. Коринћанима, Павле учи да је учешће у чаши и хлебу учешће у крви и телу Христовом, да „сви делимо један хлеб”, и упозорава да ће „свако ко једе хлеб или пије чашу Господњу на недостојан начин бити крив за грех против тела и крви Господње”. Рајан Хабена тврди да Исус наглашава веру за разумевање његовог присуства у хлебу, примећујући да се глагол pisteuō („веровати”) појављује 98 пута у Јеванђељу по Јовану.

мини|Исус Христос са Светом Евхаристијом.

Остали новозаветни одломци који се тумаче у евхаристијском смислу укључују тренутак када ученици препознају Христа „у ломљењу хлеба” у Јеванђељу по Луки након Васкрсења, апостоле који „ломе хлеб” по својим домовима док се окупљају у храму у Делима апостолским, и Павлово учење у 1. Коринћанима да једење хлеба и пијење чаше „објављује смрт Господњу док он не дође”.

Поглавари и документи

Рани поглавари и документи Рани хришћански документи и поглавари, попут Дидахија и личности укључујући Игњатија Антиохијског (умро око 110.), Јустина Мученика (око 150.), Иринеја Лионског (око 180.), Климента Александријског (око 202.) и Кипријана Картагинског (око 250.), допринели су раним хришћанским схватањима Евхаристије. Концепт апостолског предања и одлуке црквених сабора, укључујући Први никејски сабор и касније Тридентски сабор, допринели су обликовању доктрине и регулисању дисциплине у вези са примањем и давањем Евхаристије.

Да ли је агапе гозба, оброк који су хришћани одржавали током првих векова, била идентична са евхаристијским слављем, или се од њега разликовала, остаје неизвесно. Злоупотребе повезане са заједничким оброцима критиковане су у Новом завету, посебно од стране Павла и Јуде. Неки научници тврде да су такве забринутости допринеле постепеном одвајању евхаристијског славља од агапе оброка. Јустин Мученик, пишући средином другог века, описује недељно окупљање које укључује читања, беседу, молитве, приношење хлеба и вина помешаног са водом и њихову поделу присутнима, што је образац који се упоређује са каснијим евхаристијским литургијама. Јустин је написао да хришћани нису примали хлеб и вино као обичан хлеб и пиће, будући да су научени да је то „тело и крв оног Исуса који је постао тело”.

Дидахи, рани хришћански приручник, укључује молитве над хлебом и вином и налаже да само крштени могу да учествују у Евхаристији. Игњатије Антиохијски је тумачен као израз снажног евхаристијског реализма, пишући да жели „Божји хлеб, који је Тело Исуса Христа... а за пиће желим Његову Крв, која је нераспадљива љубав”, и позивајући хришћане да избегавају оне који поричу да је Евхаристија тело Исуса Христа. Jurgens §54a Јустин Мученик је исповедао да је Евхаристија „и тело и крв тог оваплоћеног Исуса”.Jurgens §128 Иринеј Лионски је поновио Јустинове ставове, питајући се како би други могли „да тврде да је тело неспособно да прими Божји дар”. Климент Александријски је рекао да Господ обезбеђује „ове интимне храњиве материје” тако што предаје „Своје Тело” и излива „Своју Крв”.Jurgens §408 Амвросије Медиолански је приметио да је „хлеб хлеб пре речи Светих тајни; тамо где је ушло освећење, хлеб постаје Тело Христово”. Кипријан Картагински га је поистоветио са Оченашем, додајући да би хришћани требало „свакодневно да примају Евхаристију као храну спасења”, осим ако нису рањени тешким грехом.

Рани црквени документи и сабори наглашавали су поштовање у прослави Евхаристије. Евхаристијско страхопоштовање наглашено је у раном литургијском делу познатом као Апостолско предање, које налаже да „ни миш нити друга животиња” не смеју да једу од Евхаристије, да свештенство мора да осигура да ниједан део „не падне и не буде изгубљен”, и да верни треба да „приме Евхаристију пре него што поједу било шта друго”. Први никејски сабор, у свом осамнаестом канону, бавио се злоупотребама у које су били укључени ђакони и Евхаристија, забрањујући ђаконима да дају причест презвитерима или да је примају пре њих, и наводећи: „Нека се све такве праксе потпуно укину, и нека ђакони остану у својим границама, знајући да су они служитељи бискупа и инфериорни у односу на презвитере”.

Каснији поглавари и документи Изван ранијих црквених поглавара и докумената, промишљање о Евхаристији је у каснијим вековима допринело делима Оригена (умро око 253.), Јефрема Сирина (умро 373.), Августина Хипонског (354–430), Пасхасија Радберта (око 785–око 865.), Беренгара из Тура (око 999–1088.), који је познат по оспоравању традиционалног учења о евхаристијској конверзији, Томе Аквинског (1225–1274.) и разних папа, који су даље артикулисали и појашњавали евхаристијску доктрину. Ориген је рекао да учесници морају да „са поштовањем пазе да ниједна честица не падне”,Jurgens §490 Јефрем је рекао да морају да „једу овај Хлеб, и не расипају мрвице”,Jurgens §707 а Августин је споменуо да нам је Исус „дао исто тело да га једемо за спасење. Али нико не једе то тело ако га прво не обожава”.Jurgens §1479a Пасхасије Радберт, следећи Амвросија, тврдио је да Евхаристија садржи истинито, историјско тело Исуса Христа и да, пошто је Бог сама истина, Христове речи над хлебом и вином треба разумети у директном, нефигуративном смислу. Међутим, теолози, попут Беренгара, тумачили су евхаристијски језик мање дословно, што је разлика која је допринела теолошкој контроверзи.

мини|Алегорија Свете Евхаристије.

У једанаестом веку, Беренгар из Тура, архиђакон Анжеа, довео је у питање традиционално учење о евхаристијској промени, изазвавши значајну контроверзу у Западној цркви. Према једном научном тумачењу, Беренгар је био забринут да освећење не би требало да „повуче за собом последицу да врсте у потпуности престају да буду хлеб и вино”, што је сматрао некомпатибилним са „августинским концептом свете тајне као знака”. Приметио је да чак и ако се догодила натприродна промена у хлебу и вину, нема „основе за мишљење да су чула преварена у претпоставци да је хлеб хлеб, а вино вино чак и након молитве освећења”. Тврдити супротно значило би изложити Бога „оптужби да је мање него искрен према својим верницима”.