Душан Михалек (Нови Сад, 28. мај 1949) српски и израелски је музиколог, публициста, музички уредник и туристички водич. Магистрирао је музикологију на Факултету музичке уметности у Београду, био је главни и одговорни уредник музичке редакције Радио Новог Сада и један од оснивача Одељења за сценске уметности и музику Матице српске. Од 1991. живи у Израелу, где је више од једне деценије водио Израелски музички центар у Тел Авиву.

Биографија

Младост и школовање Душан Михалек је рођен 28. маја 1949. године у Новом Саду, где је завршио основну, музичку и средњу школу. Студије музикологије уписао је 1968. на Факултету музичке уметности у Београду, а дипломски рад посветио је симфонијама Сергеја Прокофјева. Последипломске студије похађао је од 1983. до 1985. године, а магистарску тезу, посвећену симфонијском стваралаштву у Војводини у периоду 1945—1974, одбранио је 1988. године.

Рад у Радио Новом Саду У Радио Новом Саду почео је да ради 1972. године као музички сарадник, а од 1984. до 1991. био је главни и одговорни уредник Музичке редакције, која је производила програм на српскохрватском, мађарском, словачком, румунском и русинском језику. Био је секретар Музичке комисије Југословенске радио-телевизије и представник Југославије у Музичкој секцији Међународне организације за радио и телевизију (-{OIRT}-).

Учествовао је у организацији више музичких фестивала и научних скупова, међу којима су међународне конференције о традиционалној музици подунавских земаља у Новом Саду (1988. и 1990) и фестивали Европске радиодифузне уније одржани у Новом Саду током 1980-их. У сезони 1990/1991. био је уметнички директор Војвођанске филхармоније.

Паралелно са радом на радију, предавао је историју музике на Академији уметности у Приштини (1988—1991) и на Универзитету „Моша Пијаде” у Загребу (1980—1990).

Матица српска Михалек је учествовао у оснивању Одељења за сценске уметности и музику Матице српске и био његов секретар. Био је уредник Зборника Матице српске за сценске уметности и музику, који је уређивао од првог до броја 8—9, а касније је остао члан редакције часописа. Редовни је члан Матице српске.

За Матицу српску компоновао је Химну Матице српске на стихове Раше Попова.

Рад у Израелу Почетком 1990-их, са супругом и четворо деце, преселио се у Израел. Од 1993. до 2005. године био је директор Израелског музичког центра у Тел Авиву, у оквиру кога је објављено око 3.600 дела 140 израелских композитора. Од 1995. сарађује са програмом класичне музике Кол ха-мусика Израелске радиодифузне управе.

Након завршетка Израелске школе за туризам, 2009. године стекао је лиценцу туристичког водича Министарства туризма Израела и од тада води групе посетилаца из Србије и региона по Светој земљи. У том својству бавио се и истраживањем српских трагова у Израелу; између осталог, у Акри је идентификовао цркву Светог Ђорђа, коју је по предању посетио Свети Сава пред последњи одлазак из Свете земље, чиме је та задужбина поново постала одредиште српских ходочасника. Учествовао је и у обнови спомен-обележја у шуми засађеној у част краља Петра I Карађорђевића у северном Израелу.

Научни и публицистички рад Михалек се у истраживањима бавио историјом музике у Војводини, српским црквеним појањем, тамбурашком музиком, југословенском и израелском савременом музиком, као и судбинама музичара с југословенског простора у Израелу и жртвама Холокауста међу њима. Објављивао је у часописима Звук, Про музика, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Музиколошки зборник, Narodna umjetnost, Поља и другима, као и у дневним листовима Дневник и Политика.

Био је сарадник више енциклопедијских издања: Лексикона југословенске музике и Енциклопедије Југославије Југословенског лексикографског завода, Енциклопедије Новог Сада, базе -{RILM}- Универзитета града Њујорка (за секције Југославије и Израела) и другог издања Енциклопедије јудаике (2006).Лексикон југословенске музике, ЈЛЗ „Мирослав Крлежа”, Загреб 1984, књ. 2,

Излагао је на научним скуповима и по позиву држао предавања у Јерусалиму, Тел Авиву, Москви, Сијетлу, Лугану, Букурешту, Трсту, Прагу, Варшави, Бакуу, Ташкенту, Душанбеу, Софији и у градовима бивше Југославије.

Као рецензент и приређивач учествовао је у припреми више музиколошких издања, међу којима су зборник о новосадском музичару Бранку Ченејцу и Лексикон композитора Војводине Адриана Крањчевића. Написао је и предговор књизи о историји клавира код Срба у Панонској низији.

Награде и признања Прва награда за најбољу радијску музичку емисију у Југославији, Охрид 1983. Искре културе Културно-просветне заједнице Војводине Сребрна медаља рада Скупштине СФРЈ Стипендије Фондације Аксел Шпрингер у Берлину (1996—2004) Награда „Павле Стефановић” за музичку критику и есејистику, за књигу Музика и реч, додељена на 28. Међународној трибини композитора у Београду 2019.

Одабрана дела Музика и реч, Прометеј, Нови Сад 2018. У вољеној земљи, Тел Авив 2005. (на српском и хебрејском) Симфоније Рудолфа Бручија, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Нови Сад 1987. Општи принципи макама, гласа у српском народном певању и гласа у српском црквено-народном појању, у зборнику Фолклор и његова уметничка транспозиција, Београд 1991. Одјеци хрватске глазбене културе у Израелу, у зборнику Глазба, фолклор и култура, Загреб 1999. -{Erich Elisha Samlaich — The tragic fate of a culture bearer}-, у зборнику -{Musical Folklore As A Vehicle?}-, Београд 2008.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1949. Категорија:Биографије живих особа Категорија:Новосађани Категорија:Српски музиколози Категорија:Израелски музичари Категорија:Срби у Израелу Категорија:Чланови Матице српске