Свештенички целибат (или клерикални целибат) представља захтев у појединим религијама да неки или сви чланови свештенства буду невенчани. Свештенички целибат такође захтева уздржавање од свесног препуштања сексуалним мислима и понашању ван брака, јер се ти нагони сматрају грешним.„Људи би требало да негују чедност на начин који одговара њиховом животном добу. Неки се заветују на девичанство или посвећени целибат, што им омогућава да се на изванредан начин предају само Богу неподељеног срца. Други живе на начин који је за све прописан моралним законом, било да су у браку или слободни” (Катихизис Католичке цркве, 2349). Завети целибата се углавном захтевају за монахе и монахиње у хришћанству, будизму, хиндуизму, џаинизму и другим религијама, али често не и за остало свештенство.
мини|Ожењени лутерански свештеник носи своје дете испред Стокхолмске катедрале.
Унутар Католичке цркве, свештенички целибат је обавезан за све свештенике у Латинској цркви, осим у трајном ђаконату. Изузеци се понекад дозвољавају приликом рукоположења у прелазни ђаконат и свештенство од случаја до случаја за ожењене свештенике из других цркава или заједница који постану католици, али се искључује рукоположење ожењених мушкараца у епископат (види Персонални ординаријат). Свештенички брак није дозвољен и стога, ако они за које је у некој помесној цркви целибат опциони (као што су трајни ђакони у Латинској цркви) желе да се ожене, морају то учинити пре рукоположења. Источне католичке цркве или прате иста правила као Латинска црква, или захтевају целибат за епископе док дозвољавају свештеничко рукоположење ожењених мушкараца.
У Православној цркви и Оријенталном православљу, целибат је норма за епископе; ожењени мушкарци могу бити рукоположени у свештенство, али чак ни ожењеним свештеницима чије супруге премину није дозвољено да се поново ожене након рукоположења. Слично томе, целибат није услов за рукоположење у ђакона, а у неким Оријенталним православним црквама ђакони се могу оженити након рукоположења. Током периода у 5. и почетком 6. века, Црква Истока није примењивала правило целибата чак ни за рукоположење у епископат.
Лутеранство, англиканство и нонконформистичко протестантство генерално не захтевају целибат од свог свештенства и дозвољавају — или чак охрабрују — свештеничке бракове. У прошлости су лутеранске ђаконисе у Шведској цркви полагале завете целибата, сиромаштва и повезаности са матичном кућом; завет целибата је постао необавезан 1960-их година, а данас лутерански ђакони/ђаконисе (и мушки и женски) могу ступати у брак.
Значења појма „целибат” Реч целибат може означавати или стање нежење односно неудате особе, или сексуалну апстиненцију, посебно због религиозних завета, од сексуалних односа.American Heritage Dictionary of the English Language: celibacyWebster's New World College Dictionary: celibacy
У канонском праву Латинске цркве, реч целибат се користи специфично у смислу неступања у брак. Међутим, за њено свештенство ово стање сматра се последицом обавезе да буду потпуно и трајно сексуално уздржани:
Трајни ђакони, односно ђакони за које није предвиђено да постану свештеници, генерално су изузети од овог правила.„Следећи су једноставно спречени да приме редове [...] мушкарац који има жену, осим ако није легитимно одређен за трајни ђаконат.” Међутим, ожењеним трајним ђаконима није дозвољено да се поново ожене након смрти супруге.Шта је ђакон? - Busted Halo
Катихизис Католичке цркве наводи:
О давању дозволе, као изузетка, за свештеничко рукоположење ожењених мушкараца у Латинској цркви, видети одељак Правила у наставку.
Позадина У неким хришћанским црквама, попут западне и неких источних делова Католичке цркве, свештеници и епископи по правилу морају бити неожењени мушкарци. У другима, попут Православне цркве, оријенталних православних цркава и неких Источних католичких цркава, ожењени мушкарци могу бити рукоположени као ђакони или свештеници, али се не смеју поново женити ако им супруга премине, а целибат се захтева само од епископа. Пошто се целибат сматра последицом обавезе уздржавања, он подразумева апстиненцију од сексуалних односа. Законик канонског права прописује: Клирици треба да се понашају са дужном разборитошћу према особама чије друштво може угрозити њихову обавезу да поштују уздржавање или изазвати саблазан међу верницима.Канон 277 §2
Према речима Џејсона Берија (енгл. Jason Berry) из Њујорк тајмса, „Захтев за целибатом није догма; то је црквени закон који је усвојен у средњем веку јер је Рим био забринут да ће деца клирика наследити црквену имовину и створити династије.”
У појединим хришћанским црквама, чланови редова или монашких заједница полажу завет чедности, заједно са заветима сиромаштва и послушности, како би опонашали живот Исуса из Назарета (види такође Јеванђеоски савети). Овај завет чедности, који полажу људи — од којих нису сви клирици — разликује се од онога што представља обавезу, а не завет, клерикалне уздржљивости и целибата.
Целибат за редовнике и монахе (монахе и сестре/монахиње) и за епископе подржавају Католичка црква и традиције Православља и Оријенталног православља. Епископи морају бити неожењени мушкарци или удовци; ожењен мушкарац не може постати епископ. У католицизму Латинске цркве и у неким Источним католичким црквама, већина свештеника су мушкарци у целибату. Дозвољени су изузеци, те постоји неколико католичких свештеника који су примљени у Католичку цркву из Лутеранске цркве, Англиканске заједнице и других протестантских вероисповести. У већини православних традиција и у неким Источним католичким црквама, већ ожењени мушкарци могу бити рукоположени за свештенике, али се свештеници не могу женити након рукоположења.
Ни католичка ни православна традиција не сматрају правило свештеничког целибата непроменљивом догмом, већ правилом које би се могло прилагодити ако би Црква сматрала да је то прикладно, и за које се дозвољавају изузеци.
Од времена Првог васељенског сабора, хришћанска црква забрањује добровољну физичку кастрацију,Никејски сабор, канон I а наводна самокастрација теолога Оригена коришћена је да би се он дискредитовао.
Свештеничка уздржљивост у хришћанству
Први век Неки од најранијих хришћанских вођа били су ожењени мушкарци. Помињање таште апостола Петра у Јеванђељу по Марку 1:30, Луки 4:38 и Матеју 8:14–15 указује на то да је он у неко доба био ожењен (Матеј 8:14–15: „И дошавши Исус у кућу Петрову, виде ташту његову где лежи и грозница је тресе.”). Према Клименту Александријском, „Петар и Филип су имали децу”,https://www.newadvent.org/fathers/250103.htm Климент, Стромата (књига III) / Јевсевије, Црквена историја (Књига III) а Петрова супруга је претрпела мучеништво.Стромата, III, vi, изд. Dindorf, II, 276
С друге стране, у Луки 18:28–30, Исус одговара на Петрову изјаву да су он и остали ученици оставили све и кренули за њим говорећи: „Нема никога ко је оставио кућу, или жену, или браћу, или родитеље, или децу ради царства Божијега, који неће примити многоструко у ово време, а у веку који долази живот вечни”.Michael E. Giesler, Celibacy in the First Two CenturiesThe Concise Oxford Dictionary of World Religions, "Celibacy"Michael F. Hull, Responding to Objections to Priestly CelibacyПапа Јован Павле II, Општа аудијенција 14. јул 1993.
У 1. посланици Коринћанима 7:8, Апостол Павле указује да је био неожењен: било као самац или удовац.The Story of the Early Church У 1. Коринћанима 9:5 он упоређује своју ситуацију са ситуацијом осталих апостола, укључујући Петра, које су пратиле верујуће супруге. Павле, према речима Лорана Кленеверка (енгл. Laurent Cleenewerck), свештеника Православне цркве у Америци и професора теологије на Универзитету Еуклид, јасно је фаворизовао целибат, који је разумео као „дар”.Orthodox Answers (источноправославни вебсајт): "Clerical Celibacy" . Euclid University Consortium Press 2008. Кленеверк ову тврдњу поткрепљује цитирајући 1. Коринћанима 7:5–8:
У истом поглављу Павле, који је написао да пастир треба да буде „једне жене муж” (1. Тимотеју 3:2), забрањује уздржавање од брачних односа осим „привремено” (1. Коринћанима 7:5) и наводи да је целибат дар (1. Коринћанима 7:7).
који се користи у прилог свештеничком целибату је 1. Коринћанима 7:32–33 („А неожењени се брине за Господње, како ће угодити Господу; а ожењени се брине за овосветско, како ће угодити жени”), док се против свештеничког целибата као наводи изјава у 1. Тимотеју 3:2–4 да епископ треба да буде „једне жене муж” и „који својим домом добро управља, који има послушну децу”.
Једно од тумачења израза „једне жене муж” јесте да мушкарац који се рукополаже није могао бити ожењен више од једног пута и да се од њега очекивала савршена уздржљивост и потпуна апстиненција почев од дана његовог рукоположења.. , Stefan Heid, trans. Michael J. Miller. Roman Cholij, Priestly celibacy in patristics and in the history of the Church.BONIVENTO, Cesare. Priestly Celibacy. Ecclesiastical Institution or Apostolic Tradition? ; Thomas McGovern,Priestly Celibacy Today; Cochini, Christian, The Apostolic Origins of Priestly Celibacy, Ignatius Press (October 1990). , .Celibacy in the Early Church: The Beginnings of Obligatory Continence for Clerics in East and West, Stefan Heid, стр. 15; Anthony Zimmerman, Celibacy Dates Back to the Apostles Обично ови извори закључују и да, због искључивања сексуалних односа, чланови свештенства нису имали право да се ожене након рукоположења.
Друго тумачење израза „једне жене муж” било је као забрана полигамије, која није била неуобичајена у Старом завету (краљ Давид и краљ Соломон су, на пример, били полигамисти).
С друге стране, Џорџ Т. Денис (енгл. George T. Dennis SJ) са Католичког универзитета у Америци каже: „Једноставно нема јасних доказа о општој традицији или пракси, а камоли о обавези свештеничког целибата–уздржљивости пре почетка четвртог века.”Dennis, George T. SJ on Cochini, The Apostolic Origins of Priestly Celibacy (book review), Theological Studies, 52:4 (1991:12.) Питер Финк (енгл. Peter Fink SJ) се слаже, наводећи да основне премисе коришћене у књизи Апостолски корени свештеничког целибата (енгл. Apostolic Origins of Priestly Celibacy) „не би тако лако издржале историјску проверу”."Books about the priesthood", America. New York: 4. јул 1992. том 167, изд. 1, стр. 17, 3 стр. Денис каже да ова књига не пружа доказе да је целибат имао апостолско порекло.
Слично томе, Филип Деле (фр. Philippe Delhaye) је написао: „Током прва три или четири века није проглашен ниједан закон који би забрањивао свештенички брак. Целибат је био ствар избора за епископе, свештенике и ђаконе... Апостолске установе (око 400. године) искључивале су свештеника или епископа који би напустио своју супругу 'под изговором побожности' ( 1:51).”Philippe Delhaye, "Celibacy, Clerical, History of" in , vol 3, Catholic University of America: Washington, D.C. 1967
Међутим, протестантски историчар из 19. века Филип Шаф доказује да до раног 4. века свештенички целибат–уздржљивост није био новина, наводећи да је све бракове које су склопили клирици у светом реду цар Јустинијан I 530. године прогласио ништавним, а децу из таквих бракова нелегитимном.Excursus on the Marriage of the Clergy
Католички аутор Грег Дјус (енгл. Greg Dues) наводи да:
Други до трећег века Тертулијан (око 160 – око 225), пишући о апостолима, указао је да је био приморан да верује да су, осим Петра који је сигурно био ожењен, апостоли били уздржљиви.О моногамији, поглавље VIII У свом делу , Тертулијан помиње уздржљивост као један од обичаја у митраизму за који је тврдио да је опонашан из хришћанства, али га не повезује специфично са свештенством.„Habet et uirgines, habet et continentes” (И он има девице, и он има уздржљиве) — De praescriptione contra haereticos, XL, 5 У , Тертулијан је с поштовањем гледао на оне у црквеним редовима који су остали уздржљиви.