Црни Црногорци, такође познати као Афро-Албанци или Афрички Црногорци, били су афричка етничка група из Улциња, из Црне Горе. Црни Црногорци су говорили српскохрватски и албански. Процене становништва из 1878. године говоре да је њихов број био око 300, односно око 100 домаћинстава. Међутим, до 1925. године, број Црних Црногораца се смањио на само пет домаћинстава. Број становника је временом опадао, а до 21. века заједница се измешала са локалним заједницама. Последњи Црни Црногорци потпуног афричког порекла умрли су у првим деценијама 21. века; последњи мушкарац 2003. године, а последња жена 2022. године. Значајни Црни Црногорци су Ризо Шурла и Филе Кастрати.

Етимологија Имена за људе афричког порекла у Црној Гори варирају. Зову се „Црни Црногорци“, „Афро-Улцињци“ или „Афроулцињци“, и „Афро-Албанци“. Често их једноставно називају „Црнцима“ или „Африканцима“. Међутим, Црни Црногорци се нису увек идентификовали са овим терминима, већ су себе видели једноставно као Црногорце. У прошлости су називани и „Арапима“, због боје коже.

Историја

Порекло Историја Црних Црногораца почиње ропством. Најранији афрички народи доведени у регион били су поробљени од стране гусара у 16. веку. Најранији извештај о ропству у Улцињу датира из 1571. године. Ропство у региону је знатно проширено захваљујући албанским пашалицима унутар Османског царства у 17. веку. Афрички поробљени људи доведени у регион пореклом су из Танзаније, Кеније, Судана, Нигера и Либије. Око 1650. године, у Улцињу је установљена прва афричка популација, која је бројала приближно 500 људи. У то време, Улцињ је био центар трговине робљем у региону.

Као поробљени, Црни Црногорци су били укључени у разне области. Многи су били слуге локалног племства, док су други радили на трговачким бродовима или у локалној рибарској индустрији. Након што су поробљени људи ослобођени, наставили су да раде као рибари и пољопривредници. Неки ослобођени робови су чак постали капетани сопствених бродова. Неки Црни Црногорци су чак поседовали локалне барове.

Временом је трговина пиратским робљем довела више афричких поробљених људи у регион. У 18. веку дошло је до већег прилива поробљеног становништва из Чада и Судана.

Крај ропства Последње пошиљке поробљених људи доведене су у регион у 19. веку. Након тога, поробљени становници Улциња су ослобођени и дозвољено им је да живе као слободни људи. У раној ери након ропства, постојала су правила која су забрањивала међурасне бракове. Црнци су били обавезни да се венчавају са другим црнцима. Постојали су и културни обичаји који су забрањивали међурасне бракове. Међутим, након што су закони против мешаних бракова укинути, црначка црногорска заједница је почела да склапа мешовите бракове. Временом је црначка црногорска заједница у Улцињу почела да говори албански и прешла је на ислам, интегришући се у локалну културу.

Након Берлинског споразума 1878. године, Црна Гора је призната као независна држава од стране остатка Европе. Истовремено, земља је проширена и обухватила је територије које раније нису биле под њеном влашћу. То је укључивало и град Улцињ, чиме је афричко становништво града постало црногорско. Процењује се да је црноцрногорско становништво у Улцињу око 1878. године бројало отприлике 100 домаћинстава, односно 300 људи. Међутим, отприлике у то време, део црноцрногорског становништва се преселио у Албанију, након ширења њене територије.

Мало дискриминације Црних Црногораца је пријављено у постропском добу. Према Шурлиним речима, томе је допринела вишерасна позадина Црне Горе. Рекао је: „Никада нисам имао никаквих проблема. Увек сам се осећао као Југословен, Црногорац. Рођен сам овде, у овој мултинационалној средини, и мислим да сам живео леп и срећан живот.“ За Црне Црногорце се каже да су мирно коегзистирали са албанским становништвом Улциња. Локална муслиманска вера се наводи као један од разлога зашто.

Мешовити бракови и наслеђе Почетком 20. века, Никола I Петровић Његош понудио је место на свом двору једном Црном Црногорцу из Улциња. Међутим, ова понуда је одбијена, због веровања да би човек само био предмет исмевања на суду.

До 1925. године, када је Црна Гора била део Краљевине Југославије, црноцрногорско становништво се смањило на 25 домаћинстава. После Другог светског рата, већина тих породица се преселила из Улциња.

Током Другог светског рата, Црни Црногорци су се борили на страни југословенских партизана. Ризо Шурла је био један од таквих људи који је то урадио, борећи се на Сремском фронту. Након рата, Шурла је постао глумац и основао је фотографски студио.

До 21. века, само је неколико Црних Црногораца још увек било живо. Последњи црни Црногорац, Ризо Шурла, умро је 2003. године, а последња жена, Филе Кастрати, умрла је 2022. године. Међутим, обоје су били ожењени и имали су децу; ова деца себе не идентификују као црнце или Африканце. Ипак, наслеђе Црних Црногораца наставља да живи. Каже се да су у великој мери допринели мултирасном наслеђу Улциња. Године 2026, покренута је иницијатива да једна улица у Улцињу буде названа по Шурли, као наслеђе црноцрногорске заједнице у граду.

Култура Велики део културе Црних Црногораца остао је незабележен. Плес Саравали, или плес Дум Шаравели, запажен је као културни артефакт заједнице. Стил плеса комбинује афрички плес са балканском музиком. Локално поље, названо Арапи поље, је уобичајено место за овај плес, чак и данас.

Референце

Категорија:Етничке групе Црне Горе Категорија:Чланци који садрже текст на језику — албански Категорија:Кратак опис различит него на Википодацима Категорија:Чланци са кратким описом