Иван Милутиновић Милутин (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901 — Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944) био је југословенски комунистички револуционар, члан руководства Комунистичке партије Југославије, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Године 1923. је постао члан тада илегалне Комунистичке партије. За време студија права у Београду, активно је учествовао у револуционарном студентском покрету и био један од његових руководилаца. Касније је руководио синдикалном организацијом и организацијом Црвене помоћи, а политички је радио и у родном крају. Због револуционарног рада је био хапшен и осуђиван, а августа 1928. је био ухапшен и фебруара наредне године осуђен на шест година затвора.
За време издржавања затворске казне у Сремској Митровици и Лепоглави, активно је учествовао у борби политичких затвореника за боље услове боравка у затвору, због чега је 1934. године био осуђен на још две године затвора. Након изласка на слободу, поново се посветио партијском раду и делујући у Београду и Црној Гори. Године 1939. је био изабран за члана Централног комитета КПЈ. Од јануара до маја 1940. године је био затворен у логору у Билећи. Октобра 1940. на Петој конференцији КПЈ је био изабран за Политбироа ЦК КПЈ.
Након окупације Југославије 1941. године, као члан руководства КПЈ, учествовао је у организовању Народноослободилачког покрета (НОП). Као члан Врховног штаба деловао је најпре у западној Србији, а потом је од новембра 1941. боравио у Црној Гори, где је био командант Главног штаба НОП одреда Црне Горе. Заједно са Врховним штабом и пролетерским бригадама је јуна 1942. напустио Црну Гору и отишао у Босанску крајину, где је новембра исте године на Првом заседању АВНОЈ-а постао члан његовог Извршног одбора.
Са главнином партизанских снага, прошао је кроз борбе у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви, на Неретви и Сутјесци, а новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а је постао члан његовог Председништва и повереник за народну привреду у Националном комитету ослобођења Југославије. У лето 1944. је боравио на ослобођеној територији Црне Горе, а у септембру је заједно са маршалом Титом отпутовао у Совјетски Савез, где је одликован Орденом Кутузова.
По повратку у Југославију, октобра 1944. је боравио је ослобођеном Банату. Након ослобођења Београда, 23. октобра је из Петровграда отишао у Панчево, где се укрцао на један шлеп и кренуо ка Београду. На Дунаву, у близини Вишњице, шлеп је наишао на заосталу немачку мину, након чега је потонуо. Том приликом, од експлозије и утапања страдало је укупно седморо лица, међу којима и Иван Милутиновић. Првобитно је био сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу, а 1948. године је пренет и сахрањен у Гробницу народних хероја на Калемегдану.
За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године. Од 1949. до 1992. град Беране у Црној Гори носио је у његову част назив Иванград.
Биографија
Породица и детињство Рођен је 27. септембра 1901. године у засеоку Церовице, код села Стијена Пиперска, у близини Подгорице. Милутиновићи из Церовица су потицали из братства Божовића, који су од Божидара Вукотина, првог војводе пиперског. Иванов деда Вукалица Милутиновић је био барјактар, а отац Раде је умро 1914. године од рана задобијених на Скадру, док су стриц Миро и његов син Станко погинули су на Муселимовој главици. Иванова мајка Стефа је била кћерка попа Радована Марковића из Лише, а њена браћа су се школовала у Русији. Петар и Милош су студирали права у Кијеву, а Вукашин је у Харкову завршио најпре Медицински, а потом Ветеринарски факултет. Он је био учесник Октобарске револуције и сарадник и лични пријатељ Владимира Илича Лењина.
Поред Ивана, његови родитељи су имали још четворицу синова — Ђорђија, Тодора, Илију и Василија. Најстарији Ђорђије је био послат код ујака у Русију, где је уписао гимназију у Кијеву, али је као ученик четвртог разреда умро. Након смрти Ивановог оца, бригу о породици су преузели мајка и старији брат Тодор. Основну школу Иван је завршио у родном месту, а гимназију је започео у Подгорици. За време школовања у Подгорици, становао је најпре код бабе и деде, а након њихове смрти код ујака Милоша. Одјеци Октобарске револуције у Русији су након Првог светског рата стигли и до Црне Горе, где су највише захватили раднике, омладину и ђаке. Раднички дом је тада постао стециште младих, а један од посетилаца је био и Милутиновић. Као један од учесника тајних састанака подгоричких гимназијалаца, био је од стране власти принуђен да 1919. године напусти Подгорицу. Потом је отишао код свог брата Василија у Неготин, где је завршио седми разред гимназије, али је након тога одлучио да напусти школовање. Тада је отишао у Прибој и тамо се запослио као практикант. Из здравствених разлога је морао да напустио посао, па је отишао на лечење код брата Илије у Сарајево. Овде је остао до излечења, након чега је отишао у Београд.
Студије и политичка активност на Универзитету У Београду је наставио школовање и уписао 8. разред гимназије. Као гимназијалац-матурант, Милутиновић је 1923. године постао члан Комунистичке партије Југославије. На његово политичко опредељење посебно је утицао његов ујак Вукашин Марковић, ког је упознао непосредно по његовом доласку из Русије. Вукашин је био чест гост у кући Милутиновића, а за време илегале се скривао у њиховом дому, бежећи од жандарма.
лево|мини|200п|Лик Ивана Милутиновића на спомен-плочи у Улици Гаврила Принципа у Београду Иван се, после завршене матуре, 1924. године уписао на Правни факултет Београдског универзитета и одмах се укључио у рад Удружења студената марксизма. Био је прочелник студената марксиста на Правном факултету, члан управе Централног већа студената марксиста на Београдском универзитету и, уједно, благајник. Био је и члан управе општег студенског удружења „Побратимство” и један од оснивача и потпредседник студенског удружења „Прогрес”, основаног 1928. године, које је окупљало све студенте, а не само марксисте.
Предавања су била основни облик рада Удружења студената марксиста, а предавачи су били познати научни радници. У дискусијама су, сем студената, учествовали писци, новинари, професори, адвокати идр. Међу предавачима су били: Сретен Стојановић, др Сима Марковић, Мика Тодоровић, др Никола Константиновић, Раде Драинац, Веселин Маслеша, Отокар Кершовани и други. Главни организатор предавања и најчешћи учесник у дискусији био је Иван Милутиновић. Његова активност у раду Удружења студената марксиста није се састојала само у организовању предавања и у дискусијама; као благајник Удружења, поред своје благајничке дужности, био је задужен и за растурање књига, брошура и часописа у београдским организацијама радника.
У годинама „Обзнане” дошло је до расцепа у, до тада јединственом, студентском покрету. Тада се створила студентска организација југословенских националиста „Орјуна”. Долазило је до честих сукоба између ове две студентске фракције, који су били оштри и крвави. У једном од обрачуна, Милутиновић је рањен. Орјунаши су га напали и гвозденом шипком ударили у главу. Обливен крвљу, склонио се у зграду Универзитета, а кад је опасност прошла, уз помоћ службеника Калуђеровића, који је ту радио, успео је да дође до Коларчеве улице код свог пријатеља Мила Поповића, чији је стан био често уточиште црногорских комуниста.
У време „Обзнане”, у данима тешким за комунисте, Иван Милутиновић је био један од централних личности „Црвене помоћи”. Одбори Црвене помоћи прикупљали су помоћ — у новцу и храни — за своје угрожене чланове и њихове породице. Посебно је била значајна помоћ за комунисте у затворима. Ниједан штрајк нити политичка манифестација нису прошли без његовог учешћа, најчешће као иницијатора и организатора. Организовао је, између осталог, и штрајк студената Правног факултета који је за декана довео професора Драгослава Јовановића, као и манифестације солидарности којима су пропраћени доласци председника Републике Чехословачке Едварда Бенеша, министра Француске Ивона Делбоса, популарног писца и хуманисте Анрија Барбиса.
Иван је повремено одлазио у Црну Гору, а боравке у родним Пиперима, је користио и за своју политичку активност, која је била нарочито интензивна приликом његовог доласка 1927. године, када су се одржавали избори за народну скупштину које је расписала влада радикално-демократског блока Вукићевић-Маринковић. Комунисти су ушли у изборе са посебном листом Републичког савеза радника и сељака. Иван је тада највише времена провео у Пиперима и на планини Лукавици. Његово присуство је допринело да већина пиперских сељака гласа за кандидата листе Републичког савеза. Радио је и са омладином и имао велики утицај на организовање и рад школске и сељачке омладине, кроз разне облике окупљања: скупове, забаве, приредбе и др. Иван је радио и на учвршћивању скојевских организација у Црној Гори. Присуствовао је конференцији Савеза комунистичке омладине Југославије у Подгорици и учествовао у писању Резолуције. Посебно се залагао за рад са сеоском омладином, с обзиром на њену бројност.
Студентски живот Ивана Милутиновића је само малим делом припадао учењу. Разапет између живота револуционара, и обавеза учења, он се определио за живот револуционара који је сматрао престижним, а свој ангажман у њему обавезним. Упркос томе, ни учење није запостављао. Налазио је времена да спрема испите, полагао је испите редовно кад је био на слободи.
Робијање Иван Милутиновић је био добро познат београдској полицији и агенти су га често пратили. Нарочито се на њега био окомио Светозар Вујковић. Полицијски агенти су га ухапсилиХапшење секретара удружења студената марксиста, Политика, 31. јан. 1928, стр 7. digitalna.nb.rs 24. јануара 1928. године и затворили у Главњачи. Тада су почела тешка и дуга саслушања, која је вршио лично Вујковић. Пошто Милутиновић у почетку није ништа одговарао, у собу су ушла два батинаша, од којих је један у рукама имао волујску жилу, а други уплетену жицу, и почели да га бију. И наредних дана су уследила још драстичнија премлаћивања. У Главњачи се упознао са револуционарима Радом Вујовићем и Отокаром Кершованијем.
Ново саслушање је отпочело 7. марта и, после дуже „обраде”, Вујковић је успео да добије одговоре које је желео. Милутиновић је рекао да му књиге и часописи стижу поштом, на адресу универзитета. Ко их и одакле шаље није му познато, јер ниједан пут није загледао печат, нити адресу ко шаље. Признао је да је члан удружења марксиста на Београдском универзитету и да је идеолошки комуниста, али да није члан Комунистичке партије ни Комунистичке омладине. Тада је одељење опште управе београдске полиције доставило Првостепеном суду у Београду тужбу против Ивана Милутиновића и из полицијског затвора је пребачен у судски притвор.
десно|мини|200п|Иван Милутиновић као политички затвореник за време Краљевине Југославије Суђење по оптужници је трајало месец дана. Доказивани су наводи оптужнице: да је растурао забрањену штампу, да је у његовом стану нађен већи број књига и часописа забрањене комунистичке литературе, да се у полицији лажно бранио идр. Након суђења и извођења доказа, Првостепени суд за град Београд, 17. марта 1928. године, осудио га је по Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави на казну од шест месеци затвора. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору и на слободу је пуштен 7. августа 1928. године.
По изласку из затвора, Милутиновић је у Београду радио на организацији Црвене помоћи. Запослио се у фабрици шећера на Чукарици и активно политички радио међу радницима. Крајем децембра 1928. године отишао је, по партијском задатку, у Црну Гору, а у Београд се вратио у фебруару 1929. године. Шестојануарска диктатура краља Александра Карђорђевића је прекинула сваки облик политичког деловања у земљи. Наступали су прогони и хапшења комуниста. Ухапшени су Владимир Нешић и Брацан Брацановић, секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан ЦК КПЈ, Иванови пријатељи и најближи сарадници, који су касније ликвидирани. Смрт Брацана Брацановића посебно је погодила Ивана.