Дрон новинарство (енг. Drone Journalism) је облик новинарства који се ослања на беспилотне летјелице за снимање података, фотографија и видеа у новинарске сврхе. Најчешће се употребљава за прикупљање садржаја у случајевима извјештавања са подручја ризичних по живот новинара. То су најчешће ратови, протести, пожари, поплаве, олује и земљотреси. Поред тога, дрон технологија се користи и за извјештавње са спортских и вјерских догађаја, концерата, али и за извјештавања о времену. Дрон новинарство припада једном од нових приступа новинарском извјештавању званом мобилно новинарство.
Историјат Развој дрон новинарства може се пратити од средине 19. вијека, када су се користиле камере причвршћене за балоне. Ипак, ширу примјену је ова пракса стекла око 2013. године захваљујући грађанима. Тада су грађани почели да користе јефтине беспилотне летјелице за снимање снимака који нису били доступни емитерима вијести. Најчешће су то били снимци шумских пожара и посљедице разарања цунамија и вулканских ерупција.
Професионално друштво дрон новинарства основао је Метју Шројер 2011. године и то је било прво међународно удружење такве врсте. Ово удружење је створило оквире за професионалну употребу дрона у медијском истраживању и извјештавању. Данас оно има око 400 чланова из 37 земаља свијета, који се активно труде да популаризују друштвене примјене ове технологије. Drone Journalism Lab је установљен 2011. године на Факултету журналистике и масовних комуникација при Универзитету Небраска-Линколн. Циљ ове лабораторије је био да студенти уче да користе дронове у сврху што бољег извјештавања. Такође, Drone Journalism Lab је уз финансијску подршку Фондације Knight припремио и објавио први приручник за професионално коришћење дронова у новинарству.
Употреба дрона у медијима нарочито се повећава у другој деценији 21. вијека. British Broadcasting Corporation (BBC) први пут користи дрон од 2012. године за потребе снимања бразилских шума и тешко приступачних простора у Африци. Поред BBC-а, међу првим медијским кућама које су се одлучиле за употребу дрона су и Russia Today, TF1 и CNN. Они су у своју редакцијску продукцију увели технологију дрона као редовну медијску алатку и имају формиране тимове дрон новинара. Представници CNN су 2015. године постигли договор са Федералном агенцијом за авијацију (ФАА), чиме им је омогућено да тестирају коришћење летјелица на даљинско управљање у новинарске сврхе. Са друге стране ФАА ће од CNN добијати информације које ће им помоћи у креирању регулације за кориштење дронова у новинарству. Након тога, десетак медијских огранизација укључујући Associated Press (AP), The New York Times и The Washington Post је формирало партнерство са америчким факултетом Virginia Tech са циљем „контролисаног тестирања“ коришћења дронова у медијске сврхе.
ФАА је претходно (у јуну 2015. године) забранила употребу дронова у склопу наставе журналистике на америчким универзитетима. Неколико медијских организација је оспорило такву одлуку наводећи да се она коси са Првим амандманом. Амандмани на прописе ФАА у вези са лиценцирањем и употребом беспилотних летјелица ублажени су 2016. године. Захваљујући томе беспилотне летјелице су постале доступније јавности и истакнутије у новинским организацијама. Употреба дронова у новинарству постаје све популарнија те их новинари широм свијета користе у различитим областима свакодневног извјештавања. Ниска цијена дронова омогућава чак и мањим редакцијама и слободним новинарима (фриленсерима) да их користе у креирању својих прича.
Дронови се данас користе, поред метеорологије и пољопривреде, и за доставу хране, испоруку лијекова и поште, па чак и као технологија за таксирање (нпр. у Дубаију је направљено прво електронско, летеће возило које има све особине дрон технологије).
Регулатива Свјетска регулатива је све уређенија због ширења употребе, али и злоупотребе дронова. У области примјене дрона у новинарству правила постају све јаснија. Оно је ограничено низом прописа и рестриктивних мјера који се разликују од државе до државе. Ипак, нека општа правила имају универзалан карактер. Дроном мора да се управља даље од мјеста гдје има много људи или високих објеката, нпр. у Шпанији и Француској је забрањена употреба дронова у насељеним мјестима, а у неким дијеловима САД папарацима је забрањено кориштење дронова. Такође, дрон није дозвољено користити ноћу, нити управљање дроном из аутомобила у покрету. За употребу дрона у неким земљама је чак потребна и дозвола војске.
За употребу дрона потребно је имати сертификат који издаје надлежна служба летења у свакој земљи. Ова дозвола и процедура за њено добијање подлијежу строгим правилима. Савјет Европске уније је 2015. године начинио извјештај о уређењу ове области и од тада је цивилна употреба дрона у ЕУ посебно уређена.
Према смјерницама Савета ЕУ, главна ограничења и обавезе за цивилне кориснике су:
Максимална висина: Лет је дозвољен до највише 120 метара изнад тла. Визуелни контакт: Дрон мора бити стално у видном пољу пилота.
Удаљеност од људи: Забрањено је летење изнад људи, имовине или возила на удаљености мањој од 50 метара без посебних одобрења. Забрањене зоне: Обавезно је избјегавање аеродрома, хелиодрома и зона ограничене употребе. Регистрација и испити: Већина оператера мора бити регистрована и положити онлајн испит како би добили званични сертификат о оспособљености.
Етика коришћења дронова Етичке дилеме и питања у вези са примјеном дрона у новинарству биле су у фокусу и на почетку 21. вијека, као и данас. Новинар Лари Ларсон почео је да их испитује још 2002. године, чиме је утицао на његову употребу у новинарству десетак година касније.
Приручник са смјерницама за професионално коришћење дронова у новинарству у издању Drone Journalism Laba покушава ријешити нека од најчешћих питања. Приручник се бави питањима новинарске етике и приватности, као и дефинисањем улога укључених у процес снимања и прикупљања вијести на овај начин.
Неке од смјерница за коришћење дронова су да у ваздуху не треба радити оно што не би на земљи, не треба намјерно учествовати или утицати на догађаје који се снимају и не треба саботирати друге новинаре. Посебан нагласак се ставља на показивање саосјећања и поштовање приватности особа које се снимају, јер дронови немају когнитивну и осјећајну способност већ људи који њима управљају. Неопходно је направити разлику између јавних и анонимних особа. Дронови се не смију користити за тајно снимање у приватним просторима (дворишта, станови, приватни посједи), осим ако постоји изразит јавни интерес који надмашује право на приватност.
Поред смјерница, аутори су укључили и листу техничких захтјева које је потребно испунити за успјешно управљање летјелицом. Приручник садржи и поступке којих се треба држати у хитним случајевима и непредвиђеним ситуацијама.
Пошто је употреба дрон технологије у новинарству област која је и даље у развоју, приручник је отвореног кода и доступан за уређивање и дијељење.
Види још
Мобилно новинарство Oнлајн медији
Референце Категорија:Новинарство Категорија:Технологија Категорија:Дигитални медији
Литература
Тапавички Дуроњић, Татјана (2017). Дигитални информациони системи - Медијски приступ. Бања Лука: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци. ИСБН: 978-99976-720-2-5 Holton, Avery (2020) Drone Journalism. The SAGE International Encyclopedia of Mass Media and Society. doi:10.4135/9781483375519.N201
Категорија:Медији