Православна црква, званично Православна католичанска црква и обично позната једноставно као Православна црква, јесте заједница која се састоји од до седамнаест засебних аутокефалних (самоуправних) хијерархијских цркава које исповедају православље и међусобно се признају као канонске (редовне) православне хришћанске цркве.
Свака саставна црква је самоуправна; њен највиши епископ (познат различито као патријарх, митрополит или архиепископ) служи као поглавар и не одговара ниједном вишем ауторитету. Свака регионална црква састоји се од саставних епархија (или дијецеза) којима управљају епископи. Неке аутокефалне цркве дале су епархији или групи епархија различите степене аутономије (што значи да имају ограничену самоуправу). Такве аутономне цркве одржавају различите нивое зависности од своје мајке цркве, обично дефинисане у томосу или другом документу о аутономији. У многим случајевима, аутономне цркве су готово потпуно самоуправне, при чему мајка црква задржава само право да именује највишег епископа (често архиепископа или митрополита) аутономне цркве.
Нормално управљање се спроводи кроз синод епископа унутар сваке цркве.
Црквено управљање Православна црква је децентрализована, немајући централну власт, земаљског поглавара или једног епископа у лидерској улози. Стога, православни користе синодални систем канонски, што се значајно разликује од хијерархијске организације Римокатоличке цркве која следи доктрину о папском првенству. Референце на васељенског патријарха као јединог ауторитативног лидера су погрешно тумачење његове титуле „први међу једнакима”. Његова титула је почасна, а не ауторитетна, и у ствари васељенски патријарх нема директну власт над црквама осим Цариградске патријаршије. Јединствена улога васељенског патријарха понекад се назива „духовним вођом” Православне цркве, иако је и то спорно.
Аутокефалне цркве су нормално у пуном општењу једна са другом, тако да сваки свештеник било које од тих цркава може законито служити било ком члану било које од њих, и ниједан члан било које није искључен из било ког облика богослужења у било којој од осталих, укључујући примање евхаристије. Међутим, у историји Православне цркве било је различитих случајева где је општење прекинуто између цркава чланица на кратке периоде, посебно због питања аутокефалности или неслагања око екуменизма са другим хришћанским деноминацијама.
Након Јустинијана, црква је постојала само као јединствена деноминација од пет заједничких цркава којима је управљало пет патријараха: епископи Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, колективно познати као Пентархија. Сваки од пет патријараха имао је јурисдикцију над епископима у одређеном географском региону који се није преклапао са јурисдикцијом другог патријарха. Ово се наставило све до 927. године, када је Бугарска патријаршија постала прва новопромовисана патријаршија која се придружила оригиналној петорки.
Историјски, патријарх Рима је сматран „првим по части” међу пет патријараха. Неслагање око граница његовог ауторитета био је један од узрока Великог раскола, конвенционално датираног у 1054. годину, који је поделио претходно јединствену Цркву на Римокатоличку цркву на Западу, на чијем челу је био папа, и Православну католичанску цркву (данас познатију као Православна црква), предвођену од стране четири источна патријарха. Након раскола, почасно првенство епископа Рима прешло је на цариградског патријарха, коме је претходно додељено друго место на Првом цариградском сабору.
У 5. веку, оријентално православље се одвојило од халкидонског хришћанства (и стога је одвојено и од Православне цркве и од Римокатоличке цркве), знатно пре Великог раскола у 11. веку. Не треба га мешати са православљем или римокатолицизмом.
Јурисдикције alt=|мини|Канонске територије главних аутокефалних и аутономних православних јурисдикција од 2022. године
Аутокефалне православне цркве мини|Временска линија која приказује историју главних аутокефалних православних цркава, из православне перспективе, до 2022. године Рангиране по старешинству, са годином независности (аутокефалности) датом у заградама, где је применљиво.Званични сајт Српске православне цркве: Помесне Православне Цркве (Autocephalous Orthodox churches) Постоји укупно 17 аутокефалних православних цркава које су признате у различитом степену унутар заједнице Православне цркве.
Каноничност се односи на стање општења са широм Православном црквом (чинећи дотичну цркву неспорно делом Православне цркве), док се аутокефалност односи на стање веће или мање самоуправе. Каноничност је бинарна (две цркве су или у општењу или нису) док аутокефалност постоји на спектру. Спорови око аутокефалности често доводе до краткорочних прекида у општењу из политичких разлога. Ови краткорочни прекиди обично нису узроковани разликама у доктрини или теологији.
Четири древне патријаршије Цариградска патријаршија (независност 330. године; уздигнута у ранг аутокефалне патријаршије 381; уздигнута 451. на друго место; постала прва катедра због одвајања од Римске катедре у Великом расколу 1054. године) Александријска патријаршија Антиохијска патријаршија Јерусалимска патријаршија (независност 451. године, уздигнута у ранг аутокефалне патријаршије 451)
Четири древне православне патријаршије, заједно са Римском катедром, чиниле су историјску пентархију и остале у међусобном општењу након Великог раскола 1054. године. Концепт пентархије и сама титула „патријарх”, за разлику од архиепископа или егзарха, приписује се цару Јустинијану 531. године.
Националне патријаршије Бугарска православна црква (870, патријаршија од 918/919, призната од стране Цариградске патријаршије 927. године) Грузијска православна црква (патријаршија од 1010) Српска православна црква (1219, патријаршија од 1346, призната 1375) Руска православна црква (1448, призната 1589) Румунска православна црква (1872, призната 1885, патријаршија од 1925)
Аутокефалне архиепископије Напомена: Кипарска православна црква (призната 431) Грчка православна црква (1833, призната 1850) Албанска православна црква (1922, призната 1937)
Аутокефалне митрополије Напомена: Пољска православна црква (1924) Православна црква чешких земаља и Словачке (1951)
Универзално признате као канонске, аутокефалност спорна Православна црква у Америци (додељена од стране Руске православне цркве 1970. и призната од пет других цркава, али није призната од Цариградске патријаршије или преосталих цркава; каноничност универзално призната) Македонска православна црква (1967, додељена од стране Српске православне цркве 2022. и призната од седам других цркава, али није призната од Цариградске патријаршије или преосталих цркава; каноничност универзално призната)
Каноничност и статус духовне независности спорни Украјинска православна црква (1992. као Украјинска православна црква, одвојила се од Украјинске православне цркве 1992. у савезу са Руском православном црквом, прогласила независност од Руске православне цркве 27. маја 2022, Грузијска православна црква је признала као независну 24. марта 2023. Њен статус независне цркве одбацује већина цркава) Летонска православна црква (ЛПЦ је некада припадала Руској православној цркви, али ју је Сејм прогласио аутокефалном 2022. године.) Естонска православна црква (уклонила помињање Московске патријаршије 20. августа 2024, али ниједна друга црква не признаје њену независност)
Канонски и аутокефални статус спорни Православна црква Украјине (1992. као Украјинска православна црква, аутокефалност од 15. децембра 2018, призната од стране Цариградске патријаршије 5. јануара 2019. и три друге цркве. Њену аутокефалност и каноничност одбацују преостале цркве, укључујући њене ривалске украјинске цркве)
Канонски и аутокефални статус непризнати Мањина Украјинске православне цркве — Кијевске патријаршије коју је раније предводио Филарет Денисенко поново се одвојила 2019. године, након унутрашњих спорова и забринутости да ли аутокефалност коју је доделила Цариградска патријаршија представља праву аутокефалност због наметнутих услова. Њих не признаје ниједна црква, укључујући ривалске украјинске цркве. Старокалендарци и Истински православни одвојили су се од своје локалне цркве и нису признати као канонски, нити признају било коју од горе наведених цркава као канонску. Неки одржавају општење са Кијевском патријаршијом под Филаретом.
Унутрашње рангирање Типичан редослед којим се четири древне цркве појављују у диптисима је исти онај наведен изнад. Иако свака већа црква ставља четири древне цркве у своје диптихе пре осталих аутокефалних цркава, овај редослед се ипак може благо разликовати. На пример, у диптисима Руске православне цркве и неких њених ћерки-цркава (нпр. Православна црква у Америци), рангирање пет млађих патријаршија је: Русија, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска. Рангирање архиепископија је исто, при чему је Кипарска црква једина древна (431. година).
Аутономне православне цркве
Под Цариградском патријаршијом Православна црква Естоније (аутономија призната од Цариградске патријаршије, али не и од Руске православне цркве) Финска православна црква
Под Антиохијском патријаршијом Антиохијска православна хришћанска архиепископија Северне Америке Антиохијска православна архиепископија Сао Паула и целог Бразила
Под Јерусалимском патријаршијом Синајска архиепископија
Под Руском православном црквом Белоруска православна црква Митрополија кишињевска и целе Молдавије Јапанска православна црква (аутономија призната од Руске православне цркве, али не и од Цариградске патријаршије) Кинеска православна црква (аутономија призната од Руске православне цркве, али не и од Цариградске патријаршије)
Под Румунском православном црквом Бесарабијска митрополија Румунска православна митрополија Америка Румунска православна митрополија западне и јужне Европе
Полуаутономне цркве
Под Цариградском патријаршијом Критска православна црква Под Руском православном црквом Руска православна загранична црква
Ограничена самоуправа (не аутономија) Под Цариградском патријаршијом Монашка заједница Свете горе Православна архиепископија Италије и Малте Корејска православна митрополија Егзархат Филипина Америчка карпатско-руска православна епархија Украјинска православна црква у Канади Украјинска православна црква у САД
Под Руском православном црквом Архиепископија руских православних цркава у западној Европи Корејска епархија Корејски православни комитет
Под Румунском православном црквом Украјински православни викаријат Сигету Мармацјеј
Непризнате цркве мини|Временска линија главних непризнатих и Истински православних цркава које су произашле из Српске православне цркве, до 2022. године
Цркве које нису признате упркос томе што то желе Следеће цркве признају све друге главне православне цркве, али нису признате ни од једне од њих због различитих спорова: Абхаска православна црква Света митрополија Абхазије Америчка православна католичанска црква Белоруска аутокефална православна црква Косовска православна црква Црногорска православна црква Турска православна црква Украјинска аутокефална православна црква канонска Украјинска православна црква Кијевске патријаршије
Истинско православље
мини|Временска линија главних непризнатих и Истински православних цркава које су произашле из Руске православне цркве, до 2021. године Истински православни хришћани су групе традиционалистичких православних цркава које су прекинуле општење од 1920-их са главним православним црквама из различитих разлога, као што су календарска реформа, учешће главних православних цркава у екуменизму или одбијање да се потчине ауторитету главних православних цркава. Истинска православна црква у Совјетском Савезу такође се звала Катакомбна црква; Истински православни у Румунији, Бугарској, Грчкој и на Кипру такође се називају Старокалендарци.